​Kako se moja prva poseta vagon-restoranu pretvorila u kišu ponuda za seks

Nisam baš previše u fazonu vagon-restorana, kao ni kafana (osim ako nije u pitanju klopa), da ne kažem da ih mrzim. Ne podnosim uludo trošenje vremena, pijano baljezganje, a sama postajem teška kada se napijem. A ne umem da kažem dosta. Pod udarom etil-alkohola, iz mene izbija agresija, ili mi se seksualnost razgoropadi. A tad postajem laka meta ili se pretvaram u predatora.

Možda sam, podsvesno, baš zbog toga izbegavala bifee na železničkim linijama. Sve do nedavnog putovanja vozom od Beograda do Bara, kada sam odstupila od svojih principa.

Uzela sam kartu za kola za spavanje, gornji ležaj u kabini od šest. Pametno, gledano na celonoćne staze, ali kretenski kad se uzme u obzir da voz kreće u osam uveče.

Razmestih masni krevet, prostreh po njemu posteljinu, pozdravih se sa Železničkom stanicom, Vidikovcem, Rakovicom, tiskajući se uz prozor sa brojnim saputnicima. Pojedoh sendvič, probah da čitam knjigu, pa da spavam, ali me je zagušljivi kupe u svemu tome ometao. Tad se setih, spasonosno, da bih mogla da prekratim vreme dok me san ne savlada i popijem piće, dva. I usput napravim reportažu, pretvorim nuždu u nešto korisno.

Praćena nesnosnim smradom iz klonje, domogla sam se vagon-restorana i shvatila da sam okasnila: svi stolovi bili su zauzeti, uglavnom mlađarijom. Samo su jedan zaposeli kondukteri, eksirajući malo pivo, da se vrate na zadatak u obližnjem Lazarevcu, što i nije tako brzo na „brzim prugama Srbije".

I većina drugih je cugala pivo, tek poneko kafu. Žamor se mešao sa tandrkanjem voza, iz prozora tukla promaja.

Stala sam za šank, procenivši ga kao najbolje mesto za zapodevanje razgovora. Naručila sam flašicu belog vina, zagrcnula se na cenu (270 dinara ili 2,20 evra). Iza izanđalog šanka stajali su konobar i kafe-kuvar. Prvi mršav, sa zadenitum roze peškirčetom oko vrata, drugi bucmast, sa učestalom tendencijom da sedne u dnu male kujne. Prvi lepuškast, ili je bar to nekada bio, dok se nije umorio od služenja.

Prestavih mu se svojim zvanjem, i rekoh da želim da napišem tekst za VICE.

- Znate li vi da se to svuda u svetu naplaćuje – namah mi je srušio snove da će, nasuprot toga, da me časti. Krenuh da mrsomudim, u fazonu da je slučaj zapravo obrnut, jer je to neka vrsta reklame. Keša nije rek'o ništa, načisto me izignorisao.

Ponovo sam našla povod da ga uvučem u priču: drndavi prepotopski kasetofon iz kog je zavijao narodni melos. Komentarišem raritet, a on samo sleže ramenima: „Ja sam staromodan".

Crnogorski šardone mi je kiselkasto klizio niz grlo dok sam smišljala sledeći potez. Još dva cuga, i prišljamčiću se jedinom samcu u prepunom bistrou. Druga mogućnost je bila da se meni prilepi neki lik u pepito košulji, koji se, svako malo prolazeći, o mene češao i upućivao mi značajne poglede. Nisam u tome videla mogućnost ljubavne afere, već da se bilo kakva radnja konačno zavrti.

Sreća me je pogledala sa treće strane, šanku je prišla grupica mladića. „Majstore, daj brzzzzo čet'ri vinjaka", nastupio je jedan, kao da je ovo pitanje života ili smrti. Pokraj hitro iznešenih „unučića", stavili su napravu sa druge strane dimenzije vremena u odnosu na kasetofon. Sprava je menjala boje u taktu melodije.

- Šta to slušate? - delom me je stvarno zanimalo, jer su se muzikemešale, a delom sam htela da ih uvučem u žvaku.

– Turbo-folk – odvratio je momak sa debelom zlatnom kajlom, koja je mogla da označi i repera. – Mene čisto boli kurac, ali svi to slušaju – kao da se pravdao za „Didulidudiduleee" što je treštalo iz sokoćala.

Vinjak po vinjak, i žurka je počela. Momci su se naizmenično smejali i pevali. Preglomazni za „selfi", a željni da ovekoveče trenutak, obratili su se meni. – Kevo, prvo stisni u sredinu da pokreneš blic, o onda škljocni ovde - onaj s kajlom mi je pružio mobilni i uputio me u tajne nove tehnologije.

Mora da sam ga prostrelila pogledom zbog onog „kevo", jer je odmah dodao: „Ipak si malo starija."

Iako nije čuo razgovor, keša pred mene spusti parče pite od tikvica, kao da je hteo da me uteši. Zahvalih se i izgovorih netom pojedenim sendvičom, ali, kako me je krenulo sa vinom, znala sam da će kasnije dobro da mi legne.

Zajedno sa lepim gestom, kelner je postao razgovorljiviji. „Da nije bilo Tita, ni ove pruge ne bi bilo", kazao je nostalgično. Sve posle je postalo tragikomično, i u njegovoj verziji istorije, i u aktuelnim događajima.

Na Železnici više od tri decenije, bio je maltene svedok otmice 20 putnika na stanici Štrpci 1993. godine, tačnije, radio je sledećeg dana. Tu je bila i neka „luda Jovana", sada u penziji, sa kojom se sve vreme cerekao, valjda da pobedi strah.

„Šta se smeješ", Jovana ga je prozvala, „da su tebi skinuli gaće, i ti bi najeb'o". Kakve gaće imaju veze sa tragedijom, odmah je shvatio. Jer, svi oteti i potom ubijeni, bili su musimani kao i on. I stoga obrezani, što je podrazumevao da i ja znam. Nagli preokret u neposrednost, ma kako tragičan povod bio.

U nameri da doda još malo težine svom pozivu, natuknuo je da ne prođe tura bez nekakvog belaja.

- Bar da piju ovde, nego donesu svoju rakiju - nezadovoljstvo se delimično odnosilo i na finansije.

- I ti im dozvoljavaš", bila sam toliko šokirana da sam prešla na „ti".

- Šta ću, da se bijem s njima - bio je logičan odgovor. Nehotice, ispravan rezon „izbegavanja svega što se može izbeći", i na mene je preneo.

U Lazarevcu se sto sa kondukterima ispraznio, gde me je Crni, kako se kelner zvao, komplet preselio. Već sam se mirila sa činjenicom da ću morati da se isprsim sa novih 270 dinara, kad su mi se pridružili kondukter iz mog vagona i njegov znatno mlađi drugar. „Dobar komad (piletine)", pomislih pripito. Ali, glavnu reč je uzeo stariji, čvrsto ubeđen u vlastitu duhovitost.

Počeo je od Kulina bana, a ja mu uljudno smeškala jer mi je naručio još jedan šardone. Doduše, druge vrste, ali posle (još) dva gutljaja, beše mi svejedno.

- Nemoj sve da pišeš što ti kažem, em ću da nadrljam kod šefova, em će žena obe nogavice da mi strpa u opanak – krenuo je sa narodskim opisima sranja u koje je mogao da upadne kad bi „nadležni" ovo pročitali. Crni se nepotrebno muvao, poravnjavao stolnjake (platnene salvete), mrzovoljan što je drugi preoteo moju pažnju do koje mu isprva nije bilo stalo.

Kako sam to skontala? Obgrlio me oko struka kada sam prišla šanku da fotografišem onu grupu sve glasnijih mladića, tražeći da i oni nas uslikaju. Nisam se gicala, ali ni sasvim opustila u tom foto-stisku.

Utom shvatih otkud promena ćurka : bila sam jedina žena u vagon-restoranu u tom trenutku, pa stoga – najbolja riba.

Kondukter je još tupio o ženi, o komšiji što ne izbija iz njihove kuće gde on sam retko obitava. Zato mu je jedno dete plavo, drugo crno, treće smeđe… do petog je ostao bez epiteta. Ubrzo je predložio da mu se javim u povratku: što bih plaćala, kad u njegovom sobičku mogu da se vozim besplatno.

U mislima razmotrih njegov predlog, glasno nisam rekla ništa. Ispod oka sam snimala mlađanog mu sadruga.

Eto ti opet Crnog, njegova ponuda je bila da me vodi na mantije u pekari kod barske pijace. Ni ovo nije bilo za odbacivanje, pa se načelno složih.

Za njim je prišao i onaj u pepito košuji, sada totalno raskopčanoj, i on je video priliku za nešto kao udvaranje. Zapravo, bujicu slabo povezanih reči.

- Ovaj je ili moler, ili je peder, vidi mu samo (zamazane) nokte – šapnuo mi je kondukter kad se „ovaj" odmak'o. Pronicljivo, politički nekorektno, i nekako zavidno. Ispostavilo se da je mladić stvarno ono prvo, kada je ponovo dobauljao, stalno se popravljajući pivom iz plastične dvolitarke obavijene kesom.

Dao mi je da popunim neki test, crtežima koji je trebalo da domaštaju započetu šemu.

– Ali, to radi kad si sama, mi nismo ni svesni koliko na nas utiču tuđe energije – sugerisao je, prilepljen, ili naslonjen uz mene.

U Valjevu za naš astal stade još jedan vrlo tihi čovek, pravi džentlmen, jer odmah je hteo da svi na njegov račun naručimo ono što pijemo. Nema više malih flaša vina, ima samo od litar, Crni je hteo ili da profitira, ili da me dibidus napije.

Kako sam rekla da onda neću ništa, odnekud je iskopao još jednu bočicu. Prve vrste.

Čime me je sve još kondukter zasipao ne bih da vas davim, ali suština je bila njegovo švalerisanje. Kao da će gaće da mi spadnu same od tog hvalisanja.

Da skrenem tok priče, pitala sam zašto klonje toliko smrde. Stari su koliko i on, a da su po njemu sve to vreme raznorazni srali, na šta bi on ličio, plastično mi je objasnio.

U jednom trenutku bilo mu je dosta, i piva i trtljanja. Na rastanku je predložio da odmah pređem u njegov „apartman", gde ću moći lepo da se naspavam. I obećao da „neće biti pipanja", a njegova je reč „od kamena". Za svaki slučaj, odbih, što ga je vidno razočaralo. Mlađani ode bez reči, bez osmeha.

Konačno sama sa svojim tihim saputnikom, u poziciji da upijam šta se okolo događa. Turbo-folk mladići u društvu novopristiglih cura, dve pored se maze, dvojica pričaju, jedan na srpskom, drugi na engleskom i savršeno se razumeju. Pepito moler je zauzeo busiju za četvrtim prepunim stolom, pogleda unakrst. Ali preduzetne ruke, usmerene ka dupetu jedne devojke.

Moj tihi kompanjon je odškrinuo putnu torbu i izvadio kajsijevaču. Mmmm, dobra, pohvalila sam iskreno, koliko sam bila u stanju, dobrano pijana. Gde si bio ranije, mislila sam, jer rakija je za mene kraljica među pićima. Ali, onda bi bilo krvi do kolena, ili pre onog drugog, što seks podrazumeva.

Više nisam brojala stanice, bližila se granica.

Odvukla sam se do kupea, usput se olakšala u smrdljivom toaletu. Onaj drugi, kraj kondukterovog sobička, znatno čistiji, nisam smela da iskoristim. Da ne bi bilo „obećanje, ludom radovanje", a moralno i drugačije iznemogloj, „pipanje".

Budila sam se sa jakom mučninom, ujutru ustala sa govnjivim ukusom u ustima. Izašla na hodnik da se razbistrim. Kondukter me je iskulirao. Zaključila sam da se uvredio, pa se osmelila da odem u njegov „toalet". Dok sam ja radila šta sam radila, napolju se čula buka. On se koškao sa molerom. Lepo mu je rekao da ne može bez odgovarajuće karte da se vrzma po kolima za spavanje, jer kontrola uvek ulazi u Podgorici, protumačio mi je incident. A ovaj (moler), lud ili pijan, ili – pa pokriva rukom jednu nozdrvu – tera svoje. Saosećajno slegnuh ramenima, što je bila vrsta „pomirenja". Napisao mi je broj telefona na karti.

Bar, napokon, dva i po sata posle predviđenog vremena. Crni mi kroz prozor dobacuje da još važi ponuda za mantije.

– Vidimo se na pijaci – uzvraćam mamurna.

Jedino što želim su mir i samoća. I duži odmor od kafanskog, nimalo romantičnog nabacivanja.

Iz ove epizode sam naučila da za mene nisu vagon-restorani, već za neku drugu, iskusniju sortu, jer, kao što rekoh, ne znam da stanem, čak ni kad pijem na poslu. Previše sam nežne građe da ostanem trezna, a previše rigidna da se upustim u bilo šta škakljivije, pa time i zanimljivije, čitaocima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu