Otac kanabisa: Čovek koji je otkrio zašto nas radi trava

Naučnici sa Sao Paolo medicinskog fakulteta Santa Kasa objavili su 1980.godineistraživanje kojim je trebalo da promene nabolje živote 50 miliona obolelih od epilepsije širom sveta – ali to se ipak nije desilo.

Zaključci izvedeni iz ove studije, sprovedene uz pomoć Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, bili su u najmanju ruku ohrabrujući. Grupa od osam epileptičara primala je dnevne doze od po 300 miligrama kanabidiola, najvažnijeg od ne-psihoaktivnih sastojaka marihuane. Posle četiri meseca terapije, napadi su potpuno prestali kod njih četvoro a proredili se kod troje.

„Ko je hteo da čuje o našem otkriću? Niko!" kaže namršteni Rafael Mekolam sa kauča. „Iako mnogi od obolelih imaju epileptične napade po 20, 30, 40 puta dnevno. I šta se radi da bi im se pomoglo? Ništa! Trideset godina je prošlo, a niko nije ni pokušao da leči epilepsiju kanabisom."

Već godinu dana tragam za Mekolamom. Kao i svi zainteresovani za medicinske primene marihuane, naslušao sam se priča o njemu; u pitanju je legendarna figura, nešto kao Karl Marks ili Sid Baret, revolucionarni mislilac koji se protivi autoritetima svog vremena, i zauvek menja naš pogled na svet. Pre par meseci mi je Norton Arbelez, kolumbijski biznismen i autor regulativnog sistema za medicinski kanabis u Koloradu, otkrio da su mu Mekolamova istraživanja pomogla tokom lobiranja u Americi. Huan Manuel Galan, senator kolumbijske Liberalne stranke, prošlog novembra mi je rekao da je u Jerusalimu imao priliku da sretne ovog naučnika u laboratoriji, dok je radio na predlogu zakona o legalizaciji medicinske marihuane. Ovaj zakon je kolumbijski senat usvojio u decembru, i biće iznet pred parlament sledećeg marta.

Svi sa kojima sam pričao slagali su se oko jedne stvari: Mekolam je otac modernog kanabisa.

Ovaj osamdesetpetogodišnjak živi u malom, jednostavno ali elegantno uređenom stanu u Zapadnom Jerusalimu, čije mermerne građevina i drveće u baštama čine da čovek na trenutak zaboravi da je Izrael zemlja u konstantnom stanju povišene pozornosti. Mekolam svakog dana vozi svoj srebrni Pežo do laboratorije na obodu grada, gde poslednjih pola veka radi na dešifrovanju hemijskih misterija marijuane. Još važnije, pokušava da ustanovi u kakvoj se interakciji nalaze ljudsko telo i jedinjenja u ovoj biljci. Ralfi, kako ga kolege zovu, je uspeo da izoluje i dešifruje molekularnu strukturu „kanabinoida", osnovnog hemijskog jedinjenja marihuane. Tetrahidrokanabinol (THC) sa jedne strane, molekul koji izaziva psihoaktivni efekat; a sa druge kanabidiol, ne-psihoaktivni nosilac bezbroj medicinskih kvaliteta.

Početkom dvadesetog veka, kako je postepeno počinjala prohibicija marihuane u SAD, zapadni svet je odustao od istraživanja ove svete i moćne boljke koju preko tri hiljade godina koriste razni doktori, šamani, i druidi. Pen-Cao Čing, najstarija farmakopeja na svetu, beleži da su se još 2700 godina pre nove ere u Kini kanabisom lečili reuma, zatvor, endometrioza, i malarija. Hua Tuo, osnivač kineske hirurgije, razvio je anestetik na bazi vina i trave negde tokom prvog veka nove ere. Slični istorijski navodi postoje u dokumentima i svedočenjima sa Bliskog istoka, iz Indije, Afrike, čak i Evrope gde je 1838. irski doktor Vilijam Bruk O'šonesi objavio knjigu pod naslovom „Preparacija indijske konoplje poznate kao gandža". Na Tibetu, kanabis su koristili budisti tokom tantričkih rituala radi „pospešenja meditacije". Asirci su ga koristili umesto tamjana šest vekova p.n.e.

Rafael Mekolam ništa od ovog nije znao pre 50 i kusur godina kad je otpočeo svoje istraživanje. Potomak jevrejsko-bugarskog para koji su proganjali nacisti – otac mu je bio priznati doktor i bivši logoraš – Mekolam je Evropu napustio 1949, nedugo po osnivanju Izraela. Tamo je studirao hemiju, magistrirao biohemiju, služio vojsku, proučavao pesticide, i doktorirao 1963. na Vajzman institutu u Rehovotu – gde je nešto kasnije otkrio tajne kanabisa.

„Imao sam 34 godine kad sam počeo da razmišljam o doktorskoj tezi," kaže mi u odgovoru na pitanje o korenima interesovanja za kanabis. Mislio sam da će se osvrnuti na hipi eru šezdesetih, nešto u stilu „Duvao sam jednog dana u labu, kad odjednom…" Pa ipak, Mekolam je samo jednom u životu konzumirao kanabis; nudi vrlo jasan odgovor. „Naučnik mora da izabere originalnu temu, jednu na kojoj ne radi već pedeset njih. Tema bi trebalo da je ima težinu, da bude nešto od društvenog značaja. U to vreme sam čitao dosta tekstova na engleskom, ruskom, francuskom, nemačkom, sve da bih našao neki nerešeni problem. Shvatio sam da se vrlo malo zna o hemijskom sastavu kanabisa, i to me je iznenadilo. Dok je morfijum odavno izolovan iz opijuma i kokain iz lista koke, nekako se desilo da hemiju kanabisa niko nije izučavao. Jako čudno."

Jednog dana se mladi hemičar pojavio u kancelariji direktora Instituta i zamolio ga da mu nabavi travu. Direktor je bez oklevanja uzeo telefon i pozvao policiju, koji su im donirali 5 kilograma marokanskog hašiša, nedavno zaplenjenog u švercu iz Libana. (Mekolam ovu anegdotu vrlo duhovito prepričava u biografskom dokumentarcu „Naučnik" u režiji Zeka Klajna.) Sa vremenom je uspeo da izoluje sve sastojke biljke, jedan po jedan.

Koji od ovih sastojaka je bio uzrok mentalne stimulacije koja je toliko plašila zvaničnike i zakonodavce tokom 20. veka? Da li je to bio samo jedan ili kombinacija nekoliko njih? Da bi na ova pitanja odgovorio, Mekolam i njegovi saradnici testirali su svaki sastojak pojedinačno na laboratorijskim majmunima. Iznenadilo ih je da samo jedan od njih,tetrahidrokanabinol (THC), ima ikakvog efekta. Primati su delovali opijeno, opušteno.

Mekolam je imao pred sobom jedinjenje odgovorno za trip na marihuani. Da bi otkriće potvrdio, poneo je dozu THC-a sa sobom kući i rekao ženi da ga doda u recept za kolače. Tok dana se otac kanabisa uradio po prvi i jedini put. Uspeo je da dokaže i fenomen koji je danas od ključnog značaja za sva ispitivanja medicinskog kanabisa: svaki organizam reaguje drugačije na THC. Primetio je to u svom okruženju. Jedan od njegovih prijatelja pričao je non-stop, drugi je bio kao u transu, treći se nekontrolisano kikotao. Samo jedan od njih delovao je paranoično.

„Ni THC ni kanabidiol nisu toksični. Pa ipak, još od šestog veka znamo da marihuana može da izazove psihotične pojave. Štaviše, postoje dokazi da 10% korisnika marihuane razvija zavisnost, iako ne tako jaku kao u slučaju morfijuma. Ali osim psihijatrijskih poremećaja i eventualno zavisnosti, nema nijednog dokaza da kanabis izaziva bolest."

Mekolam kaže da treba razlikovati potencijalne rizike rekreativnog pušenja kanabisa i potencijalne medicinske beneficije korišćenja njegovih sastojaka, konkretno THC i kanabidiola. Ono prvo se tiče sociologa, i zato njega ne brine previše. Ovo drugo je polje kom je posvetio veći deo života. Isto važi za Međunarodno udruženje istraživača kanabinoida, sve veću grupu akademika koji pod njegovim vođstvom potvrđuje razloge za istorijsku upotrebu ove biljke.

Sasvim je moguće da Mekolamovo najveće otkriće nije samo postojanje THC ili kanabidiola. Na kraju krajeva, posle kratke pomame u akademskim krugovima sedamdesetih, nauka je prestala da se zanima za kanabinoide. Ali Mekolam nije prestao da postavlja pitanja. Krajem osamdesetih, počeo je da izučava interakciju THC i nervnog sistema.

„Od kako smo otkrili THC ispitujemo reakcije ljudskog metabolizma na ovu supstancu", kaže on. „Jedan tim iz Oksforda tvrdio je da THC deluje nespecifično, ali mi smo uz pomoć jednog mladog istraživača uspeli da pokažemo da deluje vrlo specifično."

Ovaj istraživač je Dr Alin Haulet. Ona je 1988. otkrila da većina životinja ima nervni receptor specijalizovan za interakciju sa THC. Nazvala ga je CB1. Otkriće CB1 značilo je da su uspeli da nađu bravu kojoj tačno odgovara postojeći ključ. Pitanje koje se nameće glasilo je: kako je moguće da je receptor u nervnom sistemu dizajniran konkretno za interakciju sa sastojkom marihuane? Da li je ljudsko telo evoluiralo koristeći ovu biljku? Da li nam Bog ili Darvin sugerišu da su čovek i marihuana stvoreni jedno za drugo?

Odgovor do kog je Mekolam došao izazvao je buru u naučnom svetu koja do danas samo raste pod uticajem milijardi dolara iz farmaceutske industrije.

„Naš nervni sistem sadrži mnoge neuronske receptore, a oni su vezani za neke supstance koje telo proizvodi (na primer, dopamin ili serotonin). Ali ti receptori nisu stvoreni da bi reagovali na unos nekog tamo žbunja. Da je tako, imali bismo milione takvih, po jedan za svaku biljnu vrstu na planeti."

Drugim rečima, ako ljudsko telo ima specifične receptore za kanabinoide, to znači da ljudsko telo njih proizvodi.

Decembra 1992, Mekolam je objavio otkriće jedinjenja koje proizvodi ljudsko telo unutar i u blizini mozga, sposobnog da se savršeno poveže sa receptorom otkrivenim pre mnogo godina. Odjednom, našli su i drugi ključ koji savršeno leže u onu istu bravu.

Ovo otkriće bilo je tako važno da je molekul trebalo prigodno imenovati. Jedan član tima predložio je ime anandamid, od sanskritske reči „ananda" – vrhunsko zadovoljstvo.

Otkriće CB1 receptora i anandamida (kao i kasnije otkriće sličnog receptora CB2) Mekolamu i saradnicima ukazuju na to da ljudsko telo sadrži sistem receptora i jedinjenja vrlo sličnih onima iz marihuane. Nazvali su ga endokanabinoidnim sistemom. Na dva pitanja još traže odgovor: Koju funkciju taj sistem vrši u krhkom i naizgled savršenoj ravnoteži ljudskog zdravlja? Kako unos marihuane može da pomogne kad bolesti taj sistem naruše?

„Endokanabinoidni sistem je izuzetno važan. Skoro sve bolesti su za njega vezane na ovaj ili onaj način, što je jako neuobičajeno. Mali broj sistema u našem organizmu je zadužen za razne vrste bolesti," objašnjava Mekolam strpljivo, iako mu sigurno nije prvi put da ovo priča

O kojim bolestima je tu reč?

„Raznim! Pluća, srce, jetra i bubrezi… sve zavisi koliko su intenzivno stimulisani receptori. Na primer dopamin. Kad ga imamo premalo, javlja se Parkinsonova bolest; kad ga imamo previše, javlja se šizofrenija. Ista je stvar sa kanabinoidima. Receptor CB2 štiti telo od raznih stvari, dok CB1 funkcioniše drugačije, u zavisnosti od jačine doze. Drugim rečima, sve dok je nivo anandamida – i drugih kasnije otkrivenih kanabinoida – stabilan, ljudsko telo će većinu funkcija obavljati kako treba. Ali ako se taj nivo poremeti, nauka bi mogla da primeni kanabinoide kao što su THC i kanabidiol iz biljke marijuane, i tako izleči mnoge bolesti.

Profesor tvrdi da postoje sugestije da je ovaj sistem vezan za neke vrste raka.

„Ali nismo sigurno," kaže on mršteći se. „Nemamo dovoljno dokaza jer se kliničke studije ne rade! Znamo za ljude koji uzimaju THC i tvrde da su se izlečili od raka. Osim tih anegdota, ne znamo ništa. Potrebno je još istraživanja, još kliničkih studija!"

Ovo poslednje ponavlja kad god drži govor ili čas, kad god daje intervju. Mekolam je aktivista po pitanju kanabisa. Stari mudrac kog ignorišu već decenijama, ali veruje da čovečanstvo ni ne zna šta mu sve kanabinoidi nude. Danas je za nijansu veći optimista jer su se nedavno za ova istraživanja zainteresovali neki akademici i kompanije.

„Zanima me još nešto," pitam za kraj intervjua. „Kako to da ova otkrića ignoriše jedna mašina za pravljenje novca kakva je farmaceutska industrija?"

„Prosto", kaže Mekolam. „Ne žele da vide naslove tipa Merk mažnjava milione od marihuane."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu