FYI.

This story is over 5 years old.

Kultura

Novi 'Top Gear': Razumno dobar i savršeno dosadan

Preuzeo sam duh tvog oca da bih procenio Top Gear.
30.5.16

Čekaj. Ovi ortaci su iz različitih zemalja? BBC

Idemo. Imam flašu prepečenice, furam wrangler farmerke širokih nogavica i razdrljanu, tamno sivu, a nekada crnu polo majicu staru trideset godina. Mirišem na kombinaciju hladnog pečenja i briona, a brut mi ostavlja bele fleke na polo dronjku. Imam sat sa kompasom, a naočare za sunce su najskuplja stvar koju sam kupio u poslednjih nekoliko godina; poseduju dodatni par stakala koji se uklanja po potrebi, a stakla za vid, naravno, imaju foto grej opciju, jer se ne zajebavam unaokolo. Nosim fila papuče na bele čarape po dvorištu i kroksice koje mi je poklonila žena. Ja sam tvoj ćale. Njegov duh se kreće kroz mene i moj kroz njega.

Ovaj oblik sam preuzeo samo na jedno veče, a razlog je vrlo jednostavan: Top Gear se vratio — samo ovaj put nema legendarnog Džeremija Klarksona i njegova dva prijatelja Kapetana Sporog i Ričarda Hrčka. Sada su tu Kris Evans i Džoi iz Frendsa.

Reklame

I eto, tu sam u ulozi tvog ćaleta, jer je njemu i velikom delu te populacije — istog onog koji ima flip masku za svoj samsung i nekakve gajtane u gepeku — odsustvo Džeremija Klarksona ogromna stvar. Ogromna. Za tvog ćaleta i sve očeve sveta, to je kao okupljanje Bitlsa bez Pola Mekartnija. Kao da je ponovo napisana "Na Drini ćuprija", ali da je autor Marko Vidojković. Kao rimejk "Lepa sela lepo gore", ali je u ulozi Brzog Iva Štrljić.

Jer želim da razumem kako ova uznemirujuća vest, zapravo deluje na njih. Šta je to u vezi sa povratkom ove emisije što je toliko pogrešno. I onda sam seo, uključio prokletinju, sipao sopstvenu krv u džezvu i čekao da provri.

Sat vremena kasnije sam shvatio da više ne gledam Top Gear. Gledao sam nekakav ratni dokumentarac na drugom programu. Gde je nestao Top Gear? Šta se desilo sa epizodom? Znam da sam ga gledao u nekom trenutku. Pokušavao sam da se setim šta se desilo. Bilo je automobila, toga se isto sećam. Bilo je i studija sa publikom. I toga se sećam. Mislim da je čak u jednom trenutku uleteo i Gordon Remzi koji je pokušavao da objasni radnju nekakve predstave. Dakle, gledao sam Top Gear u nekom trenutku, zar ne?

Vidite, sva ta silna drama, sve te silne internet peticije, svi ti besni tvitovi su se ispostavili nebitni kao ispijanje čaše vode kada i nisi baš toliko žedan. Ali ono što je ova emisija uspela da uradi, a što mislim da se nikada ranije nije desilo je da istovremeno bude izuzetna i apsolutno negledljiva. Izuzetna je na nivou da apsolutno ni na koji način se ne dešava ama baš ništa alarmantno ili uvredljivo u toku njenog trajanja, a negledljiva, jer uspeva da dosegne takve nivoe dosade da svaki frej zaboravljate istog trenutka kada ga vidite. Kao nekakva izmaglica, kao nekakav privid, sve vreme Top Gear nije baš prisutan.

Ulog je mali, a šale do te mere nisu nimalo smešne da je skoro umirujuće. Možda je zbog toga što je bilo nedeljno poslepodne, pa sam se osećao kao da sedim u toploj, udobnoj sobi i slušam dosadnog matorca koji mi priča o linoleumu. Nije mi uznemirilo osećanja, nije uzavrelo moju liberalnu milenijalsku krv. Jednostavno me je spremila za spavanje. Uostalom, bilo je kao i 95% stvari na tv-u, izuzetno razumno i savršeno dosadno.

I tu dolazimo do najočiglednijeg mogućeg zaključka — Klarkson, Hamond i Mej su bili ono što je ovaj projekat činilo zanimljivim. Bez njih ova emisija ne vredi ni love za duži sa mlekom. Sada, zapravo, nije ništa zanimljivije od Pete brzine, a niko ne gleda Petu brzinu.

A sada mi pomozite da skinem ove glupe farmerke.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu