Imam ozbiljnu fobiju od ružnih ljudi

Svi se uvek žale na to kako je težak život onih koji su marginalizovani ili u nepovoljnom položaju. Ipak, možda bi još malo porazmislili kada bi znali za Ričarda Simpsona* kome i let biznis klasom može predstavljati noćnu moru.

Ričard ima 45 godina i sa njime sam radila, a i dalje ga poznajem dobro. On je samodijagnostikovani kakofob, što znači da se plaši ljudi koje on smatra ružnim, a pored toga , plaši se i ružnih stvari. Nedavno smo razgovarali preko telefona (na taj način moja faca nije kod njega izazvala grčeve) o tome kako je biti onaj koji osuđuje druge do granice nefunkcionalnosti.

*Njegovo ime nije zaista Ričard Simpson, prosto je želeo da ostane anoniman. Razumećete zbog čega kada pročitate dalji tekst.

VICE: Kako je kakofobija uticala na tvoj svakodnevni život?

Ričard Simpson: Kada uđem u voz, moram nastaviti sa hodanjem – nekada hodam i po tri vagona – samo da bih pronašao onaj u kome su lepi ljudi. Ne mogu da sedim pored nekoga ko je ružan. Ne mogu ni da boravim u njihovoj blizini. Radije bih stajao tokom cele vožnje – proveo sam mnoge sate u stajanju po prevozu. Konstantno ocenjujem ljude na skali do 10; ako dobiju ocenu nižu od šestice, ne mogu da ih gledam. Osetim neprijatno golicanje, kao osip. Ako ih je takvih dvoje ili troje, počeću da se osećam loše. Moraću da napustim prostoriju.

Šta je sa redovima u supermarketu? Da li nekada namerno biraš duži red samo kako bi te uslužila atraktivnija kasirka?

Prosto ću prilagoditi tempo hoda kako bih završio kod atraktivne osobe. Više ne idem u ASDA prodavnice, tamo ima previše normalaca. Zovem ih “facijalno ometeni”. Sada idem u Waitrose; tamo zapošljavaju lepe ljude. Ne bih se vratio nikada u ASDA – tamo radi jedan lik koji bi mi otkinuo glavu; rekao sam mu da ne bi imao toliko ružnu decu kada bi prestao da prca svoju sestru.

Vau. Da li često savetuješ ljude?

Aha, pogotovo kada sam uz vozu. Ako vidim devojku da gricka nokte, reći ću joj: “Nikada nećeš naći finog dečka ako grickaš nokte.” Jedna devojka je počela da plače. Pitala je: “Znači, to je zbog toga?” Osetio sam se jako loše.

Jednom prilikom kada sam bio u avionu, putnik pored mene mirisao je kao da je kopao puteve nedelju dana, i to u istoj odeći. Pitao sam ga da li je alergičan na dezodorans. Rekao je da nije, a ja sam mu odgovorio: “Dali želiš da uzmeš moj?” Nije bio posebno srećan – rekao je ne, a nije se ni zahvalio.

Da li bi mu zaista pozajmio svoj dezodorans?

Ma poklonio bih mu ga. Stvarno mu je bio potreban. Rekao bih mu da se ne zaustavi samo na pazuhu, već da namaže celo telo. Stvarno je bazdeo. Pored njega, nisam znao da li da slušalice stavim lepo u uvo dok gledam film ili da ih nabijem sebi u nos.

Kada sam čekao kod zubara, pored mene je seo lik kome su dlake intenzivno virile iz nosa. Fizički nisam bio u stanju da pogledam u njegovom pravcu. Izgledalo je kao da tamo rastu krompiri. Imao sam poriv da povratim. Rekao sam mu da nabavi trimer; rekao sam mu: “Ni jedna devojka ne želi da gleda kako stidne dlake rastu iz tvoje face.”

A šta je sa devojkama? Kako je kakofobija uticala na tvoj ljubavni život?

Ne podnosim žbunove. Žene koje se ne depiliraju. Osećam se kao da sam prevaren ako nekoga povedem kući – nekog ko je baš zgodan – i onda kada skine gaćice izgleda kao da sam otvorio pakovanje žice za ribanje sudova. Za jednu ženu nisam znao da li da joj dodam brijač ili da pozovem društvo za zaštitu životinja kako bi reagovali zbog dlakave crkotine koja je bila tamo gde je trebalo da joj bude pička.

Jednoj devojci sam rekao: “Mislim da je bolje da odeš do kupatila.” Čuo sam je dok je bila pod tušem, i počeo sam da zamišljam kosu Brajana Meja kako zapušava odvod. Morao sam da batalim tu priču.

Za drugu ribu sam mislio da je brineta, ali je ustvari bojila kosu. Osetio sam se prevareno; nisam želeo da gurnem kurac u nešto što liči na zulufe. Odglumio sam da ne mogu da učinim to svojoj devojci - iako nisam imao devojku – i rekao sam joj da mora da ode. Bila je zaista uzrujana zbog toga.

Da li si ikada bio na sastanku na slepo, ili je taj rizik preveliki da bi ga preduzeo?

Nema šanse – ne verujem ničijoj tuđoj proceni šta je privlačno.

Kako je kakofobija uticala na tvoj posao?

Ne mogu da razgovaram ni sa kime ko nosi gaće bubregare. Vidim ih čim se nagnu, čak iako je u pitanju atraktivna osoba, jednom kad je vidim da nosi bubregare, u fazonu sam “Gotovo je – ne mogu više da razgovaram sa tobom.”

Znači, zapravo si prestao da razgovaraš sa ljudima na poslu zbog njihovog izbora donjeg veša?

Da. I dalje sam ostao pristojan - kažem im zdravo ako oni kažu zdravo meni – ali se ne upuštam u razgovore sa njima. Ne ćaskam sa njima. Ne želim čak ni da ih gledam. Bio sam jako loš kada su ljudi dolazili na intervjue; gledao sam ih na snimcima koje su zabeležile bezbednosne kamere i to je bilo sve što mi je bilo neophodno da vidim – intervju je bio završen. Ako nisu izgledali lepo, nisu ni dobili posao. I ljudi su to znali. Govorili su “Ričard ne zapošljava ružne ljude.”

Sada si oženjen – ispričaj mi ponešto o svojoj ženi. Pretpostavljam da je izuzetno atraktivna?

Da, prelepa je. Prvi put kada sam bio u njenom stanu pregledao sam sve u njenom kupatilu – da li je to loše? – bilo je kao mini replika parfimerije. Dezodorans, vosak, brijači. Pomislio sam, “hvala bogu”. Znao sam da će sve biti u redu.

A šta je sa vašom decom? Da li i ona imaju kakofobiju?

Deca nam izgledaju kao modeli – to su povukli na njihovu mamu. Ne bih rekao da su nasledili kakofobiju, ali ocenjuju ljude. Kada smo u kolima, ocenjuju svakoga pored koga prođemo, posebno moj najstariji sin. Ako smo na ručku sa ljudima, on će biti u fazonu “Ćale, šta je ovo? Neću da ručam sa ružnim ljudima.”

Kako bi se osetio da sin kući dovede devojku koja nije atraktivna?

To bi bio problem. I to ogroman. Ali ne predviđam da će se tako nešto desiti.

Rekao si da ti deca izgledaju kao modeli – a šta bi bilo da nije tako? Da li si čuo priču o onom kineskom liku koji je tužio svoju ženu kada mu je rodila ružnu bebu? Ispostavilo se da je njegova žena imala mnoštvo operacija pre nego što ga je upoznala, a beba je ličila na nju samo pre tih operacija. Kako bi se osećao u toj situaciji?

Ona ne bi trebalo da ima decu. Ozbiljno, to nije u skladu sa Zakonom o zaštiti potrošača. Znala je da će roditi ružnu bebu - ali ga je obmanula da svoje gene ukrsti sa njenima. Šta je suprotno od pedigrea? Uvek ćeš voleti svoju decu, ali nije fer prema njima. Kakav život će oni imati?

Da li je kakofobija uticala na tvoj izbor prijatelja? Da li su tvoji prijatelji svesni toga da imaš kakofobiju?

Zapravo, prijatelji su slični kao ja. Nikada nije nastao problem zato što se i ružni ljudi svakako osećaju neprijatno u prisustvu atraktivnih ljudi. Jednom prilikom sam bio u avionu i žena pored mene je ustala odmah nakon što se isključio znak za obavezno vezivanje pojasa i mora da je tražila da je premeste, jer kad sam je video sledeći put, sedela je na drugoj strani aviona. Bio sam zaista uvređen, ali mi je i bilo drago, jer je bila rugoba.

Da li misliš da se premestila jer joj je bilo neprijatno da sedi pored tebe iz ovog razloga?

Mora da je to bilo u pitanju.

Da li je tvoja kakofobija ikada predstavljala problem kada izađeš u grad sa prijateljima?

Bili smo u pabu po imenu The Griffin – u njemu postoje striptizete koje su došle do nas sa kriglom – a nekoliko mojih ortaka su zapravo na granici kakofobije. Jedan od njih nije hteo da im ubaci pare u kriglu; rekao joj je: “Nisi dovoljno atraktivna.” Rekao sam mu da treba da joj da samo funtu, a on joj je na to rekao, “Ne vrediš ni toliko.” Osetio sam se baš loše zbog nje. Dao sam joj desetku i rekao joj da kupi sebi neki pristojan puder za lice.

Okej. Pa, srećno u životu, Ričarde.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.