FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Dobila sam boginje u 21. godini

Jedino pozitivno u celoj ovoj priče je što sam odgledala sedam sezona serije "Mad Men" za dve nedelje.
29.8.15

Ne znam tačno kako je sve počelo.

Prvi simptom je bio jak, tup bol sa desne strane grla, kada sam jedno veče otišla na kafu sa drugom iz detinjstva.

- Vidi je, opet se žališ - zezao me je, misleći da bi jedan Strepsils bio dovoljan da ublaži bol.

Dok sam se vraćala kući metroom, na brzinu sam izguglala simptome na internetu, i naravno, uplašila se najgoreg, the big C, što bi rekli Amerikanci na medicinskim forumima.

Reklame

Došla sam kući prebledela, jedva sam se javila mojima, istuširala se, i poslednje čega se sećam je da sam se direktno komirala u krevet.

Kad sam se probudila, ništa mi nije bilo jasno, a za doručkom je mlađi brat, koji je u sred puberteta, odmah krenuo da me zeza što su mi iskočile bubuljice na licu. Nisam pila alkohol, a koža mi je inače uvek čista. Šta li se sad dešava?

Tata je naravno, imao objašnjenje, jer kao pravi Srbin, svaki problem sagleda na racionalan način. Moj bol, plačljivost, temperatura, umor i bubuljice su bili samo skretanje pažnje sa pravog problema: magistarskog rada. Ostalo mi je malo više od mesec dana da uradim rad od 15,000 reči kako bih ispunila poslednji kriterijum za završetak mastera, a bila sam jedva na pola (i dalje sam na pola, koga ja ovde lažem).

- Idi se umij i sedi za sto. Uzmi lek ako te boli glava - i to je bilo to; nema tešenja, snađi se sama, i onako samo blejiš.

Misleći da bi mi možda još jedno tuširanje pomoglo, možete zamisliti moj izraz lica kada sam na stomaku zatekla osip. Kao i svako žensko, prva misao mi je bila "šta se to opet desava mom telu i kad će ovo da prođe da mogu da idem da se sunčam i slikam za Instagram?". Da nije neka alergija?

Pogledam još jednom na internetu svoje simptome, i setim se da ja, u stvari, nikad nisam preležala boginje.

Majko mila. U glavi sam videla celo leto kako mi ide fastforward pred očima. Zašto nisam otišla na more u julu? Ne mogu na sunce, ne mogu među ljude; a kako ću da završim ovaj rad? Možda dobijem produžetak roka zbog medicinskih razloga.

Reklame

Taman kada sam pomislila da neću imati neke veće fizičke promene do menopauze, i taman kada sam se pomirila sa svim svojim manama i naučila da volim svoje telo kakvo i jeste, sada ovo. Prebrodila sam period u koji sam bila sigurna da se neću više vraćati, i kojeg sam se ježila. Mislim da nema ničeg goreg za osobu ženskog roda nego kada izgubiš kontrolu nad sobom. Jer, da se ne lažemo, koliko god da sam pametna, svi me uvek prvo dožive vizuelno, a tek nakon toga intelektualno (ako ih uopšte i zainteresujem).

Jedva da sam i fizički i psihički tek izasla iz puberteta, morala sam opet da preživljavam vizuelne promene koje ne mogu da kontrolišem.

Suze su odmah krenule da mi liju niz lice, ali sam istovremeno počela da se smejem. Nešto između nervoznog smeha i histerije. Strah, panika. Neverica. Možda čak i sumnja u svoje telo; mislim, kako ovako nešto može da mi se desi u najtežem letu mog života, gde mi celo školovanje zavisi od tog jednog rada? Kako je moglo da se ne odbrani od virusa? Da li sam toliko slaba?

Šta ako budem imala ožiljke? Imam, na primer, jedan na nosu izmedju očiju koji sam zaradila u petoj godini, i za koji me često pitaju od čega je. Nikad nisam imala problem sa njim, čak mi je i sladak i mislim da ne bi mogla da zamislim lice bez njega. Ali jedno je reći: "Zakucala sam se u poštansko sanduče kad sam igrala žmurke na Kopaoniku pre 10 godina", a drugo je priznati da sam se previše češala kad sam imala boginje prošlog leta, u 21. godini. Pogotovo kad nemaš dečka i kad je svaki momak potencijalni materijal za dalje proširenje porodičnog stabla. Zgadila sam se sama sebi na tu pomisao, i obećala da ću skratiti nokte do kože ako doktor potvrdi da su boginje u pitanju, makar imala ružnije nokte od Francuskinja oko mene koje u životu nisu čule za manikir.

Ispričam ocu šta mi se dešava, on i dalje ne veruje, insistira da je to "neki moj stres". Kao svako dete razvedenih roditelja, kad jedan kaže ne, treba zvati onog drugog… Nepisano pravilo.

Zovem mamu, a mama odmah zove drugaricu doktorku iz Švajcarske.

Reklame

- Ne mogu da joj dam analizu, nisam njen lični doktor.

Ne samo što se mama iznervirala zapadnjačkim odgovorom, nego se i jadna uplašila; mora da je strašno čim ne može doktorka da da odgovor. Odmah je pozvala tatu, a tata Uber (taksije bokotuju svi Parižani već jedno mesec i po dana zbog štrajkova).

Jedna stvar je sigurna, koliko god da budem imala godina, uvek ću biti ćerka mojih roditelja, i uvek će me gledati kao (njihovo) dete. Ali, to je priča sama za sebe.

U Uberu je sve bilo opušteno, meni je čak bilo super jer je vozač pustio neki dobar old school rap pa me je to malo podiglo. Preznojila sam se jer sam u sred jula obukla pantalone i duge rukave da me ne bi neko video ovako zaraženu. Naočare za sunce sam morala da nabijem, što od blama, što od bola koje mi je sunce uzrokovalo.

Kada me je doktor video, počeo je da se smeje i rekao da nije ništa strašno. Dao mi je recept za par lekova, dve-tri kreme, i rekao da je jedino što zavisi od mene strpljenje i disciplina da se ne češem i ne izlazim na sunce. Jesam bila vakcinisana kao dete, ali vakcina protiv boginja ih, nažalost, ne sprečava, nego umanjuje simptome do jedno 70 odsto. Generalno, problem je što lekari nemaju puno podataka o varičeli kod odraslih, jer ih nema puno koji uopšte uhvate virus, a pogotovo oni koji su vakcinisani; možda 15 odsto njih.

Šta da kažem, uvek sam bila specijalna.

_________________________________________________________________________

Reklame

Pogledajte VICE Srbija film: Vlaška magija

_________________________________________________________________________

Dan drugi

Budim se i vidim da mi je stiglo jedno 20 poruka od prijatelja. Svi me, naravno, zezaju. Osip se još proširio, i to na više delova tela. Odlučujem da se ne nerviram i opet se oblačim od glave do pete u zimsku odeću kako ne bi mogla da vidim sopstvenu kožu. Jedino lice ne mogu da sakrijem, a šminka mi je, naravno, strogo zabranjena.

- Ko ima više bubuljica, Dina ili Velimir? - tata zeza brata i mene dok mi prevrćemo očima.

Već sam počela da se nerviram što me niko ne shvata ozbiljno, i što im je činjenica da sam dobila boginje smešna. Kada ih dete dobije, svi paniče čak i ako je rizik od pneumonije i moždanih infekcija skoro nepostojeći, a kod odraslih, veoma visok. Da sam bila trudna, mogla bih da izgubim dete, ili bi se možda rodilo sa zdravstvenim problemima. Boginje su očigledno svima sinonim detinjstva, nezrelosti, perioda kad se telo priprema za "svet odraslih" i bori se protiv spoljašnih bakterija. Ali, ja sam već bila 'odrasla', zar ne? Možda je ovo znak da se uozbiljim, ne samo za rad, nego i uopšte. Ma jok, tripuješ se, kažem sama sebi. Makar sam imala izgovor da napokon krenem da gledam Mad Men.

Što je najgore, taj dan je bio petak, u sred jula – svi su izlazili te večeri, trebalo je i ja da budem sa njima. Mislim da u životu nisam imala većicock block od ovog, ali nekim čudom, momci nisu odustajali od poziva i predloga da dođu da brinu o meni. Bljak, fuj, užas.

Reklame

Dan treći

prespavala sam ceo dan, što je napokon zabrinulo tatu. Kad je i on počeo da gleda simptome na internetu, našao je, naravno, sve što sam mu ponovila bar jedno pet puta, ali pošto je isto to pisalo i na Vikipediji, sada je imalo veću težinu. Naredio mi je da odmaram, a ja, iskreno, nisam mogla ništa drugo ni da radim sa temperaturom od 39 stepeni. Nekim čudom, nisam ni u jednom trenutku osećala svrab, već bol na koži, u kičmi i vratu, i mnogo jači umor i bol u duši što propuštam sva letnja dešavanja.

Dan četvrti

Budim se, samo što sam otvorila oči, a već me sve mrzi. Kraste su postale crvene, ne bole me više. Likovi se i dalje javljaju, meni dosadno pa se dopisujem sa svima; mislim da sam videla svakog mogućeg lika u Parizu na Tinderu. Mislim da mi je najgore palo to što ni Snapchatove ne mogu da šaljem, jer mi se boginje vide i sa crno belim filterom.

Nakon toga, svaki dan je bio isti. Lek ujutru, u podne, uveče. Tuširanje antiseptičkim sapunom me je podsetilo da nije smak sveta kad ne dobiješ ten koji želiš nakon svih muka provedenih u sunčanju, mada jeste bio smor što mi je propala nova organska krema za telo čiji je rok trajanja bio nedelju dana.

Bol u vratu se vraćao u talasima, umor je neprekidno bio tu, što od virusa i temperature, što od lekova.

Više ne znam šta mi je od varičele, a šta od dosade. Fizičkih promena nije bilo, danas je dvanaesti dan i još uvek sedim u kući. Jedini kontakt koji imam sa spoljašnim svetom je preko telefona i laptopa, a moji su otišli na more bez mene, ostavljajući me u najdepresivnijem mogućem karantinu.

Ne samo da sam ostala sama i izolovana u stanu, nego nisam nigde otišla za raspust, izgubila sam dve nedelje tokom kojih sam mogla da pišem taj magistarski rad, sa sve boginjama po celom telu. Jedino pozitivno u celoj ovoj priči je što sam odgledala sedam sezona serije Mad Menza dve nedelje.

I što me prijatelji dovoljno vole da bi mi pričali da se i oni smaraju, čak i ako su na moru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu.