​U patroli kroz jednu od najopasnijih narko-zona na svetu

Ispred kafea u Delftu, predgrađu u Vestern Kejp pokrajini Južne Afrike, nadzorna kamera hvata mladića koji pali cigaretu ispred vrata. Iz dovratka se pojavljuje ruka koja drži pištolj, bljesak svetlosti obasjava ekran – zvuk pucnja se ne čuje. Žrtva pada na zemlju, ubica se pojavljuje u kadru i overava je nespretno. Leš se još jednom zatrese od pucnja. Ovaj beži.

Dobrodošli u Kejp Flets, deo pokrajine u kojoj se samo 2013. dogodilo čak 310 ubistava vezanih za aktivnosti uličnih bandi. Ovo predgrađe je nasleđeno iz doba aparthejda, a kriza kroz koju prolazi retko se viđa u današnjem svetu. Vestern Kejp je nasilje proslavilo putem urbanih legendi, a zbog vrste meta ovde poznate pod nazivom „tik", ovaj kraj doveo je Kejptaun do 20. mesta na spisku najnasilnijih gradova na svetu – ispred mnogih poznatijih lokacija u SAD, Brazilu, Kolumbiji, i Meksiku.

Većina analitičara procenjuje da u pokrajini Vestern Kejp živi i radi oko 100,000 članova uličnih bandi, kojih zvanično ima preko 130. Na svakih 100,000 stanovnika dešava se 50 ubistava godišnje, a u periodu 2010.-2011, zabeleženo je 70,000 incidenata vezanih za prodaju droge. Imena lokalnih bandi koja se najčešće pominju su Junky Funky Boys, Hard Livings, i Americans – uz naravno legendarnu zatvorsku bandu širom sveta poznatu kao „The Numbers Gang".

Situacija je eskalirala do te mere da se škole zatvaraju kad god se očekuju ubistva iz odmazde. Helen Zile, predsednica vlade Vestern Kejpa, više puta je tražila pomoć južnoafričke vojske (SANDF). Faktor nasilja prisutan je u životu svakog stanovnika ove pokrajine. Guardian je prošle godine objavio da svakih pet dana strada po jedan žitelj Kejp Fletsa, kao i da se svake nedelje pleni između 25 i 30 primeraka vatrenog oružja.

Snimak nadzornih kamera pokazao nam je Čarl Kičing iz Metro policije Kejptauna pola sata pre nego što smo krenuli sa njim i njegovih pedesetak kolega u ozloglašeno predgrađe. Prethodnih nedelju dana nasilje između bandi samo je eskaliralo od kako su im uticajni članovi izašli iz zatvora. „Hteli su da budu sigurni da taj neće preživeti," kaže Kičing povodom snimka. „Nema sa njima šale." Kičingova Jedinica za borbu protiv bandi i droge, pod nadzorom gradskog odbornika Žan-Pjer Smita, deo je odgovora vlasti na ovu krizu u Fletsu.

Kraj kolokvijalno poznat kao Kejp čini niz divljih naselja i predgrađa iz pedesetih godina prošlog veka, kada su u okviru aparthejda ljudi prisilno raseljavani. Istorijski gledano, u ovom području je oduvek bila najveća koncentracija „šarene" populacije; ovaj termin bio je zvanično primenjivan na jednu od četiri glavne etničke grupacije, kao oznaka za ljude mešane afričke, evropske, i azijske krvi. Vestern Kejp je jedina pokrajina JAR u kojoj crni Afrikanci nisu u većini. Takođe je jedina pokrajina u kojoj nije na vlasti stranka Afričkog nacionalnog jedinstva (ANC). Osamdesetih godina, šareni građani imali su više političkih prava od crnih, pa ove dve grupe i danas drže do svojih kulturnih razlika. Rasizam je i dalje prisutna pojava na između crnih i obojenih. Posle Mandelinog oslobođenja i prvih demokratskih izbora 1994., ANC nije bila stranka koju su šareni glasači favorizovali.

Dakle, Vestern Kejp je na političkoj sceni Južnoafričke republike simbol koji oslikava borbu za prevlast između lokalnih zajednica. Reakcija na nasilje koje ulične bande izazivaju nije jedinstvena – postoji mnogo internih i birokratskih prepreka za saradnju. Ironično, ista ona rasna politika koja je dovela do formiranja ovih naselja danas sprečava da se reši problem nasilja.

Metro policija i njenih približno 600 pripadnika nalazi se pod kontrolom gradskih vlasti, tj. pokrajinske vlade Demokratskog saveza (DA). Policijske snage na državnom nivou su SAPS, imaju 22,000 pripadnika, i pod kontrolom su ANC, stranke koje vlada državom. Sukob oko nadležnosti između državnih i lokalnih vlasti, ANC i DA, ostavio je užasne posledice po lokalno stanovništvo koje samo želi da problem neko reši, ne zanima ih ko.

Teorijski, Metro policija bi trebalo da je zadužena samo za saobraćaj i lokalne propise, ali u pokrajini Vestern Kejp su morali da preuzmu odgovornost za borbu protiv zločina i formiraju specijalne timove kao što je Odred za borbu protiv bandi i droge. Nezvanično, na ovo ih je naterala neefikasnost SAPS policije – niska stopa sudskih kazni, sveprisutna korupcija, i katastrofalna administracija. Glasine o umešanosti policije u zločine se sve brže šire; u junu prošle godine uhapšen je Kristijan Prinslo, bivši policajac, pod optužbom da je bande snabdevao oružjem. Stopa presuda kad su u pitanju prekršaji vezane za delovanje uličnih bandi je oko 2%; od 950 ubistava prijavljenih tokom poslednje tri godine, samo 35 krivičnih presuda je doneto.

Metro policija danas liči na saobraćanu patrolu na steroidima. Tokom prethodnih devet godina, broj zaposlenih porastao im je za 53%. Zvanično imaju pravo da vrše hapšenja, pretrese, plenidbe, i nose teže naoružanje od bilo koje druge jedinice opštinskih komunalaca. Žan-Pjer Smit kaže da ih je neefikasni SAPS naterao da „izmišljaju točak"; gradske vlasti su izdvojile 46 miliona randa da bi finansirale borbu protiv bandi.

„Javnost više nema poverenja u policajce. Niko ne veruje u SAPS, sav su kredibilitet izgubili," kaže Smit. „Državno tužilaštvo sad sarađuje direktno sa nama, što je nečuveno. Slučajeve sa opštinskog nivoa šaljemo direktno njima."

Smit ne krije svoj politički stav: „Svesno i maliciozno nam se guraju klipovi u točkove na političkom nivou, što se vidi po gubitku resursa."

Bande postaju društvene institucije, kult za razočarane i siromašne. Te noći, dok se sa Jedinicom krećemo kroz krizno područje, opštinske zgrade izgledaju kao stambeni blokovi iz sovjetskih vremena. Svi stanovi pod konac uredno poređani, blok za blokom uz padinu, prosečeni slabo osvetljenim uličicama. Sve sam beton i asfalt, bledo i sumorno.

Jedinica ovakve velike operacije izvodi svake druge nedelje. Dok se krećemo kroz blokove pod afrikans imenima kao što je Geduld („Strpljenje"), stanovnici nas gledaju sa prozora. Jedinica deluje kao stroga majčinska figura; ljudi se teraju sa ulica u stanove uz Wat maak jy nog so laat buite? („Šta ćeš tako kasno na ulici?") Cela akcija pretresa i plenidbe počiva na informacijama prikupljenim tokom prethodne nedelje. Neki se bune zbog ovih naizgled nasumičnih racija, drugi deluju kao da su ih jedva dočekali.

Policajci nam kažu da odavno nisu imali ovako mirnu noć u patroli. Obično se dešava da ih lokalno stanovništvo gađa kamenjem, ciglama, nekad čak molotovljevim koktelima. Mnogi pripadnici Jedinice su i sami šareni poreklom iz istog kraja. Dobro poznaju i Flets i njegove stanovnike.

Javljaju nam o pucnjavi u susednom bloku. Kad stignemo, oseća se jasan miris kordita. Pucalo se bukvalno preko puta, iz jednog stambenog bloka u drugi. Lokalno stanovništvo pomaže članovima bandi da sakriju oružje i utope se u masu čim vide da su stigle boere („svinje"). Iz Jedinice kažu da im lokalci sugerišu da odu da hapse neku drugu bandu; ne daju svoje gangstere, ali oni drugi im smetaju. Tenzija i nepoverenje su očigledni, iako se Metro trudi da deluje na ličnom nivou za razliku od SAPS.

„Bilo bi sve lakše da se SAPS efikasnije koristi. Činjenica da samo 2% od njihovih uhapšenika bude osuđeno dovoljno govori," kaže Smit tokom vožnje. „Sve je to politika. Zato i ne žele specijalce u policiji. Svi oni imaju svoj deo kolača, ne bi da im neko sa strane kvari posao."

Premijerka Zile došla je do istih zaključaka. Pre dve godine govorila je povodom čuvenog ukidanja specijalnih jedinica iz 2003: „Zaključak se sam nameće: specijalce je ukinuo tadašnji komesar Džeki Selebi jer njegovi prijatelji u kriminalnim strukturama nisu dali da se njihove aktivnosti efikasno istražuju."

Selebi, nekadašnji predsednik Interpola, priznao je da lično održava kontakte sa visoko rangiranim gangsterima. Bio je osuđen za korupciju 2010., ali pušten je iz pritvora dva godine kasnije iz medicinskih razloga. Preminuo je početkom 2015.

Sa druge strane, SAPS može da se pohvali uspesima. Od 2010. sprovode strategiju borbe protiv bandi pod vođstvom Generala Džeremija Virija. Ovo je dovelo do 16 presuda visoko rangiranim pripadnicima Fancy Boys bande i šestorici pripadnika 28s u Bišop Lavisu i Valhala Parku, navodno posle dvogodišnjeg intenzivnog prikupljanja informacija i dokaza. U totalu, ipak vrlo mali procenat uhapšenih kriminalaca biva osuđen. Smit tvrdi da Viri i njegov tim uporno odbijaju da sarađuju.

„Mi im se konstantno nudimo za saradnju. Tri sastanka sam zakazao sa njim, čak sam preko jednog njegovog kolege dogovorio da se najzad sretnemo. Ja tri puta zakazao, on sva ti puta otkazao par minuta pre dogovorenog termina. Svesno nam se izruguju. Nije da nismo pokušali, ali prosto ne nailazimo na odgovor druge strane."

Vladajuća stranka ANC i njeni partneri su odgovorili na optužbe iz Kejptauna izjavama da Smit i Zile ne znaju šta rade i kako se vodi organizacija. „Smit kopira trikove iz inostranstva traći gradski budžet bez ijedne originalne ideje o rešavanju problema," piše Toni Erenrajh, sindikalac i član ANC. „Njegovi takozvani borci protiv kriminala nisu ni u kom smislu doprineli rešavanju krize; ugrožena oblast je i dalje u haosu dok on za to krivi ceo svet."

Političko neslaganje između pokrajinskih i državnih vlasti sprečava da se napravi makar i prvi korak ka rešenju problema, posebno sa novim predlogom zakona iz avgusta 2015. koji bi „pojednostavio" funkcionisanje SAPS i Metro policije. U Kejpu ga opisuju kao „dokaz političke ambicije i želje da se preuzme vlast nad lokalnom policijom širom Južne Afrike, zarad sprovođenja stranačkih a ne javnih interesa."

Nedelju dana posle naše vožnje sa Metro jedinicom, u novembru 2015. i Mail i Guardian objavili su da se aktuelni predsednik Džejkob Zuma sastao sa vođama kriminalnih klanova tokom predizborne kampanje 2011., da bi im obećao političku podršku u zameni za poslovnu saradnju. Navodi se da su vođe bandi sa Zumom razgovarale „prijateljski". Iz ANC izveštaj odbacuju kao neistinit iako su ga potvrdila dva nezavisna svedoka.

Sama činjenica da kriminalci mogu da sklapaju ovakve dogovore sa predsednikom države pokazuje koliki uticaj imaju. Metro policija ima ograničene resurse i mogućnosti, dok se njihovi nadzorni organi bore na političkom planu koji nikakve dodirne tačke nema sa situacijom na terenu. Policajci sa kojima smo razgovarali odbijali su da se predstave iz straha od odmazde, a svima im se na licu videla mučna pomirenost sa realnošću. Na kraju akcije te noći, preliminarno su dogovorili nadzor za sutrašnju sahranu dečka sa snimka ubijenog u Delftu.

Jedan stariji policajac pali cigaretu za kraj smene. Pitamo ga zašto se ovim bavi kad je veza između policije i stanovništva već propala, kad posao ne donosi nikakve beneficije a budućnost samo odražava sve južnoafričke stereotipe. Zašto biti policajac?

„A jebiga," odgovara. „Mora neko neki red da zavede u ovoj zemlji."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu