FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Šta treba da znaš kad odlaziš iz Srbije

Ako nameravate da odete negde na godinu, dve ili zauvek, ove lekcije vam mogu biti od koristi.
15.12.14
Fotografije: Petra Živić

Iz Srbije sam odlazila dva puta. Jednom sam znala da ću se vratiti. Drugi put sam odlazila zauvek.

Kad su mi na drugoj godini faksa javili da sam dobila stipendiju da godinu dana studiram i živim u Misisipiju u Americi, svašta mi je prošlo kroz zelenu glavu. "Jebo te, godinu dana? Hoću da postanem čirlidersica? Šta ako se zaljubim u crnca, udam se i rodim mu petoro dece? Čekaj, a dečko? Jebi ga, on i onako zna da sam se prijavila za stipendiju, jebi ga".

Reklame

Bila sam na kraju druge godine novinarstva i shvatila, kao i većina, da sam izabrala jako zajeban i neisplativ faks. Slušajući iskompleksirane novinare koji su nam predavali ili se pojavljivali na faksu, shvatila sam da posla neće ni biti.

Nabila sam neki astronomski prosek, jer je Fuko bio zanimljiv, a mama i tata ne bi bili srećni da nisam dala godinu. Vraćanje u vukojebinu iz koje sam došla nije bila opcija još od pete godine života, kada sam prvi put videla mamu da plače jer "nema posla". Vlada neke strane zemlje je htela da mi plati godinu dana života, školu i avionsku kartu. Imam dvadeset godina. Šta tu ima da se razmišlja?

Tada sam se, kao i svi ostali iz Srbije koji su dobili stipendiju, jasno obavezala na takozvano "dvogodišnje pravilo" - da ću se vratiti bukvalno nedelju dana nakon što se nastava na univerzitetima u Americi završi i da se naredne dve godine neću vraćati. Dok sam potpisivala taj ugovor, nisam mnogo razmišljala o tome šta će biti za godinu dana, čekala me je cela jedna godina tamo negde. Kasnije sam naučila da su ta pravila jako važna i da mogu opasno da ti sjebu život.

Tamo napolju naučiš svašta nešto. Ako nameravate da odete negde na godinu, dve ili zauvek, ove lekcije vam mogu biti od koristi.

Kulturni šok će te tresnuti da nećeš znati gde biješ

Prva stvar koju shvatiš par dana nakon što sletiš u bilo koju zemlju u kojoj je engleski maternji je da je tvoj engleski govno. Koliko god si filmova odgledao, na koliko god si privatnih časova otišao, tvoj engleski je govno i zvučiš kao Ruskinja, koliko god pokušavaš da fejkuješ neki "ameriken", ili ne daj bože "britiš" akcenat. Naravno, niko ne zna gde je Srbija, svi misle da si iz Sibira.

Reklame

Kulturni šok te pojede a da to i ne osetiš. Nova kultura te usisa neprimetno i podmuklo ti se uvuče pod kožu. Akcenat će ti se kroz promeni, engleski ti "omekša", a posle dve, tri žurke u bratstvu ili sestrinstvu imaš osećaj da si oduvek tu i pripadao. Do kraja prvog semestra su počeli da mi govore da sam Meksikanka, a ne Ruskinja, i bilo mi je makar malo lakše. Latino ribe su bar ribe.

Oxford, Misissipi, SAD

(Nije) kao na filmu

Relativno brzo shvatiš da li bi voleo da ostanes tamo negde ili ne. Meni se taj presudni momenat desio kada je prošla prva faza kulturnog šoka - prvo sam na predavanja počela da odlazim u širokim majicama i papučama kao i ostali, onda da jedem govnjivu hranu u Meku i Sabveju. Navikla sam se i na grajnding, ponekad sam igrala kada je lik bio dovoljno hot, a ja dovoljno u elementu. Navikla sam se i na preke poglede kad izblejim sa drugom crncem i njegovom ekipom, koja se retko, vrlo retko družila sa bogatim belcima. Na odvratnu masnu južnjačku hranu. Na lažne osmehe i isfoliranu južnjačku ljubaznost. Na red-nek kulturu i crvene čaše sa žukama. Ipak, američki Jug, na kome svi sanjaju da se popnu na Sever, bogatiji je, organizovaniji i sa mnogo više opcija za jednog studenta novinarstva. Tada sam znala da želim i na Sever.

Sve je sranje

Sećate se kulturnog šoka? Pa, postoji i obrnuti kulturni šok. Kada se vratiš kući, najedeš majčine hrane koja ti je nedostajala, izviđaš sa prijateljima, overiš sva mesta na koja si pre godinu dana voleo da izlaziš, kad prođe euforija, shvatiš da si se za godinu promenio mnogo, a da je ovde sve ostalo manje više kao kad si otišao. Sa izveštačenim osmehom koji sam pokupila u Misisisipiju, krenula sam na fakultet da nostrifikujem položene ispite sa američkog faksa. Pošto ne postoje pravila na nivou univerziteta, sa indeksom i potvrdom u rukama, prekrstila sam se (stvarno jesam) i pokucala na vrata službenice zadužene za nas, zajebane studente, koji smo bili na razmeni.

Reklame

Srećom, ova je bila ljubazna, ispiti su priznati, ali me je čekalo leto štrebanja, jer sam bila kolateralni kunić – kako i koliko su naš i američki studijski program kompatibilni, tada niko još nije dokazao, ni proverio. Naučila sam dodatne lekcije koje u Americi nisam i mnogo više o staklenom zvonu u kome živimo kada sam počela da se prijavljujem za različite prakse u Srbiji – na informaciju da sam studirala van zemlje, potencijalni poslodavci su se stavrno ložili. Bilo mi je žao. Ja sam tada i dalje bila klinka, željna da od njih naučim svašta nešto, a oni su u meni, mahom, videli spas – nekog koga je Zapad oblikovao i naučio da pravi pare.

Jednom imigrant, uvek imigrant

Dok sam završavala poslednju godinu fakulteta u Srbiji, javljali su mi se prijatelji sa kojima sam studirala u Americi. Ja sam davala ispite, a oni su pored toga i radili - u manjim ili većim kompanijama, ali jedna stvar im je bila zajednička – niko nije radio za džabe. U Nemačkoj je, na primer, mesečna plata praktikanta 1,500 eura. To je bolelo. Amerika je bila daleko, potpisala sam i pravilo o tome da se neću vraćati kao student. Imala sam dve mogućnosti – da ostanem u Srbiji i ne radim ili radim za džabe. Ili da odem. Ne možeš da odeš tek tako, naročito ako želiš da to uradiš sa papirima i baviš se svojim poslom. Mogla sam da odem, i naravno otišla. Ovaj put zauvek. Upisala sam master u Engleskoj.

Jeste čuli za Najdžela Feridža?

Reklame

Čula sam njegovo ime ranije, ali mi ni na kraj pameti nije bilo da će u Engleskoj baš on postati glavni izvor mojih frustracija. To je lik koji predvodi desno orijentisanu opozicionu partija i zalaže se za manji priliv imigranata i izlazak Velike Britanije iz Evropske Unije. Član njegove partije izjavio je da su se poplave koje su prošle godine zadesile Englesku dogodile zbog gej brakova koji su dozvoljeni. Dno.

Veza jačanja ksenofobične britanske partije i moje želje da ostanem tamo da živim i radim neko vreme nemaju nikave veze. Ali ja sam nalazila mnoge paralele. Zakon po kome nakon mastera imaš prava da ostaneš u Velikoj Britaniji još godinu dana i tražiš posao promenjen je pre nekoliko godina. Danas te deportuju odakle si došao oko četiri meseca nakon što ti dodele diplomu. Naći posao značilo je naći kompaniju koja će te sponzorisati – dati pristojnu platu, platiti troškove izdavanja radne dozvole, tj. garantovati za tebe.

Jer ti si iz Srbije, to nikada nemoj da zaboraviš. Tvoj CV, kakav god da je, ima jednu veliku manu – nemaš radnu dozvolu, i dok tvoje kolege koje su imale sreće da se rode u nekoj od EU zemalja biraju komanije u koje će poslati CV, ti svoj mahnito šalješ svuda. Odgovor dobijaš retko. Ako ga dobiješ, obično si im se stvarno svideo, pohvale te i sve to, ali ti kažu da nemaju mogućnosti da finansiraju ljude koji nemaju dozvolu za rad. A i zašto bi? London je grad od 12 miliona stanovnika, onih iz EU zemalja ima mnogo i svi imaju fer šansu. Ti nemaš.

Zašto si se vratio?!

Ovako dekintirani i dalje smo pod staklenim zvonom, pa pored histerije i uzbuđenja kad neko odlazi iz Srbije, ko god se posle godinu, dve ili trideset vrati, uvek ga dočeka čuveno " Zašto si se vratio?". Oni koji kažu da se su sa dvadeset i nešto godina vratili iz nekih patetično-patriotskih razloga, uglavnom lažu. Ja neću da lažem.

Vratila sam se iz jednog jedinog razloga - nisam uspela da sredim papire. Iako sam uspela da nađem posao - nosila sam krigle i hamburgere u lokalnom pabu sa onim veštačkim osmehom koji sam pokupila u Misisispiju, to nije bilo dovoljno za radnu dozvolu. Mit da se tamo negde živi bolje i lakše je glupost. Svuda je teško, a na tebi je da organizuješ kako ćeš i kakav život voditi. Sve je na tebi. Ali i nije, ako si iz Srbije. Svakog jutra kada uđem u prevoz i izađem kao iz centrifuge ili kada skoro odvalim točak na kolima kad upadnem u rupu u nekoj od glavnih ulica, dođe mi da plačem kao malo dete, spakujem kofere i odem da perem sudove negde daleko. Pa i bez papira, ako mora.