VICE u kraju: Blokovi, brate

FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

VICE u kraju: Blokovi, brate

Novobeogradski blokovi su mesto koje je bilo, a za mene će uvek i ostati misterija.
29.3.16

Blok, kblo, kićblo.

Čak i da ne razumete drevno narečje šatrovačkog govora, usavršenog među tonama betona brutalističkog severnog Beograda, znaćete da vaš sagovornik dolazi sa te strane Save. Novobeogradski blokovi su mesto koje je bilo, a za mene će uvek i ostati misterija. Ima nečeg sprskog u opštini čije se ime vezuje za kafanu 'Novi Beograd', osnovanu 1924. godine kod Tošinog bunara. Ima i nečeg balkanskog u naselju čija izgradnja je posle Drugog svetskog rata potpomognuta i čuvenim radnim akcijama srednjoškolaca i studenata - ovekovečenih u stihovima 'skupili se klošari, iz dva bratska grada (Beograd-Pančevo), i od njih će postati udarna brigada', iz 1972. godine - a čiji su redni brojevi blokova, kada su konačno i izgrađeni, bili izvor podela i nasilja među omladinom.

Reklame

Danas, opština Novi Beograd ima nešto više od dvesta hiljada stanovnika, skoro trista, prema procenama MUP-a. Poslednjih decenija, tržni centri, studentski stanovi i domovi i, naravno, splavovi i noćni život su nešto što je prva asocijacija na ovaj deo glavnog grada. U blokovima su stasale ličnosti koje su obeležile ili i dalje obeležavaju kulturni (Milan Mladenović iz EKV-a, Cane Partibrejkers), sportski (Sale Đorđević, Emir Bekrić, kao i aktuelni predsednik opštine i bivši vaterpolista Aleksandar Šapić) i politički (premijer Srbije Aleksandar Vučić) život Srbije.

Sve fotografije: Aleksa Vitorović

Prošli put, popodne smo proveli sa ortacima sa Karaburme, ovog puta, posetili smo Novi Beograd, ili bar jedan njegov deo. Kod bioskopa Fontana, koji je, makar meni, uvek bio jedan od orijentira za snalaženje u ovom delu grada, čekamo naše domaćine. Dan je topao iako je proleće tek na pomolu, ali vetar uvek jače šiba širokim novobeogradskim bulevarima.

- Nije mi jasno kako ljudi ne mogu da se snađu na Novom Beogradu kada uvek imaš prema čemu da se orijentišeš. Posebno u poslednjih petnaestak godina kada se baš svašta izgradilo. Ako ti treba Geneks, samo digni glavu - kaže Branko Mardešić kroz smeh, stanovnik prvog bloka, poznat i kao Cobran iz hiphop grupe SickTouch.

Jedino tako sam, bar ja, i uspevao. Nije čudno što su mnogi zauvek odustali od pokušaja da shvate kojom logikom su poređani beogradski blokovi i ko ih je tako 'krstio'. To je tajna koja će ostati poznata samo starosedeocima ili onima koji tamo dovoljno dugo žive da je sami otkriju. Neki podaci ukazuju na to da su imenima blokova kumovali brodari, koji su početkom osamdesetih izgrađivali naselje na obali Save.

- Novi Beograd ranije nije bio ovoliko razvijen, kao kasnije, kada je počeo da se gradi. Bila je to manja zajednica, ljudi su se poznavali. Sada je ogroman. Ovo su zgrade među prvima izgrađene - objašnjava Cobran dok kroz stazu prolazimo između zgrada, ulazimo u park prvog bloka i ostavljamo Paviljone iza nas.

- Ovde se održava najjači turnir u malom fudbalu na Novom Beogradu. U početku, pre desetak godina, turnir je nosio ime Pere Šrafa, matorca tu iz kraja koji je cepao mali fudbal. Ali bili su cirke svi, ono znaš već - objašnjava Cobran dok zastajemo na velikom terenu za basket odmah pored terena za mali fudbal.

Cobran govori o turniru Fontana Kup. Sport je velika stvar u blokovima. Košarka, vaterpolo, odbojka, pa i fudbal, prate se i treniraju. Velika imena srpskog sporta 'išla su starijima po vodu' baš na ovim terenima. Nasuprot sportskom duhu, neke od najvećih grupacija navijačkih grupa osnovane su upravo sa ove strane reke, gde često dolazi i do krvavih sukoba i obračuna.

Branko primećuje da je u poslednjih desetak godina Novi Beograd promenio izgled. Parkovi i tereni u stambenim naseljima deluju mnogo bolje. Osim toga, najveću promenu koju primećuje, u odnosu na kraj devedesetih i početak dvehiljaditih, kada su oni odrastali, jeste osvetljenje i broj klupa.

- Sve je bilo u mraku. Sećam se, bila je samo jedna klupa. Nas dvadeset u dimu i mrkli mrak. Nije da smo bili nasilni, ali ko bi tu prošetao? Na kraju dođu naši klinci i zapale tu istu klupu, pa onda nemamo ni nju - priseća se Cobran.

Koliko god da je značajnih likova stasalo na ovom betonu, najveći trag na reputaciju kraja možda su ostavili Pinki i Švaba, fiktivni likovi bazirani na stvarnim ličnostima iz filma Rane Srđana Dragojevića, o odrastanju dva momka na Novom Beogradu tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Zapravo, trag nisu ostavili toliko sami likovi koliko činjenica da su, posle filma, klinci u nezgodno vreme citirali replike i oponašali svoje 'heroje'. Pogrešna interpretacija poruke bila je neizbežna u to vreme, devedesetih.

- Meni je odrastanje bilo normalno. Ali, to uvek kažemo, nama je to delovalo normalno. Mi, tebra, klinci iz bloka ne prelazimo u Gundulića preko puta, to je klanje. Tuče, blok protiv bloka. Ipak, to je bilo smešno u odnosu na starije generacije koji su cimali noževe i pištolje po školama. Danas toga ima mnogo manje, što je dobro - objašnjava Cobran dok idemo ka trideset trećem bloku.

Reklame

Granica među blokovima se tačno znala u to vreme. I poštovala.

- Zanimljivo je da smo mi, prvi i trideset treći blok, uvek bili kao jedan. Valjda nas je spajala ta škola u koju smo svi zajedno išli.

Osnovna škola. Nekada '25. Maj', danas 'Duško Radović

BLEJA

Preko Bulevara Zorana Đinđića prelazimo u trideset treći blok. Starija, penzionerska i iskusnija ekipa već je zauzela najbolja mesta u parku, pa smo ostali da stojimo pored terena Fudbalskog kluba Novi Beograd, smeštenog u sam centar naselja, što ostavlja veliki zeleni trag u sredini sivih betonskih zgrada. Tu nam se priključuju Vladimir Nišavić - Mlata i Bojan Glamočić - Žuti iz grupe.

-Pa da, na primer ovo je trideset treći, a ovo trideset osmi. E, a kada sam ja bio mali, ovo je bio Zagreb, a ovo Beograd. Stvarno je bilo situacija da ti traže ličnu kartu da vide iz kog si bloka - nadovezuje se Mlata na priču o odrastanju.

Mlata

Cobran podseća da je to vreme kada je širom Balkana bilo sranja.

- Neuporedive stvari su se u tom periodu dešavale, na primer, u Sarajevu ili Banja Luci, ali Novi Beograd je imao neko svoje ludilo u kome ništa nije funkcionisalo. To čuveno skidanje patika i takve stvari koji su stariji doživljavali, ja lično nisam. Danas toga nema u toj meri, i to je dobro - kaže Cobran i naglašava da "stvari i danas ne funkcionišu, ali da je to bolje zamaskirano."

Cobran

- Postojala su pravila, pa čak i ja koji nisam imao veze ni sa čim sam vrlo dobro znao šta je šta i ko je ko - priča Mlata, pre nego što ga Žuti prekine.

- Ali imao si malog Žutog koji je blejao i u trideset sedmom i u prvom i u drugom i u trećem… Ja sam, tebra, išao u tri osnovne škole. Sve tri su tu blizu, tako da mi je radijus kretanja uvek širi nego kod većine - priča Žuti kroz smeh.

Žuti

Trik je u tome, kako kaže, što nikada nije imao loše ocene. Uglavnom je u pitanju bilo vladanje. Mlata je srednju školu završio na Voždovcu. Pre toga, kaže, nije skoro ni izlazio iz bloka.

- Ja tripujem da sam rođen, na primer, u Beču ili tako negde, možda bih bio batica u odelu koji ide na posao, iskreno. Verovatno bih bio normalniji da je bilo normalnije okruženje. Tebe znam od petog razreda i tad nisi bio normalan, za ranije ne znam -dobacuje Mlata Žutom.

Šetnju nastavljamo ka zgradi Geneksa, takozvanoj zapadnoj kapiji Beograda, moćnoj brutalističkoj kuli. Izbliza postaje jasno zašto su mediji o njoj pisali kao o 'zaboravljenom vidikovcu Beograda'. Poslednji pokušaji da se privatizuje su propali. Jedan blok zgrade pripada čuvenom Geneksu, čijih pet hiljada radnika i dalje čeka na naknade predviđene socijalnim programom.

Zablejaćemo ispred Geneksa, objašnjavaju mi kroz smeh, da ne otkrivamo prave štekove za bleju, jer onda ne bi bili štekovi. Dolazi još ekipe i saznajemo da 'interi' nekoga 'prevrću' u blizini.

- Opa, možda ćemo imati sliku sa policijom, ili u policiji - smeje se Žuti.

- Tako je stvarno ovde, ima i toga. Ljudi se cimaju, neko da bi imao da duva i popije sok, neko da bi kintu stavljao u štek - dodaje potom, i predlaže da se opustimo u stilu njihove pesme 'Uživam u radu'.

- Mi smo bili ta neka međugeneracija. Posle ovih što su devedesetih baš ludovali. Videli smo i kako su prošli ti stariji i nismo hteli da budemo u tom gasu, bar ja tripujem, ne znam - kaže Mlata.

- Ipak, bili smo tu, svašta smo videli i radili - dodaje Žuti.

Reklame

ERA BOLESNOG DODIRA

- Nikada nisam imao ideju da ću da se bavim muzikom. Zapravo tada ni o čemu nisam imao ideju, šta bih i kako. Mislio sam, biću košarkaš, ali eto - priča Mlata na putu do četrdeset četvrtog bloka, kod stare Piramide, gde im je smešten studio.

Kako su mi objasnili, Sik Tač je nastao iz bleje i zezanja. Spojilo ih je interesovanje prema hiphopu i različitim vrstama rep muzike. U početku ih je bilo i do dvadesetak, sastajali su se, repovali, pa kasnije i snimali.

- Mlata, Žuti i ja smo se možda najviše cimali pa su, eto, možda zato za nas trojicu ljudi najviše i čuli - kaže Cobran.

- Snimali smo bukvalno kod mene gajbi. I jednog dana smo bili u fazonu da hoćemo da napravimo studio. Neku lovu smo pozajmili, ja sam šljakao na građevini, ne znam šta je on radio - kaže Mlata pokazujući na Žutog.

- Zapiši slobodno da je Žuti radio šta je radio- kaže mi on.

- Tebra, ne da nismo imali ideju da će neko da nas sluša, nego nismo znali ni da spojimo mikrofon - vraća se Mlata na priču.

- Kupili smo pola pogrešnih stvari, a pola smo uboli. Dolazio nam je ortak da nam kaže šta je dobro, a šta da prodamo. Kakvi programi za snimanje, bitaža i te tehničke stvari. Ništa nisam znao. Tek kasnije smo napravili gluvu sobu i počeli da učimo da pravimo muziku - objašnjava Mlata čiji je solo album Psycho Boogie od nedavno na netu.

Tri godine od tog početka, naučili su osnove i tada je krenulo.

- Te 2006. ili 2007. godine nije mnogo ljudi imalo internet kod kuće. Ja znam da ga nisam koristio ni za šta. Naša drugarcia je kačila pesme na Majspejs i tako su ljudi čuli. To je otprilike i vreme kada ova ekipa iz blokova pravi sebi mesta na, tada već koliko-toliko narasloj, hip hop sceni u Srbiji, kaže Cobran.

- To je život, kako god to zvučalo. Predstavljamo to što živimo, a ljudi se prepoznaju u tome. Od Zaječara do Sarajeva, i gde god da smo gostovali. To samo znači da mi nismo izmislili nikakvu toplu vodu, nego da svi živimo slično. Što mi je prilično gotivno, posebno poslednjih godina kada sam provalio da nas slušaju i u regionu - kaže Cobran.

Gotovo je deset godina prošlo od kada slike iz života snimaju na traku. Svaka od njih predstavlja svakodnevnicu blokova i iskustva koja život tu nosi. Broj ljudi koji se prepoznaju u tim temama i zvuku iz godine u godinu raste.

- To je do jaja, iskreno. Ne samo zbog nastupa, nego i eto to što posle toliko bavljenja muzikom, sada mi pravimo bolje trake od onih koje sam ja slušao. Ljudi kažu da nas od drugih razlikuje to što smo otvoreniji i direktniji. A ja ne mogu da verujem kakvu muziku pravimo. I kakvu ćemo tek da pravimo - priča mi Mlata.

Ekipa je mnogobrojna, pa kako to u repu biva, svako od autora priča svoju priču. Žuti kaže da u svojim solo albumima karakterističnih naslova Ko Druka i Kola, Gudre, Rave, prenosi ličnu priču iz prvog ugla i predstavlja taj gangsterski rep. Pitam ga šta je za njega 'gengsta' rep.

- Gengsta rep je zapadna imperija i westgate to je pravi gegsta rep. To je cela filozofoija. Iskrena priča iz prvog lica, za šta treba imati muda, realno, kaže Žuti.

Novac i rep muzika su pojmovi koji u Srbiji odavno ne idu zajedno.

- Mislim da niko od nas ne koristi ni dvadeset odstood toga koliko bi trebalo da imamo od muzike i nastupa. Ali opet, ne možeš da budeš nezadovoljan kada u ovoj zemlji uzmeš nečiju mesečnu platu za nekoliko sati nastupa, kaže Cobran.

Reklame

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Još fotogafija iz blokova pogledajte u nastavku: