Stručnjaci objašnjavaju zašto ti je teško da kažeš 'ne' na poslu

Originalna verzija ovog članka je prvobitno objavljena na VICE Italy.

Đavo nosi Pradu, Društvena mreža, Vuk sa Vol Strita – čini se da je svaki film nastao između devedesete i 2010. godine veličao ekstremno loše odnose života i posla. Iako je preuzimanje inicijative na poslu ključni deo karijere koja napreduje, šefovi često zloupotrebljavaju najbolje namere ljudi koji ne postave jasne granice, kažu Sara Kapici i Stefano Maki, oboje psihoterapeuti pri Kliničkom centru Spazio FormaMentis u Milanu.

Zbog toga je toliko važno reći ne – čak i ako želite da budete timski igrač, nećete daleko stići ako dopuštate nadređenima da vas pregaze. Dakle, zašto je tako teško reći ne šefu? Možda mislite da će ga to naljutiti i ugroziti vaše radno mesto, ali zapravo mnogi od nas uzimaju previše posla zbog dubljih psiholoških pritisaka.

“Reći ne je način da se definišu naše granice i da ih učinimo vidljivim drugima”, kaže Kapici. “Ipak, kako bismo rekli ne, treba da budemo u kontaktu sa sopstvenim potrebama i da preuzmemo odgovornost za naš unutrašnji svet. Kada to učinimo, ne možemo uvek očekivati da će druga osoba razumeti kako se osećamo. Zbog toga nije uvek lako reći ne.”

Sebični, nepristojni, nezahvalni, ili prosto nimalo gotivni - ovo su negativne osobine koje se povezuju sa onima koji na poslu često govore ne. Ipak, na nečemu ovim kolegama i treba pozavideti, a to je što znaju tačno šta mogu i ne mogu da urade, i nije ih briga šta će drugi misliti. Ipak, većini ljudi je teško da postignu taj nivo samopouzdanja. “Možda mislite da ćete postati manje popularni ako krenete da češće govorite ne, ili da ćete izazvati konflikt”, nastavlja Kapici. “Možda brinete o tome da će se druga osoba razočarati u vas, a kao rezultat toga, možda ćete pokušati da ispunite ovu potrebu kako biste se osećali kao dobra osoba po svaku cenu.”

Prema Makijevim rečima, ovakav instinkt usmeren ka udovoljavanju ljudima postaje posebno veliki problem na poslu, jer tamo provodimo jako puno vremena - oko 25 posto vremena nedeljno, za one koji su zaposleni na puno radno vreme - i tokom tog vremena mi razvijamo duboke odnose sa našim kolegama. “U pitanju je ljudsko osećanje, koje potiče od naše potrebe za društvenom inkluzijom na psihološkom nivou”, kaže Maki. Osim toga, govoriti da i onda biti nagrađen za to izaziva dobar osećaj. “To je povezano sa lučenjem dopamina u našem mozgu”, dodaje Kapici.

Osim toga, Maki veruje da je nestabilnost trenutnog radnog okruženja zaslužna za to što ljudi mnogo više govore da, i to iz dva razloga. Očigledno, problem je što vas uvek mogu zameniti ukoliko radite neki privremeni posao. Ipak, na neki način, život s ovom anksioznošću mnoge gura u to da pokušaju da pronađu sigurnije veze na poslu tako što će udovoljavati kolegama, “kako bi se izbegao rizik od toga da ostanete sami, a da to niste sami odabrali”, objašnjava Maki.

Ipak, konstantno govoriti da dovodi do povećanog obima posla, koji može biti opasan. “Kada postoji disbalans između zahteva organizacije i resursa ili ličnih potreba radnika, obično radnici ispaštaju i podnose stres”, rekla je Kapici.

Ukoliko se takav stres akumulira, može dovesti do pregorevanja, “osećaja iscrpljenosti, demotivisanosti, nezainteresovanosti i emocionalne odvojenosti od posla, kao i pada efektivnosti.”

Iritabilnost, poteškoće u koncentraciji, tendencija ka izolaciji, problemi sa spavanjem i ishranom, pa čak i fizički simptomi kao što su migrene ili problemi sa varenjem - sve ovo mogu biti znaci da ste pregoreli.

“Generalno govoreći, ljudi koji su pod većim rizikom od pregorevanja su oni koji imaju visoka očekivanja od sebe, perfekcionisti i oni koji imaju tendenciju da rade previše”, objašnjava Kapici. Često, ljudi koji su u većem riziku od pregorevanja imaju snažnu radnu etiku, ali ih progone sumnje i nesigurnosti vezane za posao.

Ono što je već jasno je da ovaj princip rada nije održiv na duge staze. Važno je govoriti ne, jer nam to omogućava da “reaktiviramo sopstveni osećaj samoodlučnosti i samodovoljnosti u našim zadacima”, kaže Maki. Osim toga. govoriti šta tačno možete da uradite može biti od pomoći kompaniji, tako da tim može na vreme da se organizuje i pronađe alternativna rešenja kako ispunili svoje ciljeve.

“Reći ne me može u očima šefa učiniti aktivnim saradnikom, osobom koja ume da zaštiti sopstvene potrebe, ali i potrebe kompanije”, kaže Maki. Zapravo, ukoliko izbegavate da kažete ne, možete ugroziti ne samo sebe u svom tom stresu, već i kolege, jer možete poremetiti njihove obaveze ukoliko vam je potrebna njihova pomoć da završite zadatak.

Međutim, ukoliko već godinama samo govorite da, možda ne znate ni kako da počnete ovu promenu. “Trebalo bi da počnete tako što usporite i pitate sebe šta vas goni na to da kažete da u ovim kontekstima”, kaže Maki. Možete početi od jednog iskrenog razgovora sa sobom, gde treba da shvatite svoja ograničenja i šta vam je zaista važno kada se radi o pronalasku sopstvenog “centra gravitacije”, kako to naziva Maki. Onda bi trebalo da porazmislite o tome da zaista počnete da uzimate kao opciju to da kažete ne, pre nego što smislite kako će izgledati strategija za radno mesto.

Ukoliko želite da kažete ne, ali se plašite posledica ili prosto niste navikli na to da postavljate granice, možda treba da se zapitate šta bi mogle biti najgore moguće posledice ukoliko odbijete neki zadatak”, kaže Kapici, “ili da li ćete imati nešto dobro od toga što ste prihvatili zahtev.”

Na samom kraju, naučiti da budemo iskreni i otvoreni sami prema sebi, bez izvinjavanja, zahteva vežbu i vreme. Ipak, kako kaže stara izreka, “lepa reč i gvozdena vrata otvara”. Ukoliko se sami ne zauzmete za sebe, kako možete od drugih očekivati da razumeju i poštuju ono što vi želite?