​Luj Teru, neumorni tragač za drugačijim

"Treba da počnemo, zar ne?", kaže Luj Teru, nakon što je rafalom pitanja zasuo mene, fotografa i agenta za odnose s javnošću u jednoj od skučenih prostorija za sastanke u BBC-u: "A gde živite? Kako ste stigli ovamo? Kakve su vam kancelarije? Imate li decu?"

"Koji vam ono beše nadimak?"

Pitala sam se kakav će Luj Teru biti u stvarnom životu, kad su ugašene kamere; da li će ući na vrata, pružiti ruku i reći, prilično glasno, kao što to ima običaj da radi: "Ja sam Luj. Kako ste?"

I uradio je to, naravno. Tokom narednog sata ili malo više, po malo čemu se televizijska ličnost marljivog tvorca dokumentarnih filmova razlikovala od čoveka koji je sedeo i pažljivo ispijao čaj iz ogromne šolje – osim njegove brade, u koju je ponovo zarastao ovih dana. Često je gladi dok priča.

Teruova nova serija za BBC2, By Reason of Insanity, dešava se u strogo čuvanoj psihijatrijskoj bolnici u Ohaju. U njoj je proveo mesec dana, zbližavajući se s pacijentima koji su, u većini slučajeva, tamo zato što su u jeku psihoze drugima naneli teške telesne povrede – mnogi od njih i ubili – i kojima se pomaže da se rehabilituju. Dijagnoza većine je paranoidna šizofrenija. Jedan čovek, Džonatan, ubio je svog oca zato što je verovao da ga je ovaj seksualno zlostavljao dok je bio dete – što sada uviđa da se nije desilo – a jedan od najistaknutijih trenutaka ove serije, možda i u poslednjih pet godina Teruovog filmskog stvaralaštva, nastupio je kada je Luj postavio naizgled bezopasno pitanje Džonatanu, dok ovaj stoji ukočeno i apatično (kasnije nam je rečeno da je njegova bezosećajnost samo deo konstelacije "negativnih simptoma" kod šizofrenika) u svojoj maloj sobi: "Jesi li voleo oca?"

Isprva Džonatan ne zna šta da kaže. Ali kad on i Teru kasnije podele ono što Džonatan hladno naziva "sokom bez kalorija", ispostavlja se da mu, tokom godina intenzivnih razgovora i terapija lekovima, niko nije postavio tako prosto a moćno pitanje. Dok se kamera povlači u širok plan, njegovo lice se nežno otvara, poput lutke leptira. Teru nije uspeo s njim da popriča na kliničkom ili novinarskom nivou, već na ljudskom. "Ponekad postavite neko pitanje i uspete da se probijete kroz tu društvenu barijeru", kaže on. "A to je bilo jedno od njih."

Teruu to, naravno, najbolje ide od ruke. Uprkos urođenom čudaštvu zajednica koje je godinama snimao za seriju Weird Weekends ovenčanu nagradom Bafta i uprkos povremenim kritikama da zataškava moralne dileme kako bi izmamio smeh gledalaca, uvek je umeo da natera ljude da kažu više nego što su mislili da će reći – ili da imaju da kažu.

U početku je njegova pojava bila nestašna, štreberski zanesena (ako to već niste videli, evo ga kako 1990. pleše s Adamom i Džoom uz Groove Is In the Heart) i u jednoj od prvih epizoda Weird Weekends, Porno iz 1997. godine, Teru je istraživao ogromnu pornografsku industriju koja postoji rame uz rame sa milionerskom holivudskom fabrikom snova – iza čijih kulisa nikad zapravo nismo zavirili s ove strane Altantika. U njoj je uspeo da, na svoj uviđavno šaljivi način, navede ljude da pričaju o takvim temama kao što je nemogućnost da im se digne po potrebi ili primoranost da rade gej porniće zato što je tržište strejt pornića toliko zasićeno: svakodnevne stvari koje se podrazumevaju u industriji i zajednici kojima smo se u tom trenutku smejali, ali i pomislili: "Uh, nikad nisam o tome razmišljala."

Vremenom je, međutim, došlo do vidne promene u Teruovim filmovima. Čim se odomaćio u praćenju zabavnih zaluđenika letećim tanjirima, hipnotizera iz Las Vegasa i svingera iz Kalifornije – ili u branjenju od nasrtaja ušljemane i napaljene Kristine Hamilton – u međuvremenu se usredsredio na promišljene i značajne istraživačke filmove. "Bila je to veoma postepena evolucija", kaže on, "i mislim da je trebalo prilično mnogo gurkanja laktom kako bi mi urednici na BBC-u dozvolili da radim drugačije priče. Uvek su me više zanimale osetljive teme, podjednako kao i humoristički materijal, ali trebalo je razvijem svoje veštine baš kao i da ubedim ljude ovde [pokazuje na ogromni BBC-jev otvoreni kancelarijski prostor] da ja to mogu."

Kad je onda nastupio prelomni trenutak?

"Prvi put je to verovatno bilo kad smo radili priču o bordelu [Luj i bordel, 2003], a iste godine smo uradili i film o neonacistima [Luj i nacisti, 2003]", kaže on.

"Neonacisti su prilično ozbiljna tema. Oni su izrazito problematične ličnosti, a mnogi od njih su i veoma nesimpatični. Razmišljali smo o tome ovako: 'U redu, ali sigurno će i dalje biti malo komedije', ali kad radite sa poremećenim ženama, koliko humora uopšte možete da proizvedete? Stisnuli smo zube i rizikovali."

Sledeći ključni film za Terua, kaže on, bio je Luj Teru: Iza rešetaka – dokumentarac o jednom od najozloglašenijih zatvora u Americi, San Kventinu – kao i Mesto za pedofile, u kom je Teru postao prvi filmski stvaralac kome je ikad dozvoljeno da snimi zatvorenike u Državnoj bolnici Koalinga, gde žive i leče se seksualni prestupnici koji su proglašeni opasnim po društvo. Tokom borbe sa samim sobom da li sme da veruje rečima ljudi čiju su čitavu prošlost obeležile prevare i obmane – "bilo je tu i malo humora" – desila se, kaže on, "prilično velika promena." Potom, sa filmom kao što je Ekstremna ljubav: Demencija, koji istražuje mračni svet ljudi sa degenerativnom bolesti mozga, nije više ni bilo prave sumnjive moralne dimenzije. "Svi su nastupali sa najboljim namerama, znalački, u najboljem interesu svih ostalih", kaže Teru. "Odjednom, nisam više sledio ljude sa problematičnom praksom, već sam samo istraživao na koji način se donose teške odluke koje utiču na živote ljudi."

Njegov najnoviji film, Transrodna deca, bavi se donošenjem odluka koje menjaju život. Snimljen u bolnici u San Francisku, pionirom u tretmanu dece koja tvrde da su rođena u pogrešnom telu, on istražuje oblast koja se menja na naše oči i mora izazvati bar neku kontroverzu. "To je čini prilično teškom temom, zato što postoji potreba da se bude konačan u stavu", kaže Teru. "Ali mi još uvek pokušavamo da shvatimo šta je najbolja praksa u ovakvim situacijama, kada nečiji pol ili nije jasan tom nekom ili nije jasan ljudima oko njih, na osnovu činjenice da je ta osoba tako mlada i da možda nije najpozvanija da sudi o tome ko je tačno u tom uzrastu."

Pored razgovora sa tinejdžerima u raznim stadijumima tranzicije – mnogi od njih uzimaju hormonske supresante da bi odložili pubertet koji dolazi sa polom sa kojim su rođeni, uz punu podršku njihovih roditelja – u Transrodnoj deci gostuju i deca koja imaju tek pet godina. Petogodišnja Kamila, na primer, rođena je kao muško, ali su njeni roditelji prihvatili da je ona sada transrodna. U jednoj dirljivoj sceni, Kamila se vrti u svojoj svetlucavoj sobi i sipa Teruu "šolju čaja" (plastičnu šolju punu bleštavih olovaka). On uzima gutljaj i kaže: "Mmm, baš je lepo." Ona je smirena i odlučna kad je on obzirno pita hoće li možda jednom ponovo želeti da bude Sebastijan. "Ne. Nikad to neću želeti. Uvek ću biti devojčica, uvek."

To je magičan trenutak koji gađa pravo u metu nestalne transrodne politike. Ako možemo da pomognemo toj deci koja su apsolutno sigurna u to ko su u tako mladom uzrastu – klinički psiholog iz bolnice govori o dvogodišnjacima koji se ljute kad ih roditelji umiruju ili im čestitaju obraćajući im se sa pogrešnom zamenicom – podtekst je da su onda njihove mogućnosti mnogo veće. Teru, međutim, kaže da se nada da njegov pristup ne deluje pristrasno. "Predrasude kreću od različitih pogleda na ovu stvar, a svi na nju možemo da gledamo drugačije. U određenoj meri, film namerno ima pomalo otvoren kraj."

Šta bi te predrasude mogle da budu?

"U nekim slučajevima imate jednu prećutnu dimenziju priče, koja ima veze s tim da se feminizirani gej muškarci stavljaju u pogrešnu kategoriju", kaže on, pažljivo birajući reči. "Neko bi rekao da su oni trans žene. To je obično veoma kontroverzna tema i ni za trenutak ne tvrdim da ovde imamo taj slučaj. Sa malom decom je izuzetno teško znati."

Jedno dete u filmu deluje kao da je načisto sa svojim identitetom – uglavnom se predstavlja kao Kristal, devojka koja voli svilene kimonoe ("baš su prijatni na koži") i šljokičaste haljine, ali se predstavlja i kao Kol, dečak koji govori o tome kako će odrasti kao muškarac i imati ženu i dvoje dece – a ja imam utisak da Luj misli baš na njega. Kažem Teruu da sam tokom nekih trenutaka u filmu za Kristal pomislila: 'Možda ćeš postati feminizirani gej muškarac kad porasteš'. "Da, ali opet, veoma je teško znati", kaže on. "Neka deca se možda u tom određenom periodu života izjašnjavaju da žele da budu žena ili devojčica. Ali oni su veoma mladi."

"Stvarno je teško znati, zar ne?", nastavlja on. "Za mene je veliko pitanje polnog spektra i kako ljudi mogu da se pronađu bilo gde u tom spektru. Mnogo slušamo o seksualnosti i, sa nečim kao što je biseksualnost, taj spektar je definisan. Ali isto je – očigledno – i sa polom. Spektar je nešto što možete da pomerate." On kaže da nijedan deo njegovog filma ne pokušava da "razgrne površinske delove i prodre do čvrstog jezgra", jer je jezgro "svima dostupno".

On zauzima mnogo snažniji, određeniji stav po pitanju toga šta doktori u toj bolnici rade za transrodnu decu. "To definitivno nije reparativna terapija", kaže on. "To je nešto mnogo suptilnije i dublje, ima veze sa tim kako želimo da izrazimo ko smo i kako to utiče na naše razlike. Reparativna, ili kako je ljudi zovu 'terapija konverzije', jeste jedna strašno destruktivna stvar opsednuta idejom da nekako pretvori sve gejeve u strejt ljude. To je strašno destruktivna stvar."

Kod snimanja tako male dece, kaže on, bio je "pomalo nervozan", zato što je to "igra sa većim ulogom – ona su očigledno ranjivija." U ovom slučaju, takođe, odluke se donose, u određenoj meri, u njihovo ime. "Teško je donositi odluku da snimate sa njima i na neki način ih stavite pred sud javnosti, tako da morate dobro da promislite o tome. Na neki način sve zavisi od moje sposobnosti da ostvarim kontakt i pođem s njima na to putovanje."

Ako dete nije raspoloženo, ono će samo odlutati. "Da i sakriće se u kredenac ili tako negde. Kad je detetu dosadno, ono više neće da se igra i zbog toga je utoliko vrednije, smatram, kad im je ugodno i žele da vam ispričaju nešto važno."

Izlaženje na kraj s ranjivošću oduvek je bio ključ Teruovog pristupa njegovim subjektima. Kad se osvrne, je li ikad vršio veći pritisak na ljude nego što je to bilo potrebno?

"Da, mislim da zapravo jesam", kaže on. "Uglavnom se brinem da nisam vršio dovoljno pritisak ili da sam preterao. Ali tako to funkcioniše. Kad pričate o ljudima koje neki vide kao prokažene, jedna škola misli kaže: 'Snimi bisere o njima, ispraši ih figurativno i mi ćemo se osećati dobro što to gledamo', ali druga strana medalje je da su, uprkos njihovim verovanjima, i oni ljudi."

"To vam je kao ovo sa Najdželom Feridžom", dodaje on. "Ljudi su aplaudirali demonstrantima koji su prekinuli njegov ručak sa porodicom. Ali smatram da se prema ljudima treba ponašati pristojno, čak i ako ih smatrate odurnima. Podržao sam momka koji je pokušao da izvrši građansko hapšenje Tonija Blera zato što se tada nalazio na javnom forumu, i Irak mu je bio na savesti, tako da je to za mene bilo nešto potpuno drugačije." On zastaje. "Ali to ne znači da je iko imao pravo da ga ometa u ručku."

Teru kaže da ga "strašno nervira" kad novinar koji intervjuiše nekog ko je "neinformisan ili širi dezinformacije" ne prozove dotičnu osobu za to. "Ljudi se me kritikovali zato što sam uradio film o porodici Felps [Najomraženija porodica u Americi]", kaže on, "i zbog toga što su to doživeli kao nešto veoma uvredljivo, ljudi su govorili: 'Zašto si ih uopšte intervjuisao i dao im priliku da govore?', ali ja smatram da ćete nešto dokazati samo ako to stavite na probu, zar ne?"

Kako to?

"Morate da date sve od sebe, inače je neodgovorno s vaše strane. Kad gledate prilog o problematičnim likovima, vi prosto želite da ih neko isproziva."

Razgovor se tada dotiče i njegovog sad već ozloglašenog intervjua sa Džimijem Savilom (Kada Luj sreće… Džimija) od pre 15 godina. Kad se danas naknadno osvrnete, prepoznajete kod njega prikrivenu pakost kad kaže: "Meni je, kao muškarcu samcu, lakše da kažem: 'Ne volim decu', jer to odvraća većinu najgrđih tabloida od lova na mene." Teru je nedavno izjavio kako mu je žao što nije izvršio veći pritisak na njega. "Pomislio sam: 'Nešto krije od mene.' Ali to i jeste bio njegov modus operandi. Začikavao bi vas odajući utisak da nešto taji… Znao sam da nije potpuno iskren oko toga šta je njegova tajna. Ali ni ja nisam znao šta je, a voleo bih da jesam. Nastupio bih mnogo agresivnije", izjavio je za Gardijan – i kako se "osećao kao pitbul koji trga meso s kostiju".

Kada je kasnije ponovo pogledao intervju, Teruu se učinilo da je Savil bio na ivici suza.

"Baš sam ga namučio za njegovu majku, pitao sam ga zašto čuva njenu odeću i nosi je svake godine na hemijsko čišćenje. Na trenutak sam zaboravio da se nalazimo u toj sobi koja njemu tako mnogo znači, a njegov odnos prema majci bio je tako…", pravi blagu grimasu. "Bio je preteran. Dizao ju je u nebesa. A onda je, naravno, posle toga, sve izašlo na videlo. Čini vam se da sam preterao, a onda pomislite, E pa trebalo je da budem još gori."

Ta inercija samootkrivanja – i njegovog subjekta, i njega samog – jeste, na neki način, večita Teruova fascinacija. U jednom trenutku u Transrodnoj deci, on jednoj tinejdžerki kaže – izražavajući određeno neslaganje s tim kako će provesti ostatak svog života – da se nikad nije osećao "istinski usamljenije" nego između svoje 14. i 15. godine, i da su to bile "najteže godine njegovog života". Ne oseća se zbog toga prijatno sada. "Ne znam zašto je to ostalo u filmu. Delić mene se pita je li tome tu mesto, ali istovremeno je poteklo iz dubine duše, tako da zato i nemam problem s tim."

Mislim da je Teru tome pridao prevelik značaj. Scena deluje neverovatno prirodno u filmu i devojčino lice se vidno opušta kad joj on to kaže – to je autentičan trenutak kad dvoje ljudskih bića podeli nešto među sobom. On kaže da ne "siluje" te stvari, ali da li je tako oprezan i kad je u pitanju analiziranje sopstvenih ličnih nesigurnosti uopšte, ne samo na filmu?

"Imam normalan osećanja nesigurnosti i kontrolu nad svojim emocijama u životu, koji je po prirodi veoma stresan", kaže on. "Mislim da sam veoma stabilan. Ne krijem činjenicu da sam tokom godina nekoliko puta išao kod psihijatra, ali to apsolutno doživljavam kao kad odvezete kola u garažu i zavirite pod haubu."

Naravno, kao društvo, postali smo eksperti u pridavanju medicinske važnosti svakodnevnom životu i normalnim emocijama – "potreba" kojoj Teru, kako kaže, "aktivno pokušava da se odupre".

"O tome se naširoko priča, naročito u Americi", kaže on. "Da li preterujemo u medicinskoj analizi normalnih osećanja kao što su oplakivanje? Mislim da upravo to radimo. Slažem se sa izbacivanjem Izuzeća oplakivanja iz dijagnoze depresije zato što, ako ste tužni i depresivni, i ne ustaje vam se iz kreveta, a neko kaže: 'Da li vam se nešto desilo?', a vi kažete: 'Da, umrla mi je supruga sa kojom sam bio 30 godina u braku', e pa… eto vam objašnjenja. To bi možda moglo da objasni šta se dešava."

"Život je prepun misterija", kaže on mašući rukama. "Svi se samo trudimo da izvučemo iz njega maksimum, usput se noseći sa našim veoma normalnim emocijama. Tako da jeste, mentalno se osećam veoma zdravo."

Šta će Teru uraditi sledeće? Čini se da nema jasan odgovor. "Ne postoji definisan plan", kaže on, čkiljeći pred sunčevim svetlom koje se odbija od bučnog Vestveja ispod balkona Televizijskog centra. Na kraju krajeva, uvek je svoju karijeru na televiziji predstavljao kao srećnu grešku. Posle Oksforda, gde je diplomirao iz istorije, prijavio se za posao u seriji TV Nacija Majkla Mura zato što je želeo da radi u emisiji – ne nužno pred kamerama. Njegov akcenat i urođena nesposobnost da ne postavlja teška pitanja brzo su ga pretvorili u zvezdu. Priča se da trenutno radi na celovečernjem filmu o Sajentologiji, iako me je njegov agent iz BBC-a savetovao da ga ne pitam za to, pošto ništa još nije potvrđeno. Ali njegov poziv Sajentolozima preko Tvitera u februaru prošle godine ukazuje na to da bi tako nešto moglo da bude u pripremi.

Nadajmo se da je istina. Složena ranjivost njegovih skorašnjih subjekata izvukla je na površinu pažljivijeg, elegantnijeg Terua, što je sjajno, jer ko bi se drugi odvažio da snimi film na temu koja je toliko osetljiva ili razložna kao što su mala transordna deca? Ali bilo bi uzbudljivo videti, u nekom trenutku, kako bi "pirana među novinarima" – kako je Savil jednom nazvao Terua – gricnula najmutniji, najkontroverzniji verski momenat 20. veka. Jer ako ima tajni koje treba otkriti, on je taj koji će pokušati da podigne veo.