FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Zašto zamišljamo da svi pedofili izgledaju isto?

Zašto kad god ugledamo fotografiju seksualnog prestupnika u novinama ili na TV-u, prijateljima kažemo: "Gle, baš se vidi po njemu."
17.2.15

Džimi Savil

Zamislite da za Božić igrate igre pogađanja. A sad zamislite da neko – verovatno ne vaša baka –od vas zatraži da nacrtate pedofila.

Šta biste nacrtali? Verovatno neku mešavinu klišea koji u zbiru daju standardnog Prljavog starca: dugi mantil s neobičnim flekama po sebi, prevelike naočare, neuredna, proređena kosa i uznemirujući kez. Vrlo neprijatan koktel sastavljen od Vorzela Gamidža i Limijeve mračne komične kreacije "Zver".

Reklame

Ali odakle nam ta mentalna slika? Zašto kad god ugledamo fotografiju seksualnog prestupnika u novinama ili na TV-u, prijateljima kažemo: "Gle, baš se vidi po njemu."

Grafit o seksualnom zlostavljanju dece u katoličkoj crkvi: Wikimedia

Jeziva otkrića Operacije tisovina nagovestila su prave razmere seksualnog zlostavljanja dece u Velikoj Britaniji. Najpribližnije procene broja pedofila u Britaniji danas iznose neverovatnih 250.000, a neke studije navode da jedan odsto svih muškaraca može da oseti seksualnu privlačnost prema maloletnicima. Pitao sam doktorku sociologije Saru Gud, autorku knjige Pedofili u društvu, ima li to bilo kakve veze sa tim kako zamišljamo da zlostavljači dece izgledaju.

"Mislim da smo svi mi napola svesni da se seksualni nagon prema deci potencijalno krije u ljudima koji izgledaju kao mi", odgovorila je doktorka Gud. "Problem je u tome što nam je to saznanje toliko neprijatno da više volimo da se pretvaramo da su to 'tamo neka uvrnuta čudovišta'."

"Pretvaramo ih u udaljene osobe — u onog sumnjivca na drugom kraju ulice. I to nam ne pomaže da shvatimo razmere opasnosti ili da zaštitimo decu. Mislim da ta vrsta bajkovitih predstava o monstruoznim pedofilima — i svi ti starinski edukativni filmovi o "opasnom neznancu" — postoje samo da bi se odrasli bolje osećali."

Pre nego što sam u potpunosti odbacio ovaj stereotip, zanimalo me je da saznam nešto više o tehnici stvaranja profila ličnosti na osnovu lica. Može li se bilo šta korisno naučiti o brzim, gotovo trenutnim sudovima koje pravimo o potencijalno pretećim neznancima? Bilo šta što će nam pomoći da razumemo pravu pretnju po decu?

Reklame

Ljudska bića imaju dugi istorijat prepoznavanje kriminalne izopačenosti na nečijem licu. Pseudonaučni pristup fizionomiji datira još iz Stare Grčke i obnovljena je pred Prosvetiteljstvo. Italijanski naučnik Đambatista Dela Porta verovao je da unutrašnja narav neke osobe zapravo utiče na izgled njenog lica.

U njegovoj knjizi, De humana physiognomia (1586), postoje duborezi životinja kao ilustracije za karakteristike ličnosti koje se već na prvi pogled vide na svakom ljudskom licu, poput "bikovske" agresije ružnog sirotana na slici ispod.

Stranica iz knjige De humana physiognomia Đambatiste Dela Porte

Iako su takve ideje s podsmehom odbacivane još u 19. veku, dok su ljudi verovali da je svet velika ravna ploča, u današnje vreme pojavljuje se jedna nova vrsta fiziognomike. Skorašnje studije pokazale su da instiktivni moralni sudovi koje donosimo na osnovu izgleda nečijeg lica možda nisu u potpunosti pogrešni i moronski. Kada su istraživači sa Univerziteta Kornel u Njujorku predstavili ljudima niz fotografija sa bezizražajnim licima belaca dvadesetih godina, ispostavilo se da su učesnici bili u stanju da sa natprosečnom preciznošću razlikuju osuđivane kriminalce od nekriminalaca.

Izgleda da posmatrač instinktivno traži visoku proporciju dužine i širine lica (WHR), inače pokazatelj visokog nivoa testosterona. Dakle, prema toj studiji, povišeni kapacitet agresivnosti — i sklonost ka kršenju pravila — mogao bi zapravo da se pokaže u širini vašeg lica.

Slika iz studije profesorke Čeril Mekormik

Pitao sam Čeril Mekormik, kanadsku profesorku neuronauke koja je i sama vršila istraživanja gde se WHR pokazao kao ključni biomarker agresivnosti, šta ti rezultati znače.

"Brinuli smo se da će nas porediti sa ranim fiziognomima", priznala je ona. "Ali brzo smo otkrili da je donošenje sudova naprečac toliko dosledno od osobe do osobe da se čini da zaista postoji visoka korelacija između relativne širine lica i kako ga ljudi doživljavaju."

Reklame

"Skloni smo verovanju u stereotipe i preteranoj generalizaciji potencijalno agresivnih ljudi, ali to i dalje ne odgovara na pitanje: 'Odakle je taj stereotip potekao?' Trudim se da budem skeptična, ali ne verujem da bismo pronašli toliku konzistentnost u rezultatima da nema bar trunčice istine u našem donošenju sudova naprečac."

"Verovatno je to važno samo u situaciji kada se sretnete sa neznancem, zato što ste u istoriji naše evolucije morali brzo da donosite odluku da li da se borite ili da bežite… isplatilo bi vam se da pogrešite ako biste bili bezbedni."

Ipak, čak i ako prihvatimo da nam WHR govori nešto o sklonosti osobe da dela nesmotreno na osnovu svojih nagona, to nam ne govori ništa konkretno o pedofilima. Međutim, postoji jedan naučnik koji je proučavao mozgove pedofila a njegovo istraživanje ga je dovelo do zaključka da su njihovi mozgovi prespojeni malo drugačije nego naši.

Roj Vajting, seksualni prestupnik koji je završio u zatvoru zbog ubistva učenice Sare Pejn

Doktor Džejms Kantor je klinički psiholog koji se specijalizovao za seksologiju. Uz upotrebu tehnike neurološkog skeniranja otkrio je da muški pedofili imaju značajno manje bele moždane mase, vezivnog tkiva zaslužnog za komunikaciju između različitih delova mozga. Njihov nagon prema deci mogao bi biti rezultat "pogrešno prespojenog" sistema za seksualnu reakciju i roditeljskog, brižnog dela mozga.

Neobično, ali on je otkrio i da su pedofili često niži od prosečnog čoveka i da su tri puta skloniji tome da bude levoruki ili da se podjednako dobro služe s obe ruke.

Reklame

"Levorukost nije direktno uzročna veza", objasnio je doktor Kantor. "Levorukost je u potpunosti fenomen obrazaca koji čine da jedna hemisfera mozga bude dominantna. To što se ona pojavljuje u ovim slučajevima prosto je eho i pokazatelj da se kod pedofila neke stvari događaju drugačije još pre rođenja."

Dakle, bilo bi potpuno pogrešno zaključiti da postoji bilo kakva mračna veza između pedofilije i levorukosti?

"Jeste, to bi bila potpuna glupost — broj levorukih koji će postati pedofili čini sićušni deo procenta", rekao je doktor Kantor.

Dakle, to onda svakako nije korisno za izradu profila kriminalaca?

"Ne. To je nekoliko redova veličina udaljeno od bilo kakve korisne informacije o nekoj osobi, tako da u tome nema ničega što bi nam pomoglo da izradimo koristan profil."

Konačno, pitao sam specijalistu za zaštitu dece, Džona Brauna iz NSPCC-a, ima li zajedničkih činilaca koje bi nas naveli da napravimo korisnu generalizaciju. On je pomenuo da je kod seksualnih prestupnika primećen "istorijat nemanja dugih odraslih veza zasnovanih na uzajamno dobrovoljnoj bazi". Ne sugeriše li to da možda ima nečega u stereotipu o usamljenom gubitniku sa drugog kraja ulice?

"Pa, mogu da izgledaju kao usamljeni gubitnici sa drugog kraja ulice, ali ne moraju", rekao je Braun, šef dobrotvornog programa za pomoć seksualno zlostavljanim osobama. "Mogu da imaju čitav niz kratkotrajnih veza i na taj način obezbede pristup deci. Kako ljudi izgledaju ili se oblače nije nikakav pokazatelj njihovih sklonosti."

Uprkos tome što sam nabasao na nedovoljno konkretne naučne činjenice, otkrio sam da nema ničeg u teoriji o prepoznavanju pedofila. Poenta doktorke Gud i dalje važi: ovaj užasni nagon mogao bi da postoji kod ljudi koji izgledaju baš kao mi. A ako prihvatimo i ideju da malo šta neko može da uradi po pitanju njihovih žudnji — da se ljudi ne odlučuju svesno da postanu pedofili — možda ćemo morati da promenimo taktiku ophođenja prema ovoj pretnji.

Doktorka Gud, doktor Kantor i Džon Braun svi se slažu da rešenje treba da potražimo u Projektu prevencije Dunkelfeld u Nemačkoj, medicinskom centru za ljude koji se opiru svojim seksualnim nagonima prema deci. Terapijski razgovori i lekovi za smanjenje libida umanjuju šanse da će se oni povesti za tim nagonima.

To zvuči kao napredak. U svakom slučaju je mnogo zreliji pristup nego da se pretvaramo da pedofilija postoji isključivo među buljavim čudacima koji nude slatkiše na školskim kapijama. Vreme je da ostavimo sve to za sobom i bacimo se na konstruktivniji pristup.