Mladi nam pričaju kako su im psihodelici promenili život na bolje

Psihodelici zaista imaju moć da ti promene život. Naravno, oni takođe imaju moć da učine da od svoje mačke pomisliš da je maneki neko, ali kada te odradi kako treba, efekti mogu biti transformativni.

Sadašnji establišment možda i dalje misli da je svaka rekreativna droga „toksična pošast“ za društvo, ali makar akademski krugovi postaju sve svjesniji terapeutskog potencijala psihodelika. Mnoga nedavna istraživanja su istraživala efikasnost psilocibina u lečenju depresije, dok ispitivanja DMT-a u Velikoj Britaniji trenutno istražuju potpuno istu stvar. Jedno istraživanje je pokazalo da čak i loši tripovi pružaju ljudima „uvide koji menjaju život“.

Realno gledano, svako ko uzima psihodelike (pečurke, LSD, DMT itd.) iz rekreativnih razloga može to da ti kaže besplatno. Razgovarali smo zato sa nekim mladim ljudima o tome šta su shvatili tripujući. Neka od njihovih imena su promenjena da bi se zaštitio njihov identitet.

Uzela sam pilulu psilocibina koju mi je drug prodao tokom moje druge godine univerziteta. U suštini sam shvatila da ne poznajem sebe dovoljno dobro kao osobu da bih zaista ikoga pustila da mi postane blizak – verovatno zato što sam imala samo 20 godina – i da me niko od mojih prijatelja zaista nije poznavao.

Plakala sam kao beba, ali mislim da mi je to zaista pomoglo da donesem velike odluke o tome ko zapravo želim da budem i kako želim da se predstavim, što je definitivno dovelo do toga da sam sad samouverenija i da me baš briga da li me ne vole, jer bar sam ja autentično svoja.

Bio sam u baru sa pečurkama na Filipinima i slučajno sam naručio dupli jer nisam dobro znao devizni kurs. Uzeo sam duplu dozu preporučenu za većinu ljudi, a kamoli za nekoga ko nikada nije pio magične pečurke – ili bilo koje psihodelike, kad smo već kod toga.

Odlučio sam da malo prošetam šumom i pronašao sam lep brežuljak da sednem na kojoj se pruža odličan pogled na drveće. Tada sam doživeo smrt ega, gde u suštini potpuno zaboravljaš koliko si važan. Misliš da si potpuno beznačajan u velikoj šemi univerzuma i svih vremena. Mogao bi da budeš najpoznatija osoba na svetu – kao, ne znam, Dejvid Atenboro – ali za milion godina, niko neće znati ko je on. Ti si bukvalno samo zrnce u ovom beskonačnom kosmosu. To je bila moja glavna spoznaja.

Upoznala sam se sa tim tipom kada sam imala 17 godina. Imao je jasnu zamisaoo tome kakva žena „treba“ da bude – ekstremne stvari poput „ne bi trebalo da pokazuje ruke i treba da bude stidljiva i da se drži do sebe“, takve stvari. Bio je krajnje mizogin. Sa 17 godina sam bila lakoverna i ranjiva, tako da sam primala k srcu mnogo stvari koje mi je rekao .

Nešto posle svog 20. rođendana dobila sam poruku od devojke sa kojom sam išla u školu, da želi da ide u Amsterdam. Odlučili smo da idemo, pa smo drugi dan odlučili da radimo tartufe. [Dok sam tripovala] videla sam se u ogledalu i pomislila: „Vredim mnogo više od onoga koliko sam sebe ubedila da vredim i sposobna sam za toliko toga“. Izgubila sam veliki deo svoje ličnosti jer sam pokušavala da se smanjim za nekog drugog. Kada sam se vratila u Englesku, nakon tri godine veze, jednostavno smo prestali da razgovaramo. Nisam ni morala ništa da kažem.

Nakon sedam dana bez komunikacije, konačno smo razgovarali i rekla sam mu da nikada više ne želim da se čujem s njim. Bilo je to kao da mi je univerzum jednostavno škljocnuo u trenutku kada sam doživela to psihodelično iskustvo. Konačno sam shvatila da sam trpela tri godine zlostavljanja i da imam ceo život za sebe koji moram da proživim.

Radio sam kiselinu pre nekoliko godina. Nisam bio siguran da li da to uradim ili ne, jer je to bilo neposredno pre nego što sam otišao na univerzitet i bio sam prilično nervozan zbog velike promene, a ljudi uvek kažu da radiš psihodelike kada ti je dobro u životu. Ali umesto da pojača te brige, to me je zaista opustilo i lakše sam podneo pomisao na promenu.

Sećam se da sam bio okružen prijateljima i razmišljao kako je sjajno što ih imam svuda oko sebe. To je u velikoj meri promenilo moj pogled na prijateljstva – ona dolaze, odlaze, i to je u redu. Ljudi vam mogu ponuditi ogromnu podršku i radost, ali retko to čine zauvek. To me je zaista nateralo da cenim ono što su moji prijatelji uradili za mene. To je smanjilo stalne brige koje sam imao o tome kako i kada bi ta dobra vremena mogla da se završe. Zaista me je sprečilo da tako k srcu primam to što mi ljudi uđu pa izađu iz života.

Drugi put kada sam uzela kiselinu bilo je neverovatno. Bio je to vrhunac COVID-a i tada sam bila prilično depresivna. Ja, nekoliko mojih prijatelja i moj dečko smo otišli ​​i seli na brdo i bio je to tako lep i dirljiv dan. Kovid je učinio da se svi osećamo tako zarobljeni, kao da smo gubili svoje živote u našim najboljim godinama.

U to vreme sam imala veoma velikih problema sa samopouzdanjem. To je verovatno bilo najlošije što sam osećala u celom životu, ali iz nekog razloga me je sedenje na brdu sa prijateljima navelo da shvatim da sam to što jesam s razlogom – da su svi isti, život bi bio tako dosadan.

To me je takođe nateralo da prestanem da budem tako negativna: u prošlosti sam bila nepotrebno kučkasta i spreman da osudim, uglavnom ljude koje ne poznajem. Dugo sam razmišljala o tome zašto to radim i shvatila sam da je to zbog mog niskog samopouzdanja i samopoštovanja. Više to ne radim i mnogo sam sigurnija u sebe.

Ovo je bilo kad da sam drugi ili treći put pušio DMT. Uvukao sam se u krevet u fetalnom položaju i ti sićušni mali mašinski vilenjaci su počeli da me petljaju. Nekako bi se otkotrljali pored mog uha i šaputali bi zaista pozitivne fraze poput „Voljen si i o tebi se brine“. Samo mi je bilo tako toplo iznutra.

Mislim da je to bio jedan od najupečatljivijih trenutaka kada sam uzimao psihodelike. To je u mnogome oblikovalo moju prošlu godinu, uz sav stres i to koliko je bila užasna. To je definitivno učinilo da se osećam mnogo traženije, mnogo više kao da sam s obe noge na zemlji.