Na kafi sa čovekom koji me je seksualno napastvovao

Ovaj članak je preuzet sa sajta Broadly

Kakav je osećaj suočiti se licem u lice sa svojim napasnikom u kafiću.

Srce mi lupa kao ludo dok ulazim u kafić i tražim poznato lice po prostoriji. Odmah uočavam njegov vitki stas dok sedi pozadi u ćošku, očiju zalepljenih za današnje izdanje Ivning standarda . Ignorišući mučninu u stomaku, polazim ka njemu. On diže pogled i časti me svojim najlepšim osmehom.

"Hoćeš li malo mog mafina od borovnice?", pita čisteći mrvice sa svog odela od poliestera. Odbijam i sedam. Posle neugodne pauze, kaže: "Možeš li sad da mi objasniš zašto smo ovde?" Duboko udahnuvši, počinjem ispočetka.

Oboje smo imali 22 godine, tek smo se doselili u London i imali smo pregršt zajedničkih prijatelja. Bio je nepodnošljivo stidljiv — tip čoveka koji bi se utopio u pozadinu kad je u grupi — ali sam čula da je više puta pomenuo kako mu se sviđam. Polaskana, odlučujem da zapodenem razgovor s njim tokom sledećeg okupljanja naše grupe u jednom od oronulih barova u Kemdenu u kojima se provodimo za vikend. Na moje iznenađenje, on je neobično žustar. Ispostavilo se da je pio veći deo popodneva na letnjem suncu.

Pričamo čitave noći dok me on zatrpava pićima. Na kraju večeri, nudi se da me isprati vozom do kuće, jer je njegova stanica na istoj liniji. Uspevamo da stignemo na poslednji voz, ostavivši za sobom svetla severnog Londona.

Kada siđem s voza, okrećem se i vidim ga kako stoji na peronu dok voz odlazi. Malo mi je neprijatno, ali sam uglavnom samo iznervirana. "Propustio si poslednji voz! Što si sišao?", pitam ga.

"U redu je", odgovara on nonšalantno. "Prespavaću kod tebe." U tom trenutku shvatam da se vraćam u praznu kuću.

"Dobro", odgovaram. "Ali nećeš spavati u mom krevetu. Možeš da ostaneš u sobi mog cimera."

Odjednom se breca na mene, proderavši se: "Zašto?" Kažem mu da ne želim da produbljujemo ovo, iznervirana što sam ga uopšte udostojila odgovora. Njegove oči postaju hladne i besne. Govorim sebi da se neću pridavati značaj njegovom histerisanju.

Kad stižemo kući, on pooštrava nastup. Zagrađuje izlaz, povlači me na moj krevet i pokušava da mi skine odeću. Svaki put uspevam da ustanem, ljubazna prema njemu kao i uvek, suviše uplašena i postiđena da oko svega dignem veliku galamu. Kad odem po vodu u očajničkom pokušaju da nas otreznim, on me sledi i gura me na sofu u dnevnoj sobi.

Ovog puta leže na mene čitavom težinom. Zadiže mi haljinu i silom zavlači ruku ispod mojih gaćica dok me grubo ljubi u vrat. Ništa ne govori tokom čitavog napada; ignoriše moje stalne molbe da siđe sa mene. Obuzima me panika. Čitava patnja traje samo oko minut. Deluje kao da je deset puta duže.

On odjednom zastaje. Čuju se koraci na stepenicama i na vratima se pojavljuje jedan od mojih cimera. "Šta se dešava?", kaže on i odmerava mog gosta. Suviše postiđena da bih objasnila situaciju, ignorišem ga — a tip koji je tako samouvereno želeo da se okoristi mnome ponovo je postao pitom kao jagnje.

Ali dok zatvaram vrata, on me odmerava poslednji put i kaže: "Ionako mi se nikad nisi sviđala."

Odlazim pravo u cimerovu spavaću sobu i govorim mu da naš gost ignoriše odbijanje. Da sam imala problema da mu se suprotstavim. On kaže da ne želi da ga izbaci — zajednički je prijatelj. Pripit i umoran, ostavlja me da se naspavam.

Uvlačim se u svoj krevet koji je okrenut prema vratima, nervozno očekujući da se ona otvore kako bih mogla da vrištim iz sveg glasa. U pet ujutro on prolazi pored moje sobe da uzme svoje stvari.

Čujem svaki njegov korak, sve dok ne siđe niz stepenice i izađe iz mog stana. Tek tada primećujem da se tresem.

U nedeljama posle napada osećam se neobično otuđeno. Jedva spavam i bacam u smeće haljinu koju sam nosila te noći — muka mi je samo kad je vidim.

Nagovaram sebe da odem u policiju i odgovaram sebe od toga. Ako ne prijavim zločin, postoji opasnost da će on to uraditi ponovo. S druge strane, potpuno sam svesna da je u ovoj priči sve protiv mene — u trendu je opadajuća stopa osuda kada su u pitanju seksualni napadi.

Glavni razlog za moj neodlazak u policiju jeste reakcija mojih najbližih. Jedan član moje porodice mi kaže: "Tako ti i treba kad piješ s momcima." Drugi mi govore da će to biti njegova reč protiv moje, pa čemu onda tužiti ga?

Brinem se da se neću uklopiti u društvenu percepciju "prave žrtve" — trezne mlade žene koju je neznanac napao u mračnoj uličici. Tim tužilaca u mojoj glavi ne prestaje da preispituje moje motive. "Koliko ste popili?", viču oni. "Ali dozvolili ste mu da se pođe kući s vama, zar ne?"

Kako meseci prolaze, sve sam nemirnija i odlučujem da moram nešto da uradim. Ako već neće biti osuđen, makar mora da bude svestan koliko je opasno njegovo pijano ponašanje. Pronalazim ga na Fejsu i šaljem mu privatnu poruku.

Tek posle četiri verzije pronalazim prave reči — da ironija bude veća, ne želim da delujem preterano agresivno i uplašim ga. Poruka glasi:

Zdravo.

Verovatno nisi očekivao poruku od mene, ali imala sam potrebu da ti se javim. Lično bih volela da porazgovaramo o onome što se desilo letos, pošto vidim da nisi svestan koliko me je to pogodilo. Isto tako, želim sve da prebolim, jer mi je već ionako dovoljno zagorčan život. Možda će ti sve ovo zvučati kao grom iz vedra neba, ali volela bih da izađemo na kafu ako si tu. Na tebi je da odlučiš — samo mi javi.

Leonie

Pola sata kasnije zvoni telefon i počinje da me radi adrenalin. On tvrdi da nije siguran šta je to uradio, ali da je njegovo ponašanje "očigledno izazvalo problem koji mora da se raščisti licem u lice." Dogovaramo se da te nedelje izađemo na kafu.

Dok mu pričam svoju priču o toj noći, njegov govor tela se polako menja. Više ne sme da me pogleda u oči, zakovao je svoj pogled za tanjir s mrvicama ispred sebe. Ne prekida me, sve dok mu ne kažem šta se desilo na sofi u dnevnoj sobi: "Legao si na mene, govorila sam ti da prestaneš, ali ti si mi ipak zavukao ruku u gaćice. Zar ti ne znaš koliko je to grozno?"

"Ne!", viče on, zasuzivši. "To ne liči na mene." Pitam ga da li misli da lažem. On mi kaže da mi veruje, ali da je u duši dobar čovek.

Videvši ga na ivici suza, osećam neobičan nalet snage. Nastavljam i pitam ga da li se uvek tako ophodi prema ženama; da li zna da je to što je uradio krivično delo. Govorim mu da ću, ako čujem za još neki incident, svedočiti protiv njega. On se očajnički izvinjava, obećavši mi da će preispitati svoje ponašanje u alkoholisanom stanju.

Pre nego što se raziđemo, on kaže: "Dobro je što smo ovo raščistili. Možda bismo mogli da postanemo prijatelji?" Kažem mu da se to nikad neće desiti. Od tada ga nisam videla.

Nije me svako podržao posle tog neprijatnog iskustva tako da sam tu situaciju pokušala da ispravim sama. Želela sam da na kraju ispadnem sama svoj spasilac; želela sam da bude potresen do srži, kao što sam ja bila. Sedeći za stolom s njim u tom kafiću, delovalo je kao da se kolo sreće konačno okrenulo.

Svako malo slučajno ga vidim u javnom prevozu, a stomak mi se veže čvor. Ali mu nikad više neću dozvoliti da me uplaši.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu