Umetnost može da spasi svet, poručuju 'Chicks On Speed'

Melisa Logan iz Chicks on Sepped priča o izložbi Zastave, o tome šta za nju znači queer, o provokativnosti danas, Džulijanu Asanžu i o tome kako umetnost može da spasi svet.
15.9.16
Foto: KC GRAD

Kako se zove pank uvijen u pakovanje pop kulture? Chicks On Speed. Tokom 2000-ih godina, Chicks On Speed stekle su kultni status kao spektakularni (za mnoge i dan danas provokativni) pop fenomen i elektrokleš bend uz čije klupske hitove smo skakali, uvijali kukove i lomili štikle. Ali ove moćne žene i njihovi saradnici već skoro dve decenije prevazilaze granice jednog medija, ne dozvoljavajući da ih bilo kakav šablon u formi i izrazu oblikuje i određuje. Od osnivanja na minhenskoj Akademiji umetnosti 1997. godine, ovaj interdisciplinarni umetnički kolektiv kroz sve oblasti svog rada - muziku, umetnost, performans, modu, dizajn i sveprožimajući aktivizam - deluje izvan okvira uštogljene, mejnstrim umetničke scene.

Kroz saradnju sa drugim umetnicima, kao i muzičku etiketu Chicks On Speed Recordings pomogle su lansiranje karijera drugih subverzivnih producenata, kao što je recimo queer muzičarka Planningtorock. Imaju mnoštvo side projekata, a publika u Beogradu ima sreće da vidi i čuje par, u ovom momentu najaktuelnijjih i najatraktivnijih, u okviru kulturnog programa Nedelje ponosa, manifestaciji posvećenoj LGBT i queer kulturi i ljudskim pravima ove zajednice u Srbiji.

Deo izložbe Zastave. Foto: KC Grad

Prvi je University of Craft Action Thought iz Kelna, sa svojim tekućim projektom Zastave, što je i naziv ovogodišnje izložbe u okviru Queer Salona u Kulturnom centru Grad. Melisa Logan, osnivačica sastava Chicks On Speed i mastermind njegovih novih projekata je kao kustos izložbe Zastave okupila umetnike iz inostranstva, dok je selekciju domaćih predstavila Ljudmila Stratimirović, art direktorka KC Grada. Kako je identitet jedno od ključnih pitanja za LGBT ljude, izabrani umetnici kroz dizajn vlastitih zastava preispituju odnos individualnog prema nacionalnom identitetu, kreirajući čitav "korpus zastava, a time i diverzitet identiteta ljudi koji žive na određenom zadatom fizičkom prostoru ili simboličnu viziju identiteta nekog apstraktnog prostora u koji veruju".

Muzika, umetnost, "uradi sam" pristup i filozofija grupe Chicks On Speed imala je formativnu ulogu za generacije koje su odrastale na samom ulasku u eru društvenih mreža. Verujem da istu moć imaju i danas, za sve duhove koji su otvoreni da ih čuju, vide i osete. Tokom kratke umetničke rezidencije u Beogradu, Melisa Logan za VICE Srbija priča o izložbi Zastave, o tome šta za nju znači queer, o provokativnosti danas, Džulijanu Asanžu i o tome kako umetnost može da spasi svet.

Melisa Logan.

VICE Srbija: U srpskom jeziku ne postoji adekvatna reč za pojam queer. Čak i neki ljudi unutar LGBT zajednice ne znaju njeno značenje. A postoji izreka da "ukoliko nemamo reč za neki pojam ili ukoliko ne postoji u jeziku, ne možemo ni da pričamo o tome". Pa, hajde da barem pokušamo da pričamo o tome! Šta "queer" znači za tebe?

Melissa Logan: Ne dopada mi se termin queer i zato mislim da je dobro što se ne prevodi. Možda je ovaj termin, kada je skovan, trebalo da u nešto što je pogrdno utisne samopouzdanje zbog bivanja drugačijim. Ipak, smatram da je i to neka vrsta "konstrusanja drugog", odvajanja onog što je queer od onog što je ne-queer, dok u realnosti uvek postoji kontantan procenat istopolnih veza kroz čitavu istoriju i u svim društvima. U savršenom svetu, pojam queer može da nestane jer je normalan.

Bila si kustos izložbe Zastave u okviru ovogodišnjeg Queer salona i Nedelje ponosa. Šta je queer u ovim zastavama?

Projekat Zastave je osnažujući i introspektivan. Presipitivanje reprezentacije i stvaranje simbolike: mislim da je za Beograd važna zastava 'Living Culture Shield" autorke Nadine Milde. Ova zastava ima zaštitnički simbol plavog i crvenog koji označava kulturno nasleđe Haga koje ne bi smelo da bude bombardovano ili napadnuto. Ona kaže da i sami ljudi mogu da budu vredno kulturno blago i da se obeleže ovim simbolom. Instalacija je zastava sa mnogo štampanih simbola haškog kulturloškog nasleđa, a posetilac može da ih odseče i stavi na sebe.

Kome se ova izložba obraća i kakvoj vrsti reakcije, odnosno efekta ste težili?

Srbi su puni poštovanja, poetični i imaju smisao za humor. Prema nama, bili su tolerantni i grad je jako bezbedan. Nismo iskusile rasizam, kada smo pevale u javnosti nije delovalo čudno ili kada smo smarale policajce pokušavajući da ih ubedimo da napravimo selfije nije bilo nikakve neobične agresije, samo čvrsto "ne". Ljudi ne bulje onoliko koliko to rade u Nemačkoj. Osvežavajuće je biti u seksualno opuštenom društvu, za razliku od puritansko hrišćanske seksualne represije koja se nalazi u osnovi većeg dela Evrope i ostatka takozvanog Zapada.

Što se tiče Zastava - odrasla sam u Americi gde su zastave na sve strane, a u fragmentarnom društvu sa jedva vidljivom društvenom mrežom zastava se koristi kao lepak za spajanje ljudi kojima je u isto vreme rečeno da se bore protiv i da ne veruju jedni drugima. Mogla bih da pričam još o tome - ali što se tiče Srbije, Ljudmila [Stratimirović iz KC Grada] i ja smo smatrala da je tema izuzetno pogodna. Stvarajući Zastave ispitujemo aspekte reprezentacije od čiste estetike do kritičkih istraživačkih projekata. Jedna od njih je zastava Luize Klement, napravljena od konfiskovanog nervnog gasa koji je reprocesuiran u bezazleno stanje kroz solidifikaciju u liveno staklo, da bi se konačno smrvio i koristio u izgradnji autoputeva. To je sirin, nervni gas koji je Asad upotrebio na sopstven narod u bombardovanju Damaska u avgustu 2013. godine.

Living Culture Shield

Pored tvoje zastave HATCHING, koji su ti omiljeni radovi na izložbi i zašto baš oni?

Na postavci u Beogradu, ističe se 'Living Culture Shield'. Bez mnogo instrukcija i objašnjenja, posetioci mogu da skapiraju i odseku simbol. Više o njenom radu:

Posle Drugog svetskog rata i globalnog uništenja kulturne baštine, Haška konvencija je ratifikovana 1954. sa ciljem daljeg očuvanja „kulturne svojine" ili „kulturnih dobara" što su bile francuska i nemačka verzija termina- a u slučaju oružanih sukoba Konvencija je precizirala zvanični zaštitni simbol, Plavi štit na beloj pozadini, kojim se objekti markiraju tokom sukoba. Nažalost haška konvencija vidi nasilje samo kao oružani sukob, a ne vidi tzv. Kulturološke ratove protiv manjina i stranaca, ili ekonomsko nasilje globalnog kapitalizma. Definicija kulturnog dobra kao svojine, slično onoj u komercijalnom svetu umetnosti, objektivizuje kulturu u nešto materijalno i statično. Sa druge strane, ljudi u sukobima ginu oko tih zaštićenih objekata. Takođe ni objekti ne ostaju pošteđeni jer je tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji namenski uništeno mnogo objekata zaštićenih ovim znakom. Zastava je modifikovana i bela boja štita zamenjena je crvenom, univerzalnom bojom opasnosti, krvi i ljubavi.

INSTRUKCIJE: Naslikajte, tetovirajte ili obeležite sebe ovim znakom, na odeći na koži ili obeležite mesto u kom prebivate sami ili sa drugima. Upotrebite dostupne materijale. Tačne nijanse i proporcije linija mogu varirati u zavisnosti od dostupnih materijala u kući, u galerijama, na izbegličkim rutama ili drugim situacijama i mestima.

Vikiliks i Džulijen Asanž (sa kojim su Chicks On Speed sarađivale na prethodnom albumu UTOPIA), dobijaju sve više kritika zbog prakse masovnog objavljivanja podataka, koje dovodi do otkrivanja privatnih lica, autovanja ljudi u zemljama gde je homoseksualnost ilegalna, otkrivanja osetljivih zdravstvenih podataka, imena žrtava silovanja itd. Kakav je tvoj stav prema ovakoj praksi?

Znam da postoji sajber vojska koja ratuje protiv Vikiliksa, pa zapravo ne obraćam previše pažnje na ove kritike. Da su moji podaci procureli do Vikiliksa, naterala bih ih da sakriju imena i privatne podatke ali ne bih išla u medije i objavila da je bilo osetljivih informacija o meni u tonama informacija koje Vikiliks objavljuje. Znam da su Guardian i LeMond radili sa Vikiliksom da bi sređivali kablove za objavljivanje. Novinari Guardiana su recimo pokrivali imena iz multinacionalne kompanije British Petroleum-a, kada su kablovi zaista mogli da budu opasni za pojedince. Na ovaj način izdali su Vikiliks i radili protiv cilja koji je on imao - istine.

Chicks On Speed kolektiv je osnovan 1997. a danas, ljudi koji su rođeni te godine su vaša nova publika. Kako biste opisali vaš trenutni rad novim generacijama, koje možda nisu ni svesne pionirske "uradi sam" kulturne istorije iza Chicks On Speed?

Kada smo osnovale Chicks On Speed u Minhenu imale smo vrlo jasnu viziju radne prakse koja se kreće kroz polja usmerenosti i istovremeno ekspertize. Umetnost ne mora da bude izolovani kodirani jezik za nekolicinu upućenih. Hajde da promenimo svet i stvaramo pop muziku, pravimo instalacije, da izmišljamo nove instrumente i mašine. Možda je teško poverovati, ali tada je sve ovo delovalo sumanuto, i još uvek ima onih koju su zbunjeni interdisciplinarnim radom i multimedijalnom praksom.

Umetnici ne moraju da se bave temama u simboličkoj reprezentaciji, umetnici zapravo mogu da žive svoje subjekte, da budu subjekti. Ne moramo da se izolujemo i godinama da bi pisali o kiborzima, već možemo da postanemo oni, da nastupamo sa avatarima ili da u komponovanju muzike sarađujemo sa robotima veštačke inteligencije. Smatramo da je bezveze biti zaključan i obraćati se preobraćenima. Zato smo mi napolju, na ulici, na sceni i radimo ono što moramo da bi se stvari desile.

Zašto radite to što radite? Šta vas vozi?

Verujem da je performans na svim nivoima najvrednija umetnička forma. [Tu je] vizuelni aspekt, zvučne komponente, način na koji se prostor transfomiše, faktor vremena i činjenica da jedna stvar može funcionisati u jednom okruženju, a na drugoj geografskoj lokaciji ili drugoj kulturi dobija nove slojeve značenja. Sve to povezuje pojedinca sa svetom, sa istorijom i erama pred nama, sa našim tradicijama, gde se vreme susreće sa akcijom i postaje prošlost. Postoji taj momenat stvaranja istorije i ne mislim da mora biti velikih razmera, ali tu su inkluzivnost i faktor nepoznatog - performans koji mene zanima nije samo uvežban i izveden, veliki deo njega su lokacija i publika.

U jednom tekstu Chicks On Speed su opisane kao "putujući performans, umetnički, muzički, modni i novomedijski provokatori". Šta je provokativno u 2016. godini?

Dobra početna tačka je da radite ono što ljudi kažu da ne radite. Ili, kada vam kažu da se preselite u Berlin, onda nemojte ići tamo, već dođite u Beograd, na primer. Ova metoda počinje sa sitnim koracima ali se završi velikom promenom.

Mnogi od nas bi želeli da može ili da bi trebalo, ali da li umetnost zaista može da spasi svet? Kako?

Najpre tako što će spasiti pojedinca, a onda kroz prošlost i pronaženje primera subverzije - možemo da se borimo sa represijom, bespomoćnošću, društvima koje promovišu strah i pohlepu. Možemo da se probijemo i da sa sobom povedemo još mnogo ljudi iz bande.

Živimo u ludim, očajnim vremenima, okruženi terorizmom, migrantskom krizom, prljavim političkim igrama, upitnim moralnim vrednostima, ekstremnom slobodom i bogatstvom za malo privilegovanih i ekstremno siromaštvo i kršenje ljudskih prava za mnoge. Preporuči nam jednu pesmu za Zeigteist 2016. godine?

Mash-up pesme 'Somebody's watching me' iz 1984. sa novim stihovima.

Hvala, Melisa!