​Zašto i muškarci ne bi mogli da budu feministi

Čitavog života su me pogrešno smatrali za ženu. To je verovatno i zbog Evan bluza i ženstvenog ponašanja, ali meni to ne smeta. Bolje nego da me pogrešno smatraju za muškarca.

U petak sam tako skoknuo do Vest Enda da uoči vikenda kupim malo veće hulahopke. Našao sam jedno mesto na kojem služe malčice skuplji biljni čaj i počeo da slušam Radio 4 – još će da ispadne da sad stremim srednjoj klasi. Negde oko deset ujutru, bacio sam marokanski somun na kuhinjski sto od recikliranog drveta i seo da, sve uzdišući, pogledam emisiju Ženski sat čija je tema bila: Da li muškarac može da bude feminista?

Vidite, meni je takvo pitanje da li muškarac može – i da li uopšte treba – da bude feminista potpuno strano. Majka me je još od malih nogu učila da žena mora da zapne iz petnih žila da bi se izborila za jednakost. Sećam se kako sam pročitao naslovnu stranu knjige Debljina je feministički gest na njenom noćnom stočiću otprilike u isto vreme kada mi je gospođa Ficmoris objasnila da treba da se igram elekrtičnim vozićima sa drugim dečacima i da prestanem da držim ruke na kukovima. Ali nisam.

Odrastao sam u kući u kojoj je bilo porodičnog nasilja i dok sam svakog vikenda gledao ovakve scene bio sam ispunjen nekim ženskim besom pre nego što sam uopšte znao šta znači reč feminizam. A sve dok prošlog petka nije počeo Ženski sat,ja sam bio ubeđen da i sve feministkinje žele da im se muškarci pridruže. Ali očigledno nije tako.

Feministkinje, znači, imaju svoju verziju Keti Hopkins. Ona se zove Karen Ingala Smit i pozvana je u studio da bi učestvovala u debati. Prema njoj, feminizam se bavi „oslobađanjem žena od muške tiranije" i tu se slažemo. Međutim, nastavlja ona, pošto dva pola „drugačije nastupaju u društvu i doživljavaju drugačija iskustva u svetu, muškarci ne mogu biti feministi".

Ja sam ceo svoje odraslo doba proveo okružen ženama, jer sam se među muškarcima osećao otuđeno. I duboko u sebi ja sam u potpunosti svestan sveobuhvatnosti štetnih efekata patrijarhalnog sistema. Iskreno verujem da žene zaslužuju jednakost i da pripadaju svakoj pori društva, baš kao i muškarci. Otkud sad to da sam ja isključen?

„Zašto bi jedna grupa koja poseduje moć tek tako tu moć prepustila onima koji su ugnjeteni?", nastavlja Smit. „Ako se muškarcima dozvoli da se uključe u feministički pokret time se razvodnjava smisao feminizma." Sama ideja da su isključivo žene u stanju da održavaju integritet i snagu feminizma je čisto sranje. Dali to onda znači da su samo belci rasisti? Da li moraš da budeš strejt da bi se klonio od homoseksualaca? Da li samo muškarci mrze žene? Pa ne.

Sama ideja da feminizam „pripada" grupi odabranih je kontraproduktivna i u suštini ga marginalizuje. Evo kakvim sve povicima Smit poziva na ujedinjavanje na svom internet sajtu: „Muškarci su imali jedanaest i po hiljada godina da preduzmu nešto po pitanju seksualne nejednakosti – ali pod a) to nisu hteli i pod b) bili su isuviše zauzeti uživanjem u povlašćenom položaju. Otkud im sad odjednom tolika želja da se time bave?"

Ja ne mogu da budem odgovoran za užase koje je počinio pol u kojem sam se rodio, ali ne mogu da se otmem utisku da nas posramljivanje nikuda ne vodi. Jedino aktivizam vodi nekuda.

Što sam više slušao postajao sam sve nervozniji zbog tolike kratkovidosti, mada mi je drago što sam joj sad i lično izložen. Jedna ovako uskogruda verzija feminizma zapravo diktira kako jednakost treba da izgleda – a to je ekstremno. Kao i kod svih marginalizovanih grupa, ekstremizam je neizbežan. Ali ekstremistička jednakost je oksimoron.

Smit mi je pisala preko Tvitera da me obavesti kako me je citirala u jednoj priči za Storify nazvanoj Feministkinja se ne bori za jednakost muškaraca. Usledila je zanimljiva razmena mišljenja čiji je vrhunac bilo njeno „odbijanje " da prihvati samu „pomisao" da sam ja feminista.

Pošto sam želeo da proverim koliko mojih sledbenika deli mišljenje Smitove, pokrenuo sam razgovor na tu temu. Umetnica Selina Tompson rekla je da, iako razume odakle Smit dolazi, ona veruje kako je važno da „muškarci ne preusmere tok diskusija prema sebi", ali i da je „jednakost nešto na čemu treba zajedno da radimo". Još jedan sledbenik je ovako pisao: „Mislim da se neki muškarci radije ispričaju sa feministkinjama umesto da se postaraju da se njihov stav o tome dalje čuje" ali i da je „sasvim moguće da muškarci daju punu podršku feminizmu."

Možda je moj pristup kontraproduktivan, ali ja ne želim da budem neko ko će samo da se zakiti feminizmom i onda sedi skrštenih ruku. Niti želim da budem maskota ovog pokreta – samo bih voleo da živim u svetu u kojem su žene jednake sa muškarcima.

Pomisao na to da nisam dobrodošao me nimalo ne plaši. Jasno mi je zašto neke feministkinje ne žele da im se pridružim. Verujte mi na reč. Isuviše često se dešava da u komentarima na neki tekst o zlostavljanjima ili silovanjima muškarci preusmere diskusije, ali se osećam isfrustrirano kad pomislim da me neko automatski svrstava među njih samo zbog toga što sam se rodio sa penisom.

Žalosna istina glasi da sve dok se i muškarci ne priključe neće biti jednakosti ni polova ni rodova. Kada sam pitao Smit zašto ne želi da me prihvati kao feministu, ona mi je ovako odgovorila: „Žao mi je, Skot. Nije nam isti raspored. Ja pravim jorkširski puding".

Kao što je to prokomentarisao jedan od mojih sledbenika na Tviteru, muškarcima nije posebno stalo do toga da se izbore za pravo da budu feministi. I ja se, kao feminista, sa tim potpuno slažem. Borba za jednakost polova je teška i složena. Ona zahteva neprestano zalaganje i duboke, sistemske promene koje ja u mom veku možda neću ni da doživim.

Sukobi oko toga ko će biti primljen u bandu a ko neće ne mogu vas učiniti boljim aktivistom. Ne dok još ima ovoliko posla koji treba prvo uraditi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu