FYI.

This story is over 5 years old.

Droge

​Kako prevariti poligraf

Stoper je hteo da nastavi da glumi kamiondžiju, pa sam mu izašao u susret. Pričao je o širokom drumu, o gradovima i ženama, o putničkoj praznini. Pomenuo je probleme sa kristalnim metom i priznao da ga je nekad samo on držao budnim za volanom. Pričao...
28.4.15

Moja priča je o drogama, zatvorima, detektorima laži, i jevrejskim mamama. Zar nije svačija?

Sve je počelo maja 1994., jednog sunčanog jutra na pustinjskom autoputu kraj Las Krusesa u Nju Meksiku. Krenuo sam iz koledža u Los Anđelesu ka porodičnom domu u Galfportu u Misisipiju. Vozio sam spečenom betonskom stazom još od pre zore; znaci pored puta upozoravali su na zmije i odbegle zatvorenike, pa sam odlučio da je najbolje da pišam na jednom od odmorišta.

Reklame

Tu sam sreo autostopera.

„Ideš za El Paso?" Nije me pitao on, već čistač u narandžastom kostimu koji je izgleda radio za njega. Ispričao mi je da se kamion pokvario pet milja odatle, pa je vozač pešačio do odmorišta. Možda bih hteo da ga odbacim do centralne autobuske stanice? To je samo sat vremena vožnje. Hteo sam da ga pitam zašto baš on posreduje, ali nisam stigao jer je kamiondžija baš tada izašao iz WC-a. Bio je mršav, obučen u isprane farmerke i Panama Jack majicu. Imao bledo plavu tetovažu koju nisam mogao da razaberem na ruci, kvarne zube, i čizme ojačane čelikom. Palio je cigaretu i žmirkao ka meni kao da hoće da kaže da ne postoji nikakav kamion. Možda sam zalutao u ovu samotnu oazu pa su me procenili kao laku metu. Ili možda kao srodnu dušu. Nosio sam prljavi šorc i majicu sa turneje Roling Stonsa. Imao sam kratku bradu, Teva sandale, i minđuše u oba uha.

„Može," rekao sam.

Bio sam 21-godišnji student književnosti, lakomislen i izgubljen, željan avanture i životnog iskustva. Nemam reči koliko su mi psihu uništili Kami i Sartr i Dostojevski i Hanter S. Tompson, da ne govorim sad o Konanu Varvarinu i Indijani Džonsu i igrama kao što je Defender. Gledao sam na „stvaran svet" u blago keruačkom maniru, nesposoban da prevedem stereotipe u uzročno-posledičnu realnost. Ali nisam imao predrasude. Šta god da me neko pita, odgovor bi bio „može".

Par dana ranije sam napustio Los Anđeles mamuran, na kraju ispitnog roka, u društvu debelog sivog mačka po imenu Gordon. Vozio samGrand Wagoneer džip iz 1986., ogromnu smeđu zver sa dekorativnim drvenim pločama, koja je pre puta pretrpela seriju tragikomičnih incidenata. Prvo je neko razbio prozor i ukrao radio i zvučnike koje sam ja, budala, zaboravio da unesem unutra. Zamenio sam staklo samo da bi ga par dana kasnije opet neko razbio i iz pepeljare ukrao sitniš, možda tri dolara ukupno. Ovaj put nisam zamenio staklo jer mi se svidelo da vozim pored razbijenog prozora, dok mi jedna ruka bezbrižno visi na vetru. Mislio sam da više nemaju šta da ukradu, ali jednog jutra sam se probudio a kola nije bilo na parkingu; policija ih je nekako našla par nedelja kasnije. U ovaj džip – nedavno ukraden, razbijenog prozora, bez radija, sa Gordonom koji mauče u egzistencijalnom očaju kaveza – sam primio stopera i povezao ga ka istoku kroz beskrajnu pustinju.

Reklame

Stoper je hteo da nastavi da glumi kamiondžiju, pa sam mu izašao u susret. Pričao je o širokom drumu, o gradovima i ženama, o putničkoj praznini. Pomenuo je probleme sa kristalnim metom i priznao da ga je nekad samo on držao budnim za volanom. Pričao je o mornarici i o zatvoru i o sinu koga nije odavno video. Uporno je ponavljao kako sam ga „zadužio". Ja sam njemu pričao svoje priče i izmislio još par boljih.

Kad sam ga najzad ostavio u El Pasu, insistirao je da mi se oduži za vožnju. Nije imao novca, ali jeste imao nešto malo – po njegovim rečima – izuzetnog LSD-a. Insistirao je da mi ostavi četiri kartončića u znak zahvalnosti, i nije odbio 20 dolara koje sam mu dao zauzvrat. Gledao sam ga kako se tetura u pravcu autobuske stanice i nestaje u gomili zavisnika i skitnica. Stavio sam paketić u aluminijumskoj foliji u novčanik, odmah iza vozačke dozvole, i vratio se na autoput.

Dan kasnije u Teksasu, dok sam prolazio kroz Kervil, zaustavili su me zbog brze vožnje. Policajci su delovali neobično sumnjičavi dok su me ispitivali. Ispostavilo se da je neko u birokratskoj mašini Los Anđelesa zaboravio da zavede novi status mog džipa kad su ga našli. Još se vodio kao ukraden dok je vozio moje stvari, mačka polumrtvog od toplotnog udara, i mene autoputem u neposrednoj blizini granice sa Meksikom.

Pokušao sam da budem kul, ali mi nije išlo. Trapavo sam objasnio da auto jeste bio nedavno ukraden i mucao dok su mi preturali po stvarima. Uvek sam zamišljao sebe kao novog Stiva Mekvina – pravednik i buntovnik, nesvesno seksi. Nažalost, bio sam više Vudi Alen iz Annie Hall, sposoban da u svakom trenutku kinem u skup kokain… što sam u suštini i uradio kad su mi tražili vozačku i saobraćajnu; negde je zapelo u novčaniku, ja sam cimnuo umesto da budem pažljiv, i bukvalno lansirao paketić esida u lice policajcu. Pogodio ga je u nos.

Bio sam belac sa advokatom, pa su za svaki slučaj bili spremni da saslušaju moju priču.

Sa lisicama na rukama, našao sam se na prednjem sedištu policijskog automobila. Za volanom je bio jedan od onih crvenokosih, blago pegavih tipova sa izrazom večitog razočaranja na licu. Jednu ruku je držao na volanu a drugom se povremeno hvatao za pištolj. Pričali smo dok me je vozio u pritvor, malo i ja ali uglavnom on. Dobroćudno mi je pridikovao o zlokobnoj narkomaniji, prednostima života na pravoj strani zakona, i sve tako to. (Nesrećni Gordon je isto završio u pritvoru, u obližnjem prihvatilištu za životinje.) Ko zna šta je mislio. Možda se nadao da će mi spasti dušu – krst na zlatnom lancu virio je iz uniforme – ili je možda samo glumio ulogu spasitelja.

„Šta ti ceniš da je ovo tvoje, sinko?" pitao je policajac kad smo već postali ortački bliski.

Reklame

To i nije bilo tako čudno pitanje. Roba u aluminijumskoj foliji nije ličila na LSD kakav sam ranije viđao. Umesto četvrtastih kartončića sa perforacijama, bili su to majušni parčići nekakvog gela boje ćilibara, nalik na komade sapuna veličine nokta. Osetio sam priliku i na brzinu izmislio priču sa elementima istine, uz jednu određenu laž. Opisao sam susret sa stoperom-kamiondžijom, ali umesto kupovine narkotika, rekao sam da je lik samo pokušao da mi ih proda, da sam odbio, i da ih je on zatim zavukao u paklo cigareta koje mu je slučajno ostalo u kolima kad sam ga ostavio u El Pasu.

„Rekao mi je da je LSD," priznao sam, ali nisam bio siguran pošto robu još nisam probao, a nisam ni nameravao. (To je bila istina – ne prijaju mi halucinogeni, pa sam mislio da paketić nekom poklonim.) „Otkud znam, možda je pepermint."

Policajac se nasmešio kao pravi policajac. „Znaš i sam da to nije istina, jel' da?"

Slegao sam ramenima.

Posle besane noći iza rešetaka tokom koje sam slušao krike vezanog zatvorenika previše agresivnog da bi ga stavili u ćeliju, dobio sam priliku da pozovem Misisipi i javim se majci i očuhu.

Unajmili su mi advokata, a on je policiji preneo moju verziju događaja. Poštujem inteligenciju organa reda u Teksasu dovoljno da pretpostavim da im je moja verzija o autostoperu koji je „zaboravio" LSD u mojim kolima zvučala kao teško sranje. (Niko, ali bukvalno niko, nikad mi nije poverovao da je stopera uopšte bilo). Ali bio sam belac sa advokatom, pa su za svaki slučaj bili spremni da saslušaju moju priču. Advokat je sredio da me puste (kao i Gordona) pod roditeljski nadzor uz kauciju od 25,000 dolara.

Reklame

Postigli smo dogovor: Provešću leto sa porodicom, radeći za očuha. Na kraju leta vratiću se u Teksas i podvrgnuti se detektoru laži. Ako poligraf potvrdi moju priču, povući će optužbe. Ako ne, čeka me dve godine zatvora za krivično delo posedovanja LSD-a.

Moj očuh Rendi je automehaničar u Galfportu – krupan čovek tamnog tena, iskrenog izraza lica i kvrgavih radničkih ruku. Imao sam jedanaest godina kad je upoznao moju majku, tokom popravke njenog Folksvagena, i pozvao je da izađu. Brzo sam se vezao za njega. Ne bih da zvučim stereotipno, ali zavoleo sam ga kao oca. Bilo mi je neprijatno da kažem mami da sam uhapšen; bilo me je sramota da kažem Rendiju.

Kao šegrt među mehaničarima menjao sam ulje i svećice, balansirao gume, nameštao kočnice, i kuvao kafu. Kolege su bili crnci, a radna dinamika je ličila na kombinaciju romana Ričarda Rajta i muške verzije „Služavki". Bil (kome to nije pravo ime), vojni veteran i baptistički pastor, iznajmljivao je Rendijeve viljuškare i radio poslove koje mi nismo mogli da stignemo. Buč (kome to nije pravo ime ali liči), bivši polu-profesionalni košarkaš i đakon u Bilovoj crkvi, je ćopao zbog stare sportske povrede, pa je uglavnom čistio i pričao priče u žargonu Misisipija koji jedva da sam razumeo. Bilov rođak Odžej (kome je to pravi nadimak) je radio sitnije popravke i razmatrao da li će na koledž ili u vojsku. Jedne večeri smo igrali basket posle posla. Viši i brži od mene, šalio se na račun belaca i njihovog skok-šuta; nismo to ponovili.

Reklame

Rasne, klasne, i polne tenzije bi povremeno isplivale na površinu. Bil se žalio da mu Rendi uvek daje najteže popravke. (Rendi ga je plaćao po poslu; teži troše više vremena i efektivno donose manje novca.) To je Bilu smetalo, ali se u isto vreme i ponosio na svoj pasivno-agresivni način. „Nećeš više da prljaš ruke, a Rendale?" cerekao bi se. Mene je uvek zvao „Gos'n Teeeed" dok bi mi objašnjavao osnove zanata.

Na sličan način, pored Rendija sam se uvek osećao kao da nisam dovoljno dobar. Odrastao sam u Misisipiju i nikad nisam mogao da mu budem ravan po tihoj muževnosti, fizičkoj snazi ili prisustvu. U fudbalu sam bio loš, jednom su me onesvestili na terenu. Nisam mogao ništa da napravim, sve bi mi se raspadalo u rukama. Nisam umeo da vozim na jednom točku, da upecam ribu, da se uspravim dok skijam na vodi, a u svakoj tuči koju nisam mogao kukavički da izbegnem, dobio sam batine. Rendi je, sa druge strane, bio onaj pravi Amerikanac kakvog Jevrejke poput moje majke – posleratna generacija, na pola puta između uzorne manjine i mejnstrim privilegija – prosto obožavaju, kojima zavide i očajnički žele da im sinovi budu takvi. Za nju, a posledično i za mene, Rendi je bio ideal muškarca kakvom sam morao da težim iako ga je bilo nemoguće dostići.

Pa ipak, voleo sam da radim kao automehaničar, iako nisam imao pojma. Prijalo mi je da se vratim kući po mraku, isperem ulje iz kose, osetim kako mi bride ruke i ramena. Možda „prijalo" nije tačan izraz. Najviše sam voleo da mogu da kažem da radim kao mehaničar. Čak sam zamišljao kako bih mogao da ostanem tu da radim umesto da se vratim u školu, iako sam znao da neću. Nekad bih se zamlaćivao mislima kako ću, ako padnem na poligrafu u Teksasu, da pobegnem u Meksiko gde me možda čeka život pun avanture i odricanja, kao iz knjiga koje sam držao na polici. A možda ću prosto da priznam sve policiji i odem u zatvor. Par godina robije mi je delovalo podnošljivo u tom scenariju; na najbedniji mogući način, umišljao sam da bi mi dobro došlo.

„Nisam brinula da si narkoman, ali brinula sam da si možda glup ko kurac."

Ne sećam se tačno razgovora u kom sam priznao majci da sam slagao policiju u Kervilu, to jest da ću skoro sigurno pasti na poligrafu. Ko zna zašto sam to potisnuo. Sećam se samo da me je poslala kod psihologa, da tamo procene da li bi mi dobro došao boravak u nekom centru za oporavak. Terapeut me je procenio kao „korisnika droga" ali ne i „zavisnika od droga", tako da u tom pravcu nismo dalje otišli.

„Nisam brinula da si narkoman," rekla mi je nedavno. „Ali brinula sam da si možda glup ko kurac."

Reklame

Moja majka je ostavila mog oca 1976, kad sam ja imao tri godine. Preselili smo se u Misisipi nekih pet godina kasnije, kad joj je tamošnja bolnica ponudila posao. Sledećih nekoliko godina sam proveo na relaciji Meksički zaliv–Grinič Vilidž, gde je ostao moj otac. Ali čak i danas, tridesetak godina pošto je stigla u Galfport, Jug mojoj mami prosto ne leži. Jevrejka rodom iz Kvinsa, mala rastom ali velikog Napoleonskog kompleksa, nezadrživog materinskog instinkta, uvek je bila talentovana za prostakluke – iz detinjstva dobro pamtim izraz „Ma jebe mi se za sve!" Nije kompatibilna sa bogobojažljivim jugom.

U Misisipiju, oko moje majke je orbitiralo čitavo sazvežđe blago nenormalnih ljudi. Privlačila ih je njena zapovedna crta ličnosti, pa su joj pomagali u raznim sporovima, diplomatski rešavali njene sukobe sa domorocima, i popravljali joj kompjuter. Trpeli su njenog muža mehaničara uz sleganje ramena, kao i njenu sjebanu decu zato što im nije dozvolila alternativu. Ti ljudi su, ispostavilo se, imali ulogu u planu moje majke da me spreči da odem u zatvor. Jedan njen poznanik, rekla mi je za doručkom 2, znao je kako da prevari poligraf. Objasnio joj je osnovne tehnike, a ona mi ih je prenela.

(2. Moja majka doktorka je zarađivala najviše para u porodici, a ipak je Rendija i mene svakog jutra pratila na posao uz obilan doručak.)

(3. Isti poznanik mi je obezbedio advokata u Teksasu, kao i skoro tačno godinu dana ranije, kada su me u Kerniju, Nebraska, zaustavili zbog brze vožnje sa dve tablete ekstazija. Priznao sam posedovanje ilegalnog materijala i izvukao se uz novčanu kaznu. Krivična prijava mi je bila izbrisana iz dosijea kada sam postao punoletan jer nisam više kršio zakone Države kukuruza.)

U osnovi svega je bila autosugestija. Usredsrediš se na jednu tačku u sobi. Pažljivo kontrolišeš disanje. Nekoliko puta odbrojiš unazad od deset. Tako se dovedeš u meditativno stanje. Detektori laži, rekla mi je, ne mogu da razlikuju laž od istine. Mogu samo da beleže fizičke reakcije – ubrzan rad srca, skok pritiska, znoj, temperatura kože – koje izaziva emocionalni stres u činu obmane. Ako obuzdam te reakcije, test će utvrditi da govorim istinu.

„Govorio istinu ili ne govorio, morao si da ideš na poligraf," prisetila se nedavno. „Šta si drugo mogao da radiš?"

Reklame

Mamin poznanik nije verovao da će plan uspeti. „Sumnjao je da možeš to da izvedeš," rekla mi je. Ali ona je valjda procenila da ću umeti dovoljno dobro da se ubedim da je laž u stvari istina. Poznanik je predložio probu, da vidimo koliko sam sposoban za samoobmanu. Imao je veze u firmi iz Alabame koja se bavila obezbeđenjem, pa je sredio da me tamo probno testiraju poligrafom pre nego što budem morao da se vratim u Teksas. Ako ne padnem tu, moći ću da pređem i na pravu stvar. Ako padnem… pa, plan u tom slučaju i nije bio nešto.

Probni test održan je u Mobilu u Alabami početkom avgusta. Rendi me je odvezao. Spremala se letnja probala oblaka, sve je bilo sivo kao u starom crno-belom filmu. Smirio me je taj osećaj distance, utisak da samo nastupam na sceni, ali nisam se mnogo oslanjao na to. Bio sam strašno umoran, što od stresa zbog predstojećeg testa što od novog leka protiv alergije koji mi je mana nedavno prepisala. Zabranila mi je kafu tog jutra, da ne bi bila registrovana nepoželjna reakcija od kofeina, pa sam sve vreme bio u polusnu.

Sunce je probilo oblake taman kad smo stigli u agenciju, i sve mi se odjednom skupilo. Trema me je radila od kičme sve do prepona, pitao sam se da li će me pustiti da piškim pre nego što počnemo. Kratko ošišani bezbednjak neutralnog izraza lica nas je dočekao. Izašao sam iz kola i duboko udahnuo zalivsku atmosferu – miris benzina i pokošene trave. Rendi me je lupio po leđima i stegao mi rame.

Reklame

„Jesi spreman, mali?" pitao je.

Ušao sam bez odgovora. Ošišani me je odveo da se potpišem i rekao Rendiju da se posluži kafom u čekaonici. Ostavili smo ga tamo i ušli u sobu papirnih zidova, obasjanu fluorescentnim svetlom; posteri na zidu su reklamirali prilike za pecanje i lov u Alabami. Pločice na spuštenom plafonu su me umirile – bilo je dosta uglova i ivica na koje bi mogao da se fokusiram radi hipnoze, da iskontrolišem disanje i suzim vizuelni opseg.

Sam poligraf nalazio se na drvenom stolu u sredini sobe – četvrtasta kutija prepuna starinskih dugmadi i prekidača kao iz Apolo programa. Sa strane, tri markera su crtala grafikone na štampanom papiru. Kao i svi ostali, video sam slične scene u milion filmova i TV serija. Bilo je smešno koliko mi je poznato delovalo.

Seo sam, pa su počeli da mi kače senzore na telo. Oko jedne ruke merač pritiska, dva pneumografa na torzo, galvanometar na jedan prst da izmeri temperaturu kože. Opisali su mi šta radi koji senzor, objasnili kako će ići intervju, i ogradili se da uvek postoji mogućnost nepreciznih detekcija. Odbacio sam svako pomisao na laž u srži moje priče: jesam platio za LSD, ali sloboda mi je bila u zavisnosti od toga koliko uverljivo budem mogao da kažem da nisam. Pitali su me da li sam spreman, rekao sam da jesam. Trema me je prošla, i sad sam jedva čekao da počnemo.

Prvo su mi tražili da slažem. Poligrafu je bila potrebna laže da bi uzeo uzorak mojih reakcija. Pročitao je moju adresu i pitao da li tu živim. Rekao sam „ne". Markeri su skočili, i sve je moglo da krene.

Reklame

Osetio sam se sablasno odsutan dok sam pričao priču o autostoperu. Zurio sam u plafon sve dok mi se nije zavrtalo u glavi. Krv mi je bubnjala u ušima. Disao sam u stabilnom ritmu. Talas mučnine i vrtoglavice me je obuzeo a zatim popustio; usledila je neobično osećanje, kao da lebdim i kao da sam zadihan u isto vreme. Osim toga, sve je bilo savršeno mirno i udobno. Rekao sam da mi je stoper ponudio LSD i da sam ga odbio. Gurnuo je kartončiće u paklo cigareta, stavio ga u pepeljaru, i zaboravio da ga ponese kad je izašao u El Pasu. Sve vreme sam bio svestan da lažem, ali obmana mi je bila nekako prijatno naporna – nežna, nisam se osetio opterećen ni u kom smislu.

„Pa?" pitao je Rendi kad smo se sreli u čekaonici.

„Ko zna."

Par dana kasnije, mami su iz firme javili da sam prošao.

Osnovna premisa poligrafa otkriva suštinsku kontradikciju: istina i samokontrola nisu ista stvar.

Godine 1730., Danijel Defo (bolje poznat kao autor „Robinzona Krusoa") je objavio kratak esej pod nazivom Efikasan plan za momentalno sprečavanje uličnih pljački i suzbijanje svih drugih noćnih nedela, u kom kaže: „Postoji drhtaj u krvi svakog lopova (…) istražitelji bi trebalo da (…) dohvate zglob (počinitelja) i izmere mu puls da bi otkrili da li je kriv." Sto šezdeset pet godina kasnije, inovativni italijanski kriminolog i lekar po imenu Ćesare Lombardo modifikovao je hidrosfigmograf – arhaičnu spravu za merenje pulsa vodom – i upotrebio ga da zabeleži fiziološke reakcije osumnjičenih na policijsko ispitivanje. Tek drugog februara 1935. su dokazi stečeni putem poligrafa prvi put upotrebljeni na suđenju; bilo je u pitanju ubistvo u Viskonsinu. (Ove godine mu je osamdeseti rođendan.) Detektor laži je upotrebljen da bi se utvrdilo da li je osumnjičeni, koji se nije zvao Bob Marli, upucao šerifa.

Preciznost poligrafa je naravno i dalje diskutabilna. Izvesni Geri Ridžvej je 1984. Bio optužen za ubistvo žene i prošao test na detektoru laži, dok je druga osoba pala na testu i bila osumnjičena (ali ne i optužena). Dvadeset godina kasnije, Ridžvej je priznao ubistvo; u međuvremenu je ubio još bar sedam žena. Godine 1986., Bila Vegerla je cela Vičita odbacila jer je pao na dva poligraf testa u vezi sa ubistvom njegove supruge. DNK dokazi su kasnije dokazali da Vegerle nije bo kriv, i utvrdili da je počinitelj bio serijski ubica po imenu Denis Rejder. Od kraja Drugog svetskog rata, bar šestoro američkih špijuna je uspešno prošlo poligraf radeći kao dvostruki agenti. Vrhovni su je u slučaju SAD protiv Šefera iz 1998. zaključio da „prosto ne postoji konsenzus po pitanju pouzdanosti poligrafa"; 2003. je Državna akademija prirodnih nauka ocenila da je poligraf kao metoda „nepouzdan, nenaučan, i pristrasan". Uprkos svemu ovome, oko 70,000 ljudi se svake godine prijave za državne poslove i moraju da prođu poligraf. FBI, CIA, i brojni policijski odseci uključujući LAPD koriste poligraf u ispitivanju osumnjičenih.

Reklame

Telesno locirati neiskrenost je duboko nakaradan koncept. Osnovna premisa poligrafa otkriva suštinsku kontradikciju: istina i samokontrola nisu ista stvar. Pa ipak, na društvenom nivou se ideja detektora laži tretira kao sasvim kredibilna. Poligraf suštinski ne otkriva ništa, ali ko n prođe test biva proglašen za lažova. Vlada potpuna logička zbrka. Da bi čovek dokazao svoju tvrdnju, prinuđen je da simulira simptome iskrenosti; time automatski postaje neiskren, makar njegova tvrdnja bila istinita.

Moja majka je preuzela stvari u svoje ruke. Drogirala me je da bih lakše dokazao da se ne drogiram.

Pripreme za povratak u Teksas bile su u punom jeku kad je advokat pozvao. Policijska laboratorija u Okrugu Ker je najzad završila analizu supstance koju su mi zaplenili prilikom hapšenja. Rezultati su bili negativni. Autostoper mi se zahvalio za prevoz (i za onih 20 dolara) tako što mi je uvalio lažni LSD, efikasan praktično kao pepermint koji sam pomenuo kad su me uhapsili. Bez droge u posedu, nisu mogli ni za šta da me optuže. Nisam morao na poligraf. Mogao sam da prestanem da lažem.

Krajem leta, vratio sam se u Los Anđeles. Pre polaska mama me je podsetila da prestanem da uzimam lek protiv alergije koji mi je prepisala. Nije više bio potreban, rekla je. Zvučala mi je neobično samozadovoljno, kao da je htela još nešto da mi kaže ali nije bila sigurna da li treba. Ispitivao sam je dok nije popustila.

Kao lažni LSD lažnog kamiondžije, ni moje tablete nisu ličile na anti-alergen. Bile su male, šestougaone, svetlo plave, sa urezanim slovom „I". Lek se zvao Inderal, rekla mi je; služio je protiv hipertenzije i za ublažavanje simptoma treme. Pošto nije sasvim verovala u tehnike svog zlokobnog poznanika, moja majka je preuzela stvari u svoje ruke. Drogirala me je da bih lakše dokazao da se ne drogiram.

Hteo sam da joj se nežnim rečima zahvalim, da izrazim poštovanje i saosećanje, da joj objasnim da shvatam da istina nekad zahteva obmanu, da je obmana u njenom slučaju bila znak ljubavi. Ali nisam mogao da nađem reči kojima bih ovo izrazio. Samo sam se vratio na koledž i potisnuo ceo slučaj iz sećanja.

Jednom sam pitao majku šta bi uradila da sam pao na probnom poligraf testu. Da li bi me pustila da se vratim u Teksas i odradim stvarni test? Možda bi bolja strategija bila da odustanem od laži i pokušam da se nagodim sa policijom?

„Nemam pojma," rekla je. „Možda bih ti našla boljeg advokata."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu