Šta bi se dogodilo u minutima i satima posle puča u Americi

Vojska neće preuzeti vlast, ali evo kako bi izgledalo kad bi se to desilo.
25.1.17

Vlada Sjedinjenih Država nikad neće pasti, zar ne? Ljudi čak ni ne razmišljaju o nasilnom svrgavanju predsednika sa vlasti kao što su proteklih godina bili svrgavani lideri nekih drugih zemalja. Dobro, neki bankari jesu pričali o uklanjanju Frenklina Delana Ruzvelta sa vlasti na vrhuncu Velike krize, ali ta zavera nije daleko odmakla.

Ali zamislite poludelu Ameriku, zemlju u kojoj je novi predsednik, nadaleko poznat kao temperamentni i neiskreni oligarh, upravo izvojevao tanušnu pobedu posle izbora koji su se sveli na godinu i po dana ogorčenog grabeža za čitavu zemlju. Tog predsednika čeka borba sa medijima koje prezire i redovno napada, obaveštajnim službama sopstvene vlade, pokretom masovnih protesta, opozicijom koja dovodi u pitanje njegov legitimitet i članovima sopstvene stranke koji se žestoko ne slažu sa njim po nekim pitanjima.

U međuvremenu, ovaj predsednik je besprimerno postavio nekoliko bivših generala za svoje pomoćnike u upravljanju vladom. Jednog od tih generala gotovo jednoglasno podržavaju upravo medijske kuće koje se protive novom predsedniku. Saberite sve to — nepopularnost, nemire, generale, neslaganje sa unutrašnjim službama — i da je to bilo koja druga zemlja, normalno biste se zapitali da li se to sprema puč.

Stručnjaci koji proučavaju državne udare ne misle da se Sjedinjenim Državama sprema jedan. Nataša Ezrov, stariji predavač o vladi na britanskom Univerzitetu u Eseksu i komentatorka o autoritarizmu, istakla je da je "puč u potpunosti malo verovatan". Tom Ginzberg, učenjak državnih udara i profesor prava na Univerzitetu u Čikagu, istog je mišljenja kao Ezrova — čak je prošlog meseca objavio studiju sa tim zaključkom. Ali on je dodao: "Nalazimo se u trenutku kada bi možda bilo dobro početi razmišljati o tim stvarima."

Imajući u vidu da do državnog udara neće doći, Ezrova i Ginzberg su mi pomogli da promislim tu ludačku hipotetičku mogućnost. Evo, dakle, kako bi taj državni udar izgledao:

Korak 1: Svi su protiv predsednika

Džozef Rajt, docent političkih nauka na Državnom univerzitetu u Pensilvaniji, smatra da je čitav taj koncept suviše lud da bi se o njemu ozbiljno raspravljalo. Da bi se uopšte posejalo seme puča, moralo bi da izgleda kao da se to masovno smatra mogućom i dobrom idejom, objasnio je on, a u Vašingtonu se državni udar na nalazi ni na čijoj listi mogućih opcija. Njegova poenta ističe neverovatno retke i specifične okolnosti koje bi mogle da dovedu do toga da puč uopšte ima smisla u Sjedinjenim Državama.

"Jedina vrsta puča koju mogu da vidim u Sjedinjenim Državama", rekla mi je Ezrova, "jeste nešto što bi se desilo iza kulisa uz slaganje ključnih igrača iz vojske i ključne republikanske elite da Tramp mora da ode, što će se završiti Trampovom ostavkom." Prema njenom rezonovanju, sila koja stoji iza puča bila bi vojska, ali bi ona odmah predala vlast potpredsedniku Majku Pensu ili — ukoliko Pens ostane lojalan svom šefu — predsedniku Predstavničkog doma Polu Rajanu.

Ali šta ako bi oni lepo zamolili Trampa da ode, a on to ne želi da uradi?

Korak 2: Nije preostala nijedna druga opcija

Kongres, u savezništvu sa vojskom u ovoj hipotetičnoj postavci, i dalje bi imao druga sredstva na raspolaganju, kao što je impičment — koji je spor i nepouzdan — ili zaključak da prema 25. amandmanu predsednik nije sposoban da vrši svoju dužnost. Puč bi morao da deluje kao bolja opcija od svega toga. Da bi se to desilo, predsednik bi morao jasno da stavi do znanja da nema nameru da se povuče, čak i ako ga zamole da podnese ostavku.

E sad, pretpostavlja se da bi Tramp mogao da bude prisiljen da ode bez pokretanja državnog udara. Na kraju krajeva, Tajna služba bi verovatno stala na stranu vojske kad bi Tramp bio dovoljno nepopularan da izazove sve te potrese nezadovoljstva. Tramp bi, inače, morao da se okruži lojalnom predsedničkom gardom u potpunosti pod privatnom kontrolom. (Sasvim slučajno, tokom tranzicije vlasti, Tramp je upravo to i uradio.)

"Kad bi se vojska i Kongres udružili, mogli bi da rade maltene šta hoće", rekao mi je Ginzberg. Ali nakon izrade detaljnog plana za svrgavanje predsednika, objasnio je on, zaverenici bi i dalje morali da imaju neku vrstu globalne pretnje kako bi opravdali kršenje demokratije.

Korak 3: Vojska saopštava Trampu da više nije predsednik

Tramp bi morao da uradi nešto što ugrožava čitavo čovečanstvo kako bi izazvao pobunu tih razmera. "Nuklearni rat sa Kinom ili tome slično", naveo je Ginzberg. Tramp bi praktično morao da zapodene svetski rat koji niko ne želi. Državni udar — ako želi da uspe — verovatno bi bio pokušaj da se svetu jasno stavi do znanja da ne stojimo više iza tog čoveka.

To znači da oni koji sprovode državni udar u delo moraju svima javno da pokažu da su razumniji i logičniji od Trampa. Morali bi da predstavljaju stabilnosti i red, jer bi čitava rabota u velikoj meri unervozila Amerikance.

Korak 4: Zaverenici izlažu svoje namere Americi

Ginzberg je izjavio da zaverenici obično obećavaju — makar ispočetka — brz povratak na demokratiju. "Toliko je veliko poštovanje prema Ustavu", rekao mi je on, da koji god general predvodi državni udar mora jasno da stavi do znanja američkom narodu: "Mi smo samo privremeni režim, ovde smo da stvari ponovo postavimo na svoje mesto." Državni udari u drugim zemljama često ukidaju ili prepravljaju ustav, ali lider koji bi se zalagao za ukidanje američkog, "naišao bi na ogroman otpor", rekao mi je Ginzberg.

"Onog dana kada počne državni udar, zaverenici prvo moraju da preuzmu kontrolu nad sredstvima komunikacije i preko radija i televizije jasno saopšte da je državni udar pokrenut", objasnila je Ezrova.

Dok se američki narod bude navikavao na ideju državnog udara, može da dođe do kontrole medija, sa vojskom koja nadgleda komunikaciju na otvorenije načine od uobičajenih, a možda i objavljujući svoje prisustvo na internetu — verovatno, doduše, ne gaseći sam internet. Prema Ginzbergu, "ona vam može biti prijatelj, naravno, zato što prateći saobraćaj možete sami da provalite ko vam je pravi neprijatelj". U svakom slučaju, rekao mi je on, ako ste zaverenik, želite da znate i kontrolišete šta ljudi govore da biste "sprečili medije da mobilišu ljude protiv vas".

Korak 5: Dolazi do otpora Trampovih pristalica

Do sada smo pričali o operaciji uz podršku naroda (ne zaboravite, predsednik je potpuno skrenuo s uma). Ali smena režima nikad nije tako glatka i mnogi ljudi će državni udar doživeti kao pokušaj preotimanja vlasti — što on to i jeste, naravno. Neki ljudi bi mogli da se usprotive puču jer su pučevi uopšteno loša stvar, dok bi drugi ostali lojalni predsedniku iz lične ljubavi prema njemu. "Tokom državnih udara, kad imate nestabilnost i nasilje, može da dođe do suđenja sledbenicima i saradnicima i do njihove likvidacije", objasnila je Ezrova.

Prema Ginzbergu, vojska mora da na svoju stranu privoli pravosudni sistem na svakom nivou. "Neki federalni sudija negde bi mogao da zahteva da predsednik odmah bude pušten iz zatvora i onda biste ponovo imali konkurenciju." Uz sve to, istakao je on, "postoji na desetine hiljada policijskih službi, koja imaju ovlašćenje da upotrebe silu, i 50 različitih državnih vlada, koje im daju ovlašćenje za tako nešto."

Dok god sudovi podržavaju državni udar, sve Trampove pristalice koje izađu na ulice i pozovu se na bukvalno tumačenje njihovog prava na Drugi amandman — da oforme paravojsku i bore se protiv tiranije vlade — nemaju mnogo šanse. Federalne vlasti obično nerado koriste silu protiv oružanih grupa kao što su Bandijevi, ali te grupe nikad ne predstavljaju egzistencijalnu pretnju po režim na vlasti. "Kad bi to zaista bila situacija sa visokim ulozima i oni pomislili da je njihov režim ugrožen, ti ljudi bi bili pečeni", rekao je Ginzberg.

Korak 6: Trampovo poslednje uporište

U ovom slučaju, Tramp je možda dovoljno bogat da angažuje plaćenike da se bore za njega, a njegova podrška među vojskom nagoveštava da će imati neke obučene vojnike spremne da se pridruže anti-pučistima. Ali ako vojna vrhuška zemlje bude ujedinjena protiv Trampa, njegove borbene snage, ko god ih sačinjavao, na kraju će morati da se predaju.

"Kad lider ne želi da se odrekne vlasti, obično biva ubijen", rekla mi je Ezrova. "Ukoliko nije došlo do atentata, obično se postavlja ultimatum koji lideru dopušta da napusti zemlju i živi u egzilu, ako je spreman da vlast preda mirnim putem."

Ginzberg se ne slaže oko pitanja egzila: "Kad pokrećete državni udar, definitivno želite da izolujete lidera i, u idealnim uslovima, da ga imate pod svojom kontrolom. Mislim da u Sjedinjenim Državama ne bi postojao nijedan valjan razlog da se on protera." Umesto toga, rekao mi je on, ako bi predsednik još bio živ, "morali biste nekako da ga optužite za neke zločine i strpate iza rešetaka."

Korak 7: Novi režim pokušava da vlada zemljom

Prema istraživanju koje je uradila Ezrova, Severna i Južna Amerika imale su 145 državnih udara, a ovi su imali procenat uspešnosti od 48,3 odsto. Procenat uspeha većine kontinenata kreće se oko 50 odsto, sem Evrope, gde je u samo 33,3 odsto slučajeva sve ispalo kako su zaverenici zamislili. "Državni udar u zemlji koja nikad pre nije imala državni udar mogao bi da se završi sa mnogo nestabilnosti i otpora prema zaverenicima", rekla je ona.

Ako bude bio uspešan, rekla mi je ona, pojaviće se funkcionalna vlada, ali za to je "obično potrebno nekoliko nedelja".

Tih nekoliko nedelja haosa, plus šokantan prizor predsednika koji je proteran, zatvoren ili ubijen u borbama, plus kontrola komunikacija, plus raskidanje sa tradicijom od dva veka mirne predaje vlasti, plus kopneni sukobi između pristalica državnog udara i onih koji mu se protive, sve bi to bilo katastrofalno po zemlju, verovatno još gore od bilo čega što predsednik može da uradi. Dobro je što se ništa od toga neće desiti!

Pratite  Majka na Tviteru