Da li je Džejmi Oliver zaista nešto najgore što nas je snašlo

Džejmi Oliver ima razloga za zadovoljstvo od kako su vlasti uvele porez na šećer koji je odavno zahtevao. Možda nas je nerviralo njegovo slavlje , ali da možda nije u redu reći da nas nervira Džejmi Oliver, koji je toliko učinio za našu decu i sve tako to? Ili jeste u redu jer je tako užasan? Odgovor na ovo pitanje od vanvremenskog značaja pokušaće da daju Sem Volfson i Džoel Golbi: Da li je Džejmi Oliver nešto najgore?

Sam Volfson: Na rang listi kul stvari, Džejmi Oliver se kotira negde ispod Absolute Radio i iznad kviza Bena Šeparda Tipping Point . Postao je najuspešniji britanski kuvar ne zato što je bio kreativan, već zato što je masi tako besomučno prijemčiv.

Krajem devedesetih, za masovnu popularnost bilo je dovoljno voziti vespu, slušati Fider, i odreći se standardnih mernih aparata koji tradicionalno pomažu pri kuvanju. Takvog Džejmija Olivera nemam nameru da branim.

Ali taj „dobar sam sa svima" princip omogućio mu je da postane neverovatno efikasan aktivista, Isusu nalik, samo zato što je totalno opušten i nikad nikoga ne vređa.

Neumorno je radio na uvođenju zdrave hrane za britansku decu i sveže hrane za ljude nižih prihoda, na ukidanju nezdravih sranja iz britanske prehrambene industrije, na obrazovanju za mlade ljude van sistema. Sve ovo nije radio, kao što mnogi misle, sa neke umišljene visine, snishodljivo prema sirotim plebejcima. U svojim emisijama strpljivo radi sa svima, pokazuje razumevanje kad zaziru od promene, nebrojeno puta uspeva da pokrene i ubedi ljude i organe vlasti da sprovedu reforme od životnog značaja. Školske užine su sada zdravije, šećer se dodatno oporezuje, a kako u Britaniji tako i u Australiji vlasti su finansirale otvaranje njegovih centara za ishranu u kojima se ljudi uče zdravom kuvanju. Ona deca koja su bila pred izbacivanjem iz škole, pa ih je odveo na onu čudnu selebriti akademiju gde je Šeri Bler predavala pravo – kad se emisija završila, skoro svi su oni ili našli posao ili nastavili školovanje .

On time nije morao da se bavi. Mogao je samo da postane novi Gordon Remzi, da u Americi otvara 27 restorana po minutu. Ali Oliver je odlučio da nešto stvarno uradi kad mu se ukazala prilika, i zato mislim da ga ne bi trebalo previše kritikovati.

Džoel Golbi: Ne. Na pravom si putu, ali ne. Osećam kako potajno želiš da mrziš Olivera. Zamalo da shvatiš njegovu dvoličnost, ali te je očekivano uhvatio u krivini. Evo u čemu je stvar: mnogi mrzitelji Olivera prave grešku u koracima, pa mrze ikonu a ne samog čoveka. Mrze kuvara, umesto lika koji stalno koristi reč pukka. A ne može tako. Kao iskusni Oliveromrzitelj, pomoći ću ti da ispraviš tu početničku grešku. Daj da te obgrlim kao Patrik Svejzi pa da zajedno izvajamo tvoju glinenu mržnju u nešto prekrasno.

Moraš da shvatiš dualnu prirodu bića Džejmija Olivera. Jedna polovina je čovek koji iskreno misli da je u redu nositi surferske ogrlice sa kamenčićima. Druga polovina je slavni kuvar kome je istinski stalo do zdravlja tvoje porodice. Moraš da zaboraviš kuvara, da ga potisneš iz svesti. Isperi ga kao blato sa grumena zlata na dnu reke.

Tu su ljudi pogrešili nedavno kad se pojavio pred skupštinom na mopedu, podigao ruke uvis u znak proslave, detinjasto skakutao sa noge na nogu. To je čovek koji je uočio sasvim stvarno prisustvo suvišnog, nehranljivog šećera u dečijoj ishrani; čovek koji se borio za porez na šećer da bi naterao proizvođače sokova da izmene svoje recepte; čovek koji hoće da ti i tvoja deca živite dugo i imate zdrave zube. Tog čoveka i njegov rad nemoguće je mrzeti. Nije u radu zajebavati ga. Džejmi Oliver koji brine o tebi je anđeosko biće, praktično mučenik, svetac spreman da život da u borbi za tvoje pravo na dug i zdrav život. Ne želi da mama iz Roterama pakuje masan prženi krompir za užinu deci kad pođu u školu. Želi da poživiš i više od 45 godina.

Nažalost, ova osoba obitava u istom telu kao i osoba koja sluša Toploader.

To je pravo pitanje: kako uočiti verziju Olivera prigodnu za mržnju? Na jednom nivou moraš da ga mrziš celo – ona srž dobrodušnog kuvara nalazi se duboko u omotaču bića koje je snimilo onaj užasan video sa Edom Širanom, Ališom Dikson, poslednjim ostacima kredibiliteta Pola Makartnija.

Nemoguće je poštovati jednu stranu Džejmija Olivera ako se u isto vreme ne istakne govnjivost one druge. Ne može se poštovati čovek koji repuje sa Edom Širanom.

Sam: Ali u tome je problem. Njegova dobra dela na polju ishrane nisu tek slučajan dodatak na njegovo postojanje u svojstvu zubatije verzije Tima Lavdžoja. Upravo zbog njegovih tatastih ne-kul osobina je i uspeo da zaleči naše kulinarske bolesti. Mnogo smo mi zahtevni. Hoćemo zabavni šovinizam Kita Flojda dok na brodu kuva nešto sa tri litre putera. Hoćemo da Marko Pjer Vajt skrene s uma zbog neadekvatno očišćene ribe. Ali u stvari nam treba da nam neko pokaže kako da utrljamo malo začina u piletinu da ne bi imala ukus plastelina.

Kod nas deca za ručak jedu ugljene hidrate u obliku smajlija. Za delikates se smatra meso iz kobasice u bezukusnom želatinu i prezlama, ili tunjevina iz konzerve sa kukuruzom na belom hlebu. Ponos i dika naše nacionalne kuhinje, čuveno Pečenje, se svodi na to da gurneš komadinu mesa u rernu na tri sata i posle je gurneš sa barenim povrćem u vrelu vodu.

Moramo osnovne stvari da naučimo, a Oliver je tu kulinarski ekvivalent pomoćnih točkića na dečijem biciklu. On je čovek za Tesco Metro generaciju, za ljude koji u frižideru nikad nemaju više hrane nego što ime treba za sledeći obrok. Njegove serije o jelima koja se spremaju za 15 ili 30 minuta uvela je u svest javnosti ideju normalne salate i normalno začinjenog slabo pečenog mesa, predstavila je to kao „brzu hranu". Oliver je prihvatio da su teška vremena, da većina nas ne može sebi da dozvoli da celog vikenda sprema pečene ševe, pa nam pokazuje kako da se snalazimo sa lososom od soje i kobasicom u tepsiji .

Džejmi Oliver ti dođe kao Stansted aerodrom. Nije otmen, nije šarmantan, nije ničiji prvi izbor, ali bar pravi pristojan sendvič i još ti nudi da odletiš jeftino do Marbelje / da ti deca ne umru od gojaznosti.

Džoel: Zamalo da me ubediš, stvarno nisi daleko. Ali napravio si neoprostivu grešku – zaboravio si na „Pesmu o jagnjećem kariju".

Vidi ga samo. Publika tapše letargično. Jeftin karipski izgovor „utucaš ga skroz" i sličnih fraza. Peva „druže đumbire" bez imalo ironije. Beskrajni i naporni solo na bubnjevima. Obukao se kao neki kreten koji iznad kreveta okači tablu na kojoj planira da beleži koliko je brucoškinja priveo, ali četiri meseca kasnije je skine tužno praznu osim što je markerom naškrabao kurac. To je demon koji živi u telu Džejmija Olivera, isprazni entitet koji razdragano skakuće.

Stih o „drugu đumbiru" je posebno bitan jer, kako se priča, Džejmi Oliver nema prijatelje. Sećam se intervjua za Men's Health iz 2009. u kom je to manje-više priznao – rekao je da ne izlazi na piće sa ortacima jer su mu žena i deca jedini ortaci. Niko se nikad nije pohvalio da je drug Džejmija Olivera. Niko nije izašao u javnost i hrabro priznao da je prijatelj tog čoveka. Oko njega vlada društveni vakuum, u koji njegov Fejsbuk nalog uzaludno šalje pozive na Candy Crush. Da li je moguće da je Oliver toliko nepodnošljiv da njegovo društvo trpi samo ko mora?

Skoro da čovek oseti sažaljenje, zar ne? Džejmi Oliver, samotni stari lav, riče u pustoj savani, svira bubnjeve za samog sebe, zove jednog po jednog člana Toploadera a svi mu odbijaju poziv, go do pojasa gleda sebe u ogledalu i kaže „do jaja, sine". Ako ti srce prožima mrvica saosećanja, to znači da si opet zaboravio „Pesmu o jagnjećem kariju".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu