Kako mi je bilo na koncertu Morisija

Ako bih vam dao kratku verziju sinoćnjeg Morisijevog nastupa, onda bi to bilo: lepo i dosadno.

Morisi odavno više nije relevantan u muzičkoj industriji. To znamo. Karijera mu ide silaznom putanjom već punu deceniju (ako ne i više) i živi od toga što cedi poslednje kapi iz nekada ogromne karijere. I ne mogu da se oduprem utisku da mu je karijera kao neko preskupo odelo koje nije skidao godinama i jednostavno se ofucalo. Pretvorio se u nekog olinjalog mačora i džangrizavog starca koji bi po ceo dan samo da drvi o pravima životinja (ne kažem da je to loše, samo neprimereno koncertnoj aktivnosti. Ipak ima svoju publiku koja to uveliko zna i samim tim je cela stvar suvišna).

I svaki pokušaj da uhvati korak sa vremenom i novim generacijama završava se u kanalu. Nemojte pogrešno da me shvatite, ja prvi volim Morisija do neba i nazad. I njega i njegove večne hitove, ali on nije čovek koji bi trebalo sada da eksperimentiše sa novim aranžmanima i pomeranjem stilskih odrednica koje su njegov pečat po kojem ga tako dobro znamo i volimo. Iako je iskorak iz horizonta očekivanja nešto što je u svetu umetnosti uvek pohvalan proces, jer vodi usavršavanju postojećeg i osmišljavanju novog, kod Morisija to, prosto, ne funkcioniše. I ne funkcioniše iz jednog razloga - on više nema šta da kaže. Nema već tri albuma unazad (osim naravno You have killed me, I Just Want to See Boy Happy i I'm Throwing My Arms Around Paris) sigurno. Morisi koncert je koncert na kojem ne želite iznevereno očekivanje, na kojem ne želite preterano žanrovsko eksperimentisanje i indoktrinaciju nekih filozofija. Ne želite klišee, otrcane fraze, snishodljivost i, pre svega, niko ne želi da čuje nove pesme. I to je bila neuralgična tačka njegovog nastupa.

Sa druge strane, ono što želimo od Morisija je fensi košulja sa V izrezom kroz koju će da se znoji dok se gladi po kosi, a koju će potom da baci u publiku. I to nekoliko puta. Želimo kolažni početak i spremni smo na vegetarijansko tupljenje o pravima životinja. Ali pre svega želimo stare dobre hitove. To je ono zbog čega plaćamo kartu za koju nemamo love, pijemo preskupo pivo i sutradan mamurni kasnimo na posao, jer smo se pripiti njihali uz First of the Gang to Die, Irish Blood, English Heart…

I sve smo to dobili osim, khm, pesama. Čovek je lepo otpevao skoro ceo novi album i smorio je publiku.

Džabe ti sve na koncertu, ako ne isporučiš ono što je očekivano. Dakle, koncert nije bio loš, samo je bio dosadan. Tehnički je sve bilo savršeno: izgled, izvođenje, bend, svetla, atmosferičnost i euforičnost.

Nastup je počeo omažom njegovih idola u periodu od šezdesetih do osamdesetih godina prošlog veka. Tu su bili: Ramones, Brian Eno, Mister Andrews, Mot the Hoople, Edith Sithwell, Da Move, James Baldwin, Nico, New York Dolls, Lypsinka i mnogi drugi. Potom je zavesa pala i na bini nas je dočekao on. I taj deo je bio najzabavniji. Tačno smo mogli da vidimo podelu na stariju i mlađu publiku. Prvi su uživali i ponovo proživljavali svoju mladost, dok su klinci zevali nemajući pojma šta vide na platnu. Kolažni segment je trajao toliko dugo da bi bilo kakva svirka nakon toga bila dočekana žešćom euforijom.

I to se i desilo. Na prve taktove The Queen is Dead i Suedehead svi smo pomahnitali. Eto ga Morisi! U svojoj flanelskoj crvenoj majici na V izrez znojio se dok se gladio po kosi i pevao tim prepoznatljivim glasom ono što smo očekivali od njega. I sve je počelo savršeno, jer to je Morisi: klopa koju smo poručili iz restorana za kućnu dostavu; želimo da stigne na vreme, da bude ono što smo tražili, da je vruće i ukusno. A onda je sve krenulo nizbrdo. Nikakva izvedba, nikakva svetla, nikakvi klišei silnog zahvaljivanja "Thank you for having me" i šale na račun manjka seksa u svom životu koji je usledio kao pančlajn na zahvalnost ("Only few of them have"), nisu pomogli. Samo su ruke najvećih entuzijasta bile u zraku, dok smo mi ostali mirno ispijali pivo, povremeno se njihali u ritmu i jednostavno uživali u činjenici da je Morisi tu, čovek od krvi mesa, baš pred nama.

On jeste impresivna pojava i svaki put kada sam ga gledao uživo imao sam taj utisak. Znaš da gledaš nešto veliko i vredno, ali ništa ne može da zameni činjenicu da je pevao mahom nove pesme. Pomirimo se sa time, a mislim da bi trebalo i Morisi. Poneku novu pesmu uvek ćemo oprostiti svakom izvođaču, ali zaista nema potrebe da se siluje skoro ceo album, posebno s obzirom na to da na njemu nema nijednog hita. Na koncertu svi želimo repertoar najboljih, najdražih pesama, a ne ovo što nam je on dao sinoć.

I tako, malobrojni su uživali, većina se smarala i svi se nadamo da će Morisi jednom shvatiti da ne stiče novu publiku, da nema više šta da kaže, a da stara publika, prosto, ne skida više nove albume. Greota je kada jedan ovakav događaj prođe najobičnijim uzdahom ravnodušnosti i (ovo moram da napomenem) pakleno lošom organizacijom garderobe, (ali to već zaslužuje poseban tekst).

Neka nam Morisi živi dugo i svaki njegov nastup ću rado ispratiti ako budem u prilici, samo ako nam da ono što želimo, a to su hitovi.

Galeba možete pratiti i na tviteru: @Agelast_