Ovaj naučnik tvrdi da zavisnost od droge nije bolest i da je rehabilitacija glupost

Mark Luis je preživeo dug i mučan put zavisnosti od opijata, ali je iz zečje rupe uspeo da se iskobelja kao neuronaučnik, pisac naučnih članaka i autor. Njegova autobiografija koja je bila bestseler , Memoari zavisnog mozga , zabeležila je poniranje u zavisnost od hemijskih supstanci, začinivši tekst lekcijama iz neuronauke o reakciji mozga na svaku zasebnu hemikaliju. U svom najnovijem književnom podvigu, Biologija želje: Zašto zavisnost nije bolest, on tvrdi da nazivanje zavisnosti bolešću nije samo sumnjivo, već da je i direktno štetno. VICE je preko Skajpa popričao sa ovim redovnim profesorom Univerziteta u Torontu i trenutnim članom nastavnog kadra Univerziteta Radboud u Nijmegenu, u Holandiji.H

VICE: Vi kritikujete rehabilitacionu delatnost, zato što ona, po vama, prisiljava zavisnike na medicinsko lečenje. Međutim, ona sama ne nudi mnogo više od programa lečenja u 12 koraka i nešto malo bodrenja. Nazvali ste je šarenom lažom. Možete li to malo da pojasnite?

Mark Luis: Ne doživljavam rehabilitaciju baš kao neku zlu zaveru, ali zavisi i od toga gde se nalazite. U Sjedinjenim Državama se mnogo krše propisi, ima mnogo neregularnosti. Lečenje je neodgovarajuće. Doze zamena za opijate su pogrešne; periodi određeni za odvikavanje su često pogrešni. Nema pojedinačne nege. Zastupa se opšta politika, od koje ljudi često nemaju koristi, a medicinska nega je u načelu često manji deo programa. Osamdeset do 90 odsto programa čini metodologija od 12 koraka. Na sve to dodajte gomilu grupnih sesija, tokom kojih se ljudima drže lekcije iz svega, od toga kako da prestanu da smišljaju izgovore za sve do raznih besmislenih tirada. Za neke ljude to možda funkcioniše, zato što ih izvuče iz njihovog redovnog okruženja i drži podalje od droga, te onda ostanu suvi. Ali ne funkcioniše na duže staze zato što se oni na kraju nužno vrate u svoja okruženja, a svi okidači su i dalje tamo. Ne poseduju psihološke veštine koje su zavisnicima neophodne kako bi prevazišli problem. A potreban vam je niz veština: oni moraju sami sebi da postave određena pravila i budu svesni svega što se oko njih dešava kako bi uspeli realno da sagledaju svoje živote.

Nikad nisam bio na rehabilitaciji, tako da ne znam mnogo o tome kako se tamo ophode prema pacijentima. Da li oni tvrde da se njihovi metodi zasnivaju na medicinskoj praksi i zašto neki centri za rehabilitaciju naplaćuju astronomske sume za lečenje?

E, baš je u tome stvar. Kad dospete u neku cenjeniju ustanovu, gde vam traže od 50.000 do 100.000 dolara mesečno, praktično plaćate luksuzni tretman od pet zvezdica. Znam ljude koji su to radili i dobijali gurmanske obroke, pogled na Pacifik i masažu stopala. Osnovni tretman ne košta toliko. Vi plaćate još i vreme, lekare i druge stručnjake. Ali mnogi koji vode te centre su nedovoljno stručni lečeni zavisnici koji su položili nekakav ubrzani kurs. Nisu regulisani i nisu ni pod čijim nadzorom. Tu vlada jedan opšti haos. Ako ne možete da platite veliku svotu novca, imate državne rehabilitacione centre, ali tu su česte liste čekanja i drugi kompromisi na koje morate da pristanete. Sam period čekanja može da predstavlja veliki problem, zato što su ljudi često spremni da se otrezne samo u jednom veoma uskom vremenskom periodu. Taj period ubrzano ističe, tako da je od velike važnosti sve dobro tempirati.

Da li rehabilitacioni centri namerno navode pacijente na neuspeh kako bi se ovi vratili i potrošili još novca?

To je baš ovih dana predmet debate. Ne znam da li neko to uopšte zna zasigurno. Mislim da nije pravilo, ali mislim da nekima to može da bude jaka motivacija. To je, međutim, samo spekulacija, jer ko može da zna?

Nekim centrima u Sjedinjenim Državama upravljaju konzorcijumi koji imaju brojne rehabilitacione ustanove na različitim lokacijama. Neke ljude mogu krišom da prebacuju sa jedne lokacije na drugu na tajne i podmukle načine. Krenete sa boravkom u kući s osmoro ljudi, a nekoliko nedelja kasnije završite u sasvim drugoj kući, koja je pretrpana spavaonica. Pacijenti se osećaju ugnjeteno i frustrirano, a ne mogu ništa da urade zato što su u sistemu i u velikoj su se meri finansijski obavezali. Zaglavljeni su i niko ne kontroliše te ljude. Tu praktično svako radi šta hoće.

Kritikujem način na koji se koristi medicinski model kako bih konceptualizovao zavisnost i da bih redefinisao, podržao i udahnuo novu snagu filozofiji rehabilitacione delatnosti. Zato što često ne uspevaju da pomognu ljudima, medicinski model i definicija zavisnosti trebalo bi ozbiljno da se preispitaju, ali to se ne radi i nešto s tim ozbiljno nije u redu. To je samoobnavljajući sistem u kom se maše zastavom na kojoj piše da imate smrtonosnu hroničnu bolest i zato vam je bolje da dođete kod nas.

Argument da su oni bolesni ima veliku težinu, naročito zato što ga podržavaju mnoge visoke ustanove kao što je NIDA (Nacionalni institut za prevenciju zavisnosti). Prema nekim izveštajima, NIDA finansira oko 90 odsto istraživanja zavisnosti u svetu. Dajete novac ljudima koji istražuju biološke ili ćelijske mehanizme zavisnosti, ali ne dajete novac ljudima koji preispituju model bolesti, tako da je to sam po sebi jedan zatvoren sistem.

Drugim rečima, medicina nema šta mnogo da ponudi zavisnicima? Da li to znači da se lečenje svodi samo na snagu volje?

Volja igra strašno veliku ulogu. Mnogi stručnjaci za zavisnost smatraju da su samoosnaživanje, samomotivisanje, samousmerene aktivnosti, samonametnuti ciljevi napretka kod zavisnika ključni koraci na putu ka prevazilaženju zavisnosti. Medicinski model, pak, kaže da ste vi pacijent i morate da radite ono što vam kažu doktori.

[Delegat Den Morhejm, doktor i poslanik iz Merilenda] kaže da je zavisnost " zdravstveni problem koji ima katastrofalne društvene posledice ". To je tipičan stav. Uzmite te reči, izvrnite ih naopačke i dobićete nešto mnogo tačnije: to je društveni problem koji ima katastrofalne zdravstvene posledice.

Za veći deo štete koja ide uz zavisnost odgovorni su trpanje ljudi u zatvor i razne zabrane. Zabrane stvaraju uski prolaz kroz koji zavisnici moraju da se provlače, one ih navode na zločin, one hrane kriminalne organizacije i kartele koji se bogate od rata protiv droge. Ono što Morhejm praktično predlaže, međutim, jeste da se heroinskim zavisnicima u Merilendu obezbedi heroin, da on kod lekara bude besplatan. Ta ideja ovih dana drži vodu. Već je isprobana u Švajcarskoj, Nemačkoj i Danskoj, i u svakom slučaju je smanjila stopu zločina.

Vaša nova knjiga, Biologija želje: Zašto zavisnost nije bolest, već u naslovu definiše glavni postulat da zavisnost nije bolest i da kad je zovete bolešću to ometa pravi tretman.

Prvo i prvo, kad zavisnike definišete kao pacijente, to ih čini pasivnim. Pretvara ih u fataliste i pesimiste. Ako vam kažu da imate hroničnu bolest mozga zbog koje činite sve te gadosti, vi ne pomislite da ćete se ikad toga rešiti. A većina zavisnika se zapravo oporavi i statistika je u tom pogledu vrlo jasna, bilo da se radi o blažim drogama ili teškim kao što je heroin. Dakle, oni tvrde da je to hronična bolest. Stvarno?

Druga stvar je što to u zapećak gura druge pristupe tretiranju zavisnosti koji se oslanjaju na mnogo individualnije psihološke metode. Postoje razne vrste psihoterapija, savetovanja, mreža podrške i meditacija za postizanje budnosti koje su se takođe pokazale veoma efikasnim. Ako verujete da imate hroničnu bolest a isto misli i onaj koji vam pruža negu, on verovatno neće preporučiti meditaciju, iako se ona pokazala kao veoma efikasna.

Iako odvikavanje od zavisnosti od opijata i alkohola može da bude fizički pogubna po zavisnike, vi tvrdite da je zavisnost prevashodna stvar psihologije pre nego fiziologije, kao, na primer, u slučaju raka?

To je druga nedoslednost. S jedne strane imate hemijsku zavisnost a sa druge stvar navike: kocka, zavisnost od seksa, zavisnost od pornografije, brojni poremećaji u ishrani, igrice na internetu. Kad uradite sken mozga, dobijete iste obrasce neurološke aktivnosti kod zavisnosti od raznih navika i običaja kao i kod hemijske zavisnosti. To bi trebalo da bude dovoljno za odbacivanje modela bolesti. Ako je zavisnost bolest, onda ljudi koji provode 12 sati dnevno igrajući video igre pate od iste bolesti kao i ljudi koji su zavisni od heroina.

Svi ti obrasci imaju jednu zajedničku stvar a to je dubinsko učenje — niz pretpostavki šta sve moraš da uradiš da bi preživeo dan; to učenje se utvrđuje ponavljanjem i vi na kraju postanete zavisni, ali nema tu nikakve bolesti. Ljudi uspeju da se oporave od svih tih zavisnosti, što znači da je u pitanju samo neuroplastičnost. Ne vraćate se tamo gde ste već bili, zato što se razvoj nikad ne okrene u suprotnom smeru, već savladavate veštine koja vam pomažu da se izborite sa svojim impulsima i steknete nove kognitivne navike. Svo učenje podrazumeva promene u sinapsama, što znači stvaranje i jačanje određenih sinapsi, a slabljenje i nestanak sinapsi koje ne koristite.

Nije nelogično pretpostaviti da su vaše teorije nepopularne u oblasti lečenja zavisnosti. Jeste li već doživeli kritike na svoj račun i da li ste bili podrivani u javnosti?

Jeste, bio sam kritikovan. Prikaz u Vašington postu me je nazvao "fanatikom". Većinom su to ljudi iz medicine, trude se da ignorišu ljude poput mene i druge koji podržavaju isti model učenja ili razvojni model zavisnosti. Oni nas prosto ignorišu. Ali mi smo deo novog talasa koji ima uzlaznu putanju. Nisam ja tu jedini. Jedina razlika je u tome što umem da govorim njihovim jezikom jer znam kako radi mozak. Pričao sam sa Norom Volkov, direktorkom NIDA i veoma uticajnom osobom u oblasti kreiranja propisa. Ona ne želi za to ni da čuje. Ona praktično tvrdi da se zavisnicima mora reći da imaju hroničnu bolest mozga zato što će to smanjiti njihovu anatemu u društvu. A onda dođu ljudi poput mene i kažu: "Ne, to ne liči na bolest mozga. Liči na promenu u mozgu. Ali mozak to i treba da radi, jer uči." I tad se ruše svi zidovi.

Ako zavisnost nije bolest, da li to znači da je "alkoholni gen" zabluda?

Imate sitnice koje ukazuju na izvesnu genetsku korelaciju kod alkoholizma, ali ne postoji gen, niti grupa vezanih gena, koji stvaraju zavisnost. Pre postoje karakterne crte koje imaju genetsko breme, poput impulsivnosti. Dakle, imate međugeneracijske korelacije koje su stvarne i imaju genetsko breme, ali ne postoji konkretan gen ili grupa gena koji se vezuju za zavisnost.

Kakva je veza između zavisnosti i razvojnog uzrasta? Je li lakše skinuti se sa heroina ili koke u nekom određenom dobu?

Jeste, apsolutno. Kao prvo, svaka od ovih zavisnosti ima prosečan vek trajanja, prosečnu dugovečnost. Veći deo tih istraživanje obavio je Džin Hejman. Prosečan period za ostavljanje kokaina nakon što ste počeli da ga koristite jeste četiri godine. Prosečan period za alkohol je od 12 do 15 godina nakon što ste počeli. To su prosečne vrednosti, tako da ima varijacija. Drugo, mozak se razvija u tinejdžerskom dobu i dvadesetim godinama, i u dvadesetim godinama dobijate sve veću izvršnu kontrolu, koja vam obezbeđuje veći nervni hardver potreban za kontrolu vašeg mišljenja i ponašanja. Treće, kako starimo i odrastamo, okolnosti naših života se menjaju. Kad se približite tridesetim, počinjete da shvatate da neke stvari prosto morate da držite pod kontrolom. To su sve jaki razlozi zašto je uzrast bitan.

Rekli ste da je nazivanje zavisnosti hroničnom bolešću mozga borba protiv anateme. Budući da živimo u doba hiper-političke korektnosti, postoji li korelacija između smanjenja anateme i upornom insistiranju na teoriji o hroničnoj bolesti mozga?

Da, mislim da postoji. Ako bolujete od nečega i niste vi krivi za to, onda niste lenji, dekadentni, egocentrični, slabe volje ili šta god… Bolesni ste, pa ne treba da osećate sramotu ili krivicu. To je za nas zgodan način da oprostimo zavisnicima i zavisnicima da oproste sami sebi, i to jeste jedan oblik političke korektnosti. Neki ljudi su me zamolili dok držim predavanja ili pišem blogove da ne koristim reč "zavisnik" jer je to uvredljivo. Nije politički korektno oslovljavati nekoga na osnovu stanja od kog pati. Odgovorio sam im da razumem šta hoće da kažu, ali, kao prvo, i sebe sam godinama zvao zavisnikom. I ja sam jednom bio student, ali više nisam. To je deo čitavog pokreta političke koreknosti — "Nije njihova krivica, oni su samo ljudska bića." Istina je, jesu ljudska bića i ne, ne želim da gledam kako pate i trpaju ih u zatvor. Stav da su to jedine dve alternative — da li ćemo to nazvati bolešću ili ćemo to nazvati moralnim propašću, namazati ih katranom i posuti perjem, pa to je smešno. To je crno-belo razmišljanje. I dalje možemo da budemo humani, a da ne lepimo etikete na sve to.

Laičkim rečnikom, šta je zavisnost ako nije bolest?

Prosto rečeno, zavisnost je učenje. To je utvrđivanje navike u mišljenju. To je duboko uslovljeno učenje. Isto važi za odnose u vezi kad ste zaljubljeni u nekoga. Ako vas ta osoba zlostavlja, i dalje ćete možda biti zaljubljeni u nju 12 godina ili ostatak svog života. To ste stekli navikom i učenjem. Isto važi za sportskog navijača ili džihadistu. Religija je još jedno duboko ostvarivanje dubinskog učenja. To je moje mišljenje. Činjenica da to može da bude kockanje, ishrana ili heroin ili met, pokazuje da neke zavisnosti uključuju supstance koje stvaraju fizičku zavisnost. Fizička zavisnost je samo još jedan, novi sloj sranja koji ide uz opštu zavisnost.

Psihološke i alatke međusobnih odnosa veoma su važne. Zavisnost ima veze sa izolacijom i osećajem usamljenosti, kad nemate mrežu podrške i niste u stanju da ostvarite dublju vezu sa drugim ljudima. Možete veštački da se povežete i imate lep krug zavisnika oko sebe, ali kad se ne povežete sa ljudima skladno i ispunjavajuće, onda budete skloni zavisnosti. Oni su usamljeni, depresivni, anksiozni i traumatizovani. To vam je kao sa Parkom pacova [kanadska studija o zavisnosti od droga]. Ono što sam rekao ne važi samo za ljude, već i za druge životinje. Izolacija je loša po vas i značajan faktor zavisnosti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu