Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE France.
Proboj 5G tehnologije nikako ne teče glatko. Uprkos obećanjima koja ova tehnologija nudi, kao što su između ostalog automobili koji sami voze i virutelna realnost, petu generaciju mobilnog interneta mnogi smatraju pretnjom. Četrnaestog jula ove godine, Ujedinjeno Kraljevstvo zabranilo je 5G opremu koju proizvodi kineska kompanija Huawei zbog, kako je navedeno, bezbednosnih problema. U međuvremenu, aktivisti ukazuju na probleme koje životna sredina može imati zbog ove nove tehnologije, za koju je neophodno izdvojiti ogromne resurse kako bi se ona uopšte postavila na mesto sada postojeće 4G mreže.
Videos by VICE
Takođe, postoji i grupa ljudi koja se protivi 5G tehnologiji zato što veruju da je ona štetna po zdravlje. Teorija da mobilni telefoni izazivaju kancer postoji već dugo, iako postoji malo naučnih dokaza za ovu tvrdnju. U najnovijem radu, teoretičari zavere kažu da 5G tornjevi slabe naš imuni sistem i smanjuju našu otpornost na COVID-19. Ima i onih koji veruju u to da ovi tornjevi prenose virus direktno na ljude – i da je, naravno, najbolji način da se izborimo sa pandemijom to da ih zapalimo.
Ovaj strah od talasa možda deluje kao tipična pojava za 2020. godinu, ali ovaj fenomen postoji već bar šezdeset godina. Elektromagnetni talasi, sistemi za transport struje, mikrotalasi, radio talasi, radari, vetroturbine i wifi modemi: svi su oni “okrivljivani” za izazivanje zdravstvenih problema kao što su leukemija, neplodnost i autizam. Nijedna od ovih teorija nije naučno potvrđena, ali je mešavina loše komunikacije, lošeg razumevanja nauke i misticizma učinila da se ove teorije i dan danas održe kao relevantne za mnoge.
Kao prvo, važno je razumeti šta su “talasi” i kako tačno funkcionišu. Ljudsko oko može videti samo mali spektar energije koja putuje kroz univerzum u obliku elektromagnetnih talasa i ostalih tipova zračenja. Ovaj maleni spektar koji smo u stanju da percipiramo naziva se vidljivi spektar, što se drugim rečima može nazvati – boje.
Elektromagnetno zračenje se klasifikuje prema talasnoj dužini. Ono što vidimo kao ljubičasto putuje na talasnoj dužini od oko 400 nanometara (nm). Zračenje ispod 400nm poznato je kao “ultraljubičasto” i nevidljivo je za ljude. Drugi tip zračenja, takozvani jonizujući zraci takođe putuju na talasnim dužinama manjim od 400nm. Ovo zračenje transformiše atome koje dodirne time što krade njihove elektrone i razbija hemijske veze molekula. Ukratko, u pitanju je nestabilno zračenje opasno po ljude. Na primer, radioaktivni materijali kao što je uranijum ispuštaju jonizujuće zračenje – koje u velikim količinama može izazvati opekotine, pa čak i smrt.
Panika oko elektromagnetnih zračenja počela je još pedesetih godina prošlog veka. Nakon Drugog svetskog rata, epidemija takozvane “bolesti radio talasa” pogodila je istočnu Evropu. Ljudi su govorili da radio i radari izazivaju simptome kao što su nesvestica, glavobolje, vrtoglavice i problemi sa spavanjem. Danas, ovo stanje poznato je kao elektromagnetička hipersenzitivnost, ali nije priznato kao bolest od strane medicinske zajednice, već se radi o samodijagnozi.
Nešto kasnije, 1979. godine, elektromagnetno zračenje počelo je biti povezivano i sa kancerom. Sve je počelo nakon objavljivanja naučnog članka koji je posmatrao to što u Koloradu, u blizini dalekovoda ima više dece koja su ravila kancer, u poređenju sa zdravom decom. Ova korelacija je tražena i u mnogim drugim istraživanjima, ali do dan danas nema konzistentnih dokaza koji bi ukazali na to da su ove tvrdnje tačne.
Osamdesetih, kada je mikrotalasna pećnica postala deo mnogih domaćinstava, strah javnosti od elektromagnetnog zračenja naglo je skočio, a tome su doprineli i mediji. Mikrotalasi su optuživani da izazivaju kancer, kao i da uništavaju nutrijente iz hrane. Ipak, novija istraživanja pokazuju da mikrotalasi u malim količinama nisu opasni po zdravlje ljudi, dok lažni izveštaji o tome da je SSSR zabranio mikrotalase 1976 i dalje bivaju objavljivani s vremena na vreme.
Zdravstvene organizacije kao što su francuska Agencija za hranu, životnu sredinu i javno zdravlje i bezbednost kažu da je “moguće” da postoji veza između elektromagnetnog zračenja i kancera, posebno leukemije kod dece. Oni to tvrde upravo jer su rana istraživanja pronašla neku korelaciju, uprkos tome što je SZO ove dokaze nazvala “slabim” a njihovu metodologiju upitnom.
Kada govorimo o dugoročnim efektima elektromagnetnog zračenja, 2011. godine je Internacionalna agencija za istraživanje kancera klasifikovala je elektromagnetno zračenje kao “moguće kancerogeno”, ali za velikom zadrškom. Pronašli su “ograničene” dokaze koji povezuju upotrebu mobilnih telefona sa dve specifične vrste kancera, gliomom i akustičnom neuromom, a “neadekvatne” dokaze za ostale tipove. Druge učestale supstance kao što su kiseli krastavčići i kafa takođe se smatraju moguće kancerogenim od strane SZO.
Naučna osnova za paniku je u najbolju ruku klimava, ali to ne sprečava ljude da se plaše elektromagnetnih talasa. Ipak, ukoliko naučnici ne mogu da budu sigurni u nešto, nenaučnici takođe ne mogu biti sigurni. Tehnofobija, ili strah od tehnologije, možda je zapravo duboko usađen u ljudsku psihu. .
Ian Heking, kanadski filozof nauke istraživao je fenomen “privremene mentalne bolesti,” ili poremećaja koji se javlja samo u određenim kontekstima i onda nestaje. Na primer, u šesnaestom veku u Evropi, u vreme kada je providno staklo postalo učestalo, ljudi su bili ubeđeni da njihova tela postaju staklo. Ova “staklena deluzija” pogodila je čak i kralja Francuske Šarla VI, koji se oblačio u posebnu ojačanu odeću kako bi zaštitio svoje krhko telo. I radnici u tekstilnoj industriji u Engleskoj predstavljaju poznat primer ovog fenomena – oni su uništili svoje mašine u devetnaestom veku kao protest protiv dominacije tehnologije.
Danas, nevidljivi talasi koji nas povezuju na sličan način viđeni su kao pretnja. A kako velike tehnološke kompanije koriste ove talase kako bi prikupili sve više podataka o našim ličnostima, ljudi gube poverenje i okreću se teorijama zavere. 5G je samo jedna od njih.