​Pusti pogrešnog da uđe

Za svoj poslednji rođendan skrivala sam se provevši vikend u hipi komuni u Kanjonu Topanga, gde sam pronašla neke "nju ejdž" knjige o svetoj seksualnosti iz sedamdesetih koje više nisu u štampi. To mesto bilo je hipi komuna 2.0 — manje porodica Menson i razmena supruga, a više AirBnB i svi dobiju malu kolibu za sebe. Knjige o seksu, međutim, bile su relikvije iz nekog drugog vremena. Uglavnom sam proučavala dijagrame kara i usmina. Ali ono što je iz knjiga najviše ostavilo utisak na mene jeste ideja očuvanja životne energije.

Prema tim knjigama, vaša životna energija može da iscuri na različite načine: kroz ejakulaciju, kroz bes, kroz upotrebu droga. Ne smete da izgubite svu svoju životnu energiju, jer ćete onda umreti. Knjige govore koliko je za cis-muškarce važno da zadrže svoj ejakulat u sebi, umesto da ga izbacuju iz sebe, kako bi sačuvali svoju životnu energiju. Knjige govore i o mogućnosti da cis-žene pretvore svoj bes u seksualnu energiju. O tome se razglaba na čitavih deset strana, koje nisam uspela da pratim još od prvog koraka: pokušati udahnuti energiju dole u vašu vaginu. Ali i dalje razmišljam o tome.

Da li uopšte želim da pretvorim svoj bes u seksualnu energiju? Da li mi je uopšte potrebno još seksualne energije? Osećam da već ionako seksualizujem previše osećanja koje ne treba da budu seksualizovana: tugu, strah, dosadu, nesigurnost. Možda mi, sa druge strane, treba baš više besa. Ja sam jedna od onih koji — kao što bi neko iz hipi komune verovatno rekao — nisu baš "u dodiru" sa svojim besom. Posebno nisam u dodiru sa svojim besom kad je u pitanju bilo kakav oblik odbijanja ili ono što doživljavam kao odbijanje: naročito u ljubavnom smislu. Ako sam besna, to znači da mi je stalo. Ako mi je stalo, osećam se kao luzer. Ali ako ostanem ravnodušna, onda se odbijanje možda nikad nije ni desilo.

Sa nekoliko odbijanja (ili onoga što sam bar tako doživela), otišla sam tako daleko da — u mojoj glavi — izgledaju kao da onaj koji me odbio nikad nije ni postojao. Odbijača smatram fantazijom, imaginarnim, duhom, prikazanjem. I iako je istina da vodim bogat izmaštani život i da sam sklona tome da uzmem jedan prelepi kvalitet neke osobe i posmatram je isključivo kroz tu jednu prizmu, ti ljudi su i dalje stvarni. Imaju tela i glasove. Ali ja ih smatram imaginarnim, jer sam suviše osetljiva na (potencijalno pogrešno doživljeno) odbijanje da bih se čak i suočila sa njima. Kad me odbije fantazija, to sam samo odbila samu sebe. A znam već odranije da odbijam samu sebe.

Problem sa blokiranjem ljudi iz vaše prošlosti, međutim, jeste u tome da je na taj način teško učiti na sopstvenim greškama. Ako se ne sećate bola izazvanog vašim greškama, verovatno ćete ih praviti ponovo (ja ih često pravim ponovo čak i kad ga se sećam). Ali ponekad je samo suviše bolno sedeti suočen sa, kao što bi hipici verovatno rekli, "ultimativnom stvarnošću". Stvarnost nikad nije bila moj prvi izbor.

Za moj rođendan, moja prijateljica Suzana Brisk— seksualna intuitivka — poklonila mi je svoje tumačenje osobe koju sam pretvorila u duha. Da bi to uradila, trebalo je samo da joj pošaljem selfi tog nazovi "mrtvog momka".

Suzana mi je rekla da ta osoba poseduje drevnu seksualnu moć nad ženama. Rekla mi je da se on igra sa ljudskim dušama, ali da ne sprovodi baš potpunu donžuanovsku operaciju, jer ni sam nije svestan svoje moći. Rekla je i da je to njegova jedina moć. Inače nije intelektualac, umetnik niti posebno dubok.

"Definitivno ste povezani", rekla je. "Iz istog ste plemena. Ali samo zato što je postojalo nešto među vama u prošlom životu ne znači da mora da se postoji i u ovom. Ponašaj se prema njemu kao prema Ozu", rekla je. "Ne budi jedan od krilatih majmuna. Ne obraćaj pažnju na čoveka iza zavese."

Ali ona je potvrdila da su njegove ljubavne moći jake.

"Ženama gaćice same spadaju", rekla je. "U prošlim životima, bacale su se sa mostova zbog njega."

"Ja sam jedna od tih žena koje se bacaju sa mostova", rekla sam.

"Ne, nisi", rekla je.

U redu, možda stvarno nisam skakačica. Ali jesam oplakivačica. Klatim se godinama na tom mostu sa njegovim duhom. Možda čitave životne vekove.

"Da sam na tvom mestu, stavila bih tog lika na uzicu", rekla je ona. "Zamisli da dominiraš njim. To je fantazija koju bih ja imala o njemu i tako bih raskrstila s njim. Ne bih to poručila nikom drugom, ali u tvom slučaju, trebalo bi više da istražuješ svoj bes. Zamisli da su ga premazali govnima, poveli na uzici na glavni gradski trg i potom mu odsekli glavu."

"Na neki način ja sam ga već ubila", rekla sam. "Isključila sam ga iz svog života."

"Jeste, on je već mrtav", rekla je ona.

Ali on nije mrtav. Čak ni za mene, ne u potpunosti. U budnom stanju mi polazi za rukom da ga isključim, ne bavim se njim mnogo u svojoj glavi. Ali mi se zato uporno pojavljuje u snovima a ne razumem zbog čega. Ono, osećam da univerzum ili Bog ili tok ili či ili ki ili Buda ili moja podsvest ili čak ništavilo — šta god da već postoji — ne želi da ga kontaktiram. Ono, osećam da radim pravu stvar što ga ne kontaktiram. Dakle, ako snovi sadrže duhovne poruke, zašto bi me univerzum ili Bog ili tok ili či, ili ki ili Buda ili moja podsvest ili čak ništavilo, terali da ga sanjam?

U tim snovima nikad nismo seksualno zajedno. Umesto toga, dolazi do ponovnog uspostavljanja prijateljstva ili popravljanja mostova između nas dvoje kao ljudi. Ponekad se grlimo i plačemo, ali više nema ljubljenja ili seksa. Ipak, bez obzira na sadržaj snova, budim se potištena. Budim se emotivno mamurna, žudeći čitavog dana za kontaktom.

U jednom skorašnjem snu dao mi je gomilu poklona. U stvarnom životu mi nikad ništa nije poklonio. Ali u snu mi je dao povrće, knjigu i DVD sa živim nastupom grupe U2. Mislim da je DVD simbol promene u načinu na koji ga doživljavam. Ono, dok smo bili zajedno, mislila sam da je njegov muzički ukus genijalan. Imala sam osećaj da izmišlja žanrove ili čak sam svira tu muziku. Sad ga samo vidim kao ljudsko biće koje je isto kao i svi ostali. Sad shvatam da njegov muzički ukus ni u kom smislu nije bio besprekoran. Zapravo, bilo je nekih prilično sramotnih izbora. Mislim da nije obožavalac U2, ali da savremeni U2 održava njegov pad u mojim očima.

Kada postavljamo ljude na pijedestal ili ih vidimo samo onako kako mi to želimo, sve je uzvišeno. Jednom sam videla selfi njega kako sedi na ve-ce šolji, verovatno kako sere, i pomislila: "Bože, kako je ovo primalno i stvarno." Moji prijatelji bili su u fazonu: "Ne, to je jebeno neukusno." Ili ono što sam doživljavala kao njegovu duboku, sumornu ćutljivost možda je samo značilo da je neraspoložen. Izmaglica ljubavne opsesije svemu daje sjaj luna-parka.

U snovima je ostalo nešto od tog starog osećaja magije pijedestala. Suzana kaže da mi ovim snovima možda univerzum pruža priliku da budem s njim, ali da se ponovo ne upuštam u neprijatnost da sam stvarno s njim. Jesu li snovi tako pametni i darežljivi?

U snovima nas dvoje osećamo da je bezbedno da budemo prijatelji. Imaju jedan katarzičan kvalitet, gde je u redu da se nas dvoje pomirimo. Normalno, ja verujem u iskrenost i praštanje čak i u stvarnom životu. Ali postoje neki ljudi sa kojima prijateljstvo prosto nije moguće, jer nije bezbedno. Uvek će vas ponovo odvesti na onaj most. Možda ono što je ostalo nerazrešeno u ovom životu mora da se razreši u sledećem. Ali u ovom životu on mora ostati mrtav.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu