​Kad si u vezi s nekim ko baš ne ume s parama

Ilustracije: Dan Evans

Budimo realni. Ako si rođen u poslednjim decenijama 20. veka, verovatno ne umeš s parama. Ali svi smo takvi, zar ne? Plaćeni smo veoma malo, koncept štednje nam je stran, verovatno nikada nećemo posedovati nekretnine, i svi spremno priznajemo da smo finansijski sjebani.

Ali neki ljudi ozbiljno ne umeju s parama. Velika dugovanja na kreditnoj kartici, izvršitelji, izbacivanja iz stana. Rezultati istraživanja pokazuju da mladi između 18 i 21 godine čine 21 procenat stanovništva u Velikoj Britaniji koje je prezaduženo – to je više od 1,8 miliona mladih ljudi koji su upali u ozbiljne finansijske teškoće na početku svog „zrelog doba".

Ali svi ti ljudi ne umiru sami, tako da se neko sigurno zabavlja s njima. I šta onda da radiš kada saznaš da ti je nova ljubav u velikom stilu finansijski sjebana? Da je to što uvek zaboravi novčanik kod kuće u stvari pokušaj da sakrije od tebe da je dužna hiljade i hiljade funti? Da to što naručuje salatu i vodu sa česme znači da joj je frižider uvek prazan?

Razgovarali smo sa nekim ljudima koji su se zabavljali, izlazili, pa čak i venčavali s ljudima koji imaju ozbiljne probleme s novcem, da bismo saznali kako je to kada ti uvek plaćaš račun.

Bili smo zajedno 18 meseci, od 17. do 18. godine. Negde u to vreme, on je navodno subotom ujutru radio u mesari, ali je retko tamo odlazio. Čak i kada jeste, obično je bio na nekoj vrsti supstance, kao što je LSD. Ja sam zarađivala oko 180 funti mesečno, jer sam od drugog srednje radila vikendima, i skoro sve to sam trošila na nas oboje, na rejvovima.

Osim rada u mesari, pokušavao je da radi i kao diler da bi nešto zaradio, ali s obzirom da bi uglavnom sam potrošio ceo svoj štek, nikada od toga nije ništa zaradio, i uglavnom je samo održavao svoju zavisnost. Najgore je bilo pet dana uoči Božića. Ja sam bila kod babe i dede, i on me je pozvao i plakao, zato što je nekom jezivom dileru dugovao oko 400 funti. U stvari mu je pare dugovao i nekih mesec dana pre toga, ali je rešio da to ignoriše. Na kraju je morao da dođe kod mojih za Božić, zato što je njegova mama rekla da je celoj njegovoj porodici zbog njega preseo. Bila sam prilično sigurna da su dileri znali gde živi, što znači da je u suštini stavio u opasnost mlađu braću i sestre.

Još nečega se živo sećam kada su u pitanju njegovi problemi s parama, a to je bilo kada je svom ocu – alkoholičaru na par nedelja ukrao bankovnu karticu. Ne znam koliko je ukupno potrošio, ali mi je njome kupio skupe biserne minđuše (koje još uvek imam), platio putovanje za vikend, i kupio deset grama vutre da ponesemo. Ja sam pristala na sve to, uglavnom zbog toga što sam mislila da mi duguje boga oca, posle svega što sam ja njemu obezbedila.

Kada smo počeli da se zabavljamo, krio je koliko je u dugovima, i živeo je veoma ekstravagantnim načinom života, plaćao je večere, vozio besna kola i živeo u finom stanu. Ali sve je to bila prevara.

Jedan od razloga zašto smo se venčali je bio i taj što je tražio od mene da dam otkaz na poslu i pokrenem posao s njim. Ja sam mu rekla da neću da uradim to zbog nekoga ko nema nikakvu obavezu prema meni, kao ni nikakav ulog. Kada sam mu to rekla, on je odgovorio, „U tom slučaju, hoćeš li da se udaš za mene"? To je bila najmanje romantična prosidba ikad.

Na medenom mesecu smo raspravljali o našim finansijama, i on mi je priznao da na kreditnoj kartici duguje oko 30 hiljada funti. A u to doba sam ja već deset godina štedela za depozit za kuću, a svota koju sam uštedela je takođe bila oko 30 hiljada. I tako, u suštini, kada sam se udala za njega, to što sam uštedela je zapravo pokrilo njegov dug. Zato što je ono što je bilo moje bilo i njegovo, i te priče.

Kada smo se na kraju venčali, uspaničila sam se i shvatila da ne možemo ništa sebi da priuštimo, ali on je nastavio da troši pare za koje sam znala da ih nemamo. Veoma jasno se sećam dana kada sam morala da poharam teglu za sitniš da bih mogla da kupim hranu. On je izašao, a ja sam morala da kupim hranu za naše dvoje dece, i bukvalno sam morala da poharam teglu da bih mogla da kupim hleb i mleko.

Kada sam se suočila s njim povodom svega toga, postao je agresivan, i bio je u potpunom poricanju. Jednostavno je imao iskrivljenu predstavu o sebi i o onome šta mu sleduje, pa je živeo iznad svojih mogućnosti, da bi podražavao način života kakav je mislio da zaslužuje. Do trenutka kada smo se razveli, dobila sam povraćaj novca od kuće, ali sve pare su otišle na porez i na dugove banci.

Na jednom letovanju nas je upoznao zajednički prijatelj, kada sam ja imao 19 ili 20 godina, i naša veza je trajala tri i po godine. Otpočetka je bilo prilično očigledno da ona ne ume s parama, čak i samo po njenom izgledu. Ne kažem da je to nešto loše, dobro je izgledala, ali… isuviše dobro za nekoga ko je nezaposlen.

Bukvalno bi i poslednju paru od svoje plate (koju je konačno počela da prima), posle pokrivanja osnovnih troškova, u roku od par dana potrošila na odeću. A onda bi je ja do kraja meseca izdržavao. Najgora stvar koju je ikada uradila je to što je uzimala zajmove na moje ime. Nekoliko njih, bez mog znanja, do te mere da sam kada god bih primio platu odmah morao da vraćam kratkotrajni zajam u iznosu od 1200 funti. Još gore, uzela je još jedan zajam neposredno pre nego što smo raskinuli, i taj zajam nikada nije vraćen. Saznao sam za to mesec dana kasnije, kada su počele da mi stižu poslednje opomene pred tužbu. Nikada mi nije vratila ništa od toga.

Da li je bila svesna da ne ume s parama? Da. Da li ju je bilo briga? Ne. Hiljade funti duga koje je nagomilala joj uglavnom ništa nisu značile. Kada je drugi deo duga otplaćen mesečnim ratama, odmah je bio ponovo potrošen.

Upoznala sam ga na žurci kada sam bila na prvoj godini fakulteta, i odmah smo se zbližili. Ostali smo zajedno skoro četiri godine. U drugoj polovini naše veze, kada sam bila malo starija, po prvi put sam se zaposlila i učila sam kako da sama baratam novcem. Tada sam shvatila koliko on ne ume sa svojim parama.

Kada smo izlazili, išli smo na večere i na koncerte, ali nikada tamo gde je „fino" ili „skupo". Takođe je i veoma retko plaćao za mene (što nije problem), ali kada jeste, zbog načina na koji je to činio mi je bilo neprijatno. Preterano se brinuo oko toga koliko mu dugujem, i kada bi mi nešto platio, to bi zabeležio u telefonu, po stavkama, šta je platio za mene, i koliko mu tačno dugujem.

Stvar koja mi je posebno išla na nerve je bilo to kako je dolazio kod mene i jeo moje namirnice češće nego što bi me izveo na večeru. Provodili smo skoro svaki dan zajedno, pa je to postala navika koja se ponavlja, i to me je baš nerviralo – to što sam još uvek studirala i što su me roditelji izdržavali nije značilo da je u redu da plaćaju i njegove obroke.

Uprkos svemu ovome, on je zapravo sve svoje pare trošio u kupovini. Mislim da je imao ozbiljan problem kompulsivne kupovine. Odlazili bismo u kupovinu, i ja sam satima morala da čekam da on pregleda rafove, i iz radnji bi izlazio sa gomilom stvari. U to doba je radio i u Urban Autfitersu i u Hol Fuds, i sa skoro svake smene se vraćao sa nečim za sebe, ili za mene, što je „morao da kupi".

Mislim da nikada nije bio svestan svog problema s novcem, a i da jeste, na to nije gledao kao na problem. Mislio je da ima pravo na to i da zaslužuje sve moguće, dok se u ostalim aspektima života nije nimalo trudio.

Pozvao me je da izađemo preko Tvitera, i bili smo zajedno nekih devet meseci. Bio je honorarac kada smo se upoznali, i to je bilo okej, jer sam i ja bila u istom položaju i dosta sam se mučila s parama. Ali onda je dobio dobro plaćen posao, ali se ništa nije promenilo.

Jednom sam morala da mu donesem pare na posao, zato što nije mogao da se vrati kući, jer je sve potrošio na nekoj momačkoj večeri. Ponela sam mu čekove i nešto para za hranu, a onda sam par sati kasnije saznala da je zapravo sve pare potrošio na jeftinu votku, i da sedi sam i pijan u nekoj uličici. O tom incidentu smo nekoliko puta razgovarali, ali nikada nisam dobila izvinjenje, ili tako nešto. Često sam pitala zašto je toliko švorc, kada mu stanarina nije velika i ima redovnu platu, ali šta god da je krio, svakako to nije želeo da mi kaže.

Zapravo mi je posle nekoliko meseci bilo rečeno da su ga nešto pre toga naterali da potpiše da obećava da više neće da smara svoju bivšu zbog para, o čemu ja nisam imala pojma. Mislim, uvek prizna da je švorc, ali nikada mi ne kaže zašto je tako. Nisam sasvim sigurna koliko ta situacija sa bivšom devojkom ima veze s tim, ili je njegov problem s alkoholom ozbiljni nego što on želi da prizna. Ali to mi je i dalje čudno, pošto uplaćuje aranžmane za odmore, a nikad nema para za pivo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu