Gaming

"Stardew Valley", igrica kao terapija posle pucačina

Ova igra je digitalno čedo ljubavi jednog čoveka koji očigledno nije hteo da je izbaci na tržište dok ne bude tačno onakva i onoliko dobra koliko je on zamislio.
14 Jun 2016, 12:48pm

Uvek kada nekom oduševljeno pričam o Stardew Valleyju, razgovor dođe do momenta kada me ta osoba pita „Pa dobro, čoveče, šta ti u toj igri zapravo radiš?". U tom trenutku uvek nekako počnem da se snebivam i izokola odgovaram. „Pa, ovaj, imaš jednu farmu, na njoj gajiš voće i povrće i onda..." i tu me obično dočekaju razočarani pogledi. Ne krivim ljude.

Na papiru ova igra izgleda ovako: centralna dinamika je zarađivanje novca putem poljoprivredne proizvodnje na maloj farmi. To podrazumeva uzgajanje povrća, voća, ali i domaćih životinja, izvlačenja resursa iz njih, eventualnu preradu tih resursa iz sirove forme u nešto što se može prodati po većoj ceni (voće u džem ili vino, povrće u razna jela i slično). Zarađenim novcem budžite vašu farmu novim zgradama, prskalicama, strašilima, ambarima i ostalim obaveznim elementima seoskog domaćinstva. Je l' zvuči zanimljivo? Naravno da ne zvuči.

Međutim, ono što Stardew Valley krije jako plitko ispod tog prvog sloja ne da je zanimljivo, nego vam se lako može desiti da - u većoj meri nego inače - „izgubite život" na nedelju-dve, ili čak više. Ako zagrizete. Sama igra počinje prilično naivno. Protagonistima igre deda u amanet ostavlja malu farmu blizu gradića Pelican Town. Gradić u početku, kao i skoro svaki te vrste, predstavlja povučenu zajednicu mahom skromnih ljudi od kojih svako radi neki svoj posao: neko drži radnju u kojoj kupujete semenje, neko je kovač i unapređuje vam alatke.

_Pročitajte i: "_**_SFRJ industrija video-igara"_**

Vremenom, kako se igrač upoznaje sa samom igrom, sledi i upoznavanje sa samim gradom u kome je ona smeštena. Ispod eksterijera simpatičnog retro pixel-art farming simulatora smeštene su mnogobrojne rasprave među likovima koje se dotiču važnih društvenih pitanja poput beskućništva, suočavanja sa dubokom starošću, marginalizacije potkulturnih grupa i generalno načinima na koji prilično različiti ljudi funkcionišu u manjim zajednicama. Jednom prilikom sam, šetkajući kroz grad i pecajući ribu na reci koja kroz njega protiče ušao u kamp prikolicu u kojoj žive sredovečna alkoholičarka i njena povučena i pedantna ćerka. Unutra je bio potpuni haos koji je majka ostavila, a ćerka je to manično čistila i kroz suze od sramote se izvinjavala. Nije više simpatično? I ne treba da bude.

Teško da bi se moglo reći da igra ima nekakvu glavnu priču, ali ipak postoji nešto nalik tome. Naravno, preludo je i uključuje nekakva magična šumska stvorenja slična onim malim duhovima iz Princeze Mononoke, rudnik dubok 120 nivoa pun čudovišta za likvidaciju i vrednih minerala za grabljenje i zlu megakorporaciju koja je otvorila branšu u ovom mirnom gradiću i preti da u njemu promeni život iz temelja. U igri možete i da se pridružite poduhvatima te korporacije. Možete, ako nemate dušu. Glavni način do kojeg se dolazi do nekoh sveobuhvatnijeg narativa u igri je kroz međuljudske odnose sa stanovnicima Pelican Citija. Onoliko koliko su sve te priče i pričice zanimljive i prelepo audio-vizuelno predstavljene, toliko je sam mehanizam međuljudskih odnosa glup i arhaičan.

Naime, sa ljudima „postajete dobri" tako što im prosto poklanjate stvari i ponekad im se javite. Čak možete i da se venčate sa nekim od gradskih samaca ili samica, ako im ispoklanjate dovoljno stvari koje im se sviđaju... Dobro, biću pošten, između te parodije na međuljudske odnose sa tim poklonima sa svakim od likova će vam se povremeno desiti neka odlično izvedena ozbiljna scena (poput one sa neredom i majkom alkoholičarkom) i tim putem vam postepeno sam grad i ljudi u njemu postaju jasniji. Ako se investirate u to, možete otkriti dosta o vašim komšijama, o njihovim nadama i strahovima, i generalno stvarima zbog kojih ustaju ujutru. A ako vas baš briga – niko vas ne tera. Baš kao u stvarnom životu.

Jedna od stvari koje su mene kupile u ovoj igri je prosto količina stvari koje tu mogu da se rade. Između dnevnih poljoprivrednih rutina (igra je podeljena na godišnja doba, a ona na dane), raznih manifestacija na specijalne datume koje se u Pelikan gradu organizuju, pustolovinama po rudnicima i skrivenijim delovima mape neće vam biti dosadno. Naprotiv, ponekad ćete možda imati utisak da previše stvari treba da uradite u jednom danu. Baš kao u stvarnom životu. U igri će vam glavni izazovi biti kako da rasporedite budno vreme i energiju kojom raspolažete. U igri se svaki dan budite u šest sati ujutru i morate da legnete oko ponoći ili rizikujete to da tokom sledećeg dana imate na raspolaganju manje energije nego inače. Ovde ću prestati da napominjem sličnosti sa stvarnim životom.

Energija se, naravno, može nadoknaditi hranom koju mahom sami pripremate od sastojaka koje ste proizveli na farmi, ali sat nikad ne staje. Kažu po netu da je dobar način igranja ove igre pravljenje unapred zacrtanih planova i satnica, ali kome toga nije dosta u stvarnom životu neka slobodno igra tako. Meni ni na pamet nije palo.

Igra je potpuno prelepa, dosta pažnje je posvećeno detaljima poput senki koje oblaci bacaju na zemlju ili žaba koje skakuću po lokvanjima dok vi trčite pored jureći u krevet jer je već pola dvanaest, a krompir se svakako neće sam zaliti sutra. Svašta čovek u današnjem svetu može da očekuje od videoigara, ali da ga oduševe simulacijom seoskog života uz laganu retro synth muziku – pa, to nisam očekivao. Takođe, ceo krajolik u igri se potpuno menja sa godišnjim dobima, ali opšti vizuelni dojam ostaje živopisan i naslikan prigodnom paletom prolećnih, zimskih i ostalih „sezonskih" boja.

Vredi napomenuti da je ekosistem u igri razrađen prilično detaljno i tačno se zna koji usevi se sade u koje doba godine, koje vrste ribe se mogu upecati leti preko dana u rekama, a koje u zimskom noćnom okeanu. Sve to dodatno fascinira uz podatak da je celu igru četiri godine sam samcijat razvijao jedan čovek, Erik Baron. Erik je danas prilično bogatiji nego što je bio pre nego što je Stardew Valley izašao, pokazatelj toga je da je igra prodala skoro pola miliona primeraka za prve dve nedelje. Mogu vam reći – zasluženo.

Stardew Valley nije teška igra, ali želite da proniknete malo dublje u nju, može biti zahtevna. O dosta stvari treba voditi računa, pamtiti koliko vam čega treba za nadogradnju infrastrukture ili pak tražiti i naći retke vrste biljaka i životinja, za šta vam sleduju posebne (i korisne) nagrade. Sve u svemu, igra vas retko kada pritiska. Ne visi vam nikakav GAME OVER nad glavom. Borba sa negostoljubivom faunom u rudnicima je prilično laka i retko kada će vam se desiti da poginete. Ako se to desi, samo ćete platiti bolnički račun od novca zarađenog prodajom kukuruza i kao da se ništa nije desilo. Možete svojim tempom da radite stvari bez ikakvih negativnih reperkusija.

Ukratko, ako nemate puno vremena i živaca za igre, dobićete solidnu i zanimljivu, iako dosta repetetivnu, simulaciju farme. Ako, pak, imate želje strpljenja da zavirite u svaki ćošak dobićete umetničko delo. Kapiram da takva dinamika ne prija onim igračima koji su pretežno takmičarski nastrojeni, ali jeste opuštajuće kada možete da trčkarate svuda i radite svašta opušteno.

U neku ruku, meni je ova igra bila terapija posle moje treće jubilarne pogrešne procene da umem (ili bar mogu da naučim) da igram Dark Souls i nedelje dana mazohizma ispunjenog velikim crvenim natpisima „YOU DIED".

Ali Stardew Valley je mnogo više od toga. Ova igra je digitalno čedo ljubavi jednog čoveka koji očigledno nije hteo da je izbaci na tržište dok ne bude tačno onakva i onoliko dobra koliko je on zamislio. I uspelo mu je u svakom pogledu, jer bih ja ovu igru bez rezervi nazvao pravim malim remek delom. A izgleda da se mnoge stotine hiljada ljudi slažu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu