Prekinite da puštate muziku na plaži

Volim da idem na plažu. Pakovanje frižidera grickalicama i pićem, okupljanje ekipe, prostiranje gomile peškira, kao i održavanje dobrog izgleda svih nas zajedno, neke su od stvari koje obeleže moje leto, svako leto. Kada ste na plaži po lepom danu, čini se kao da ništa ne može poći po zlu. Ali, jedna stvar ipak može da prekine tu atmosferu i, ako bih mogla tako da se izrazim, da sjebe taj vajb. Ta stvar, ta kazna, je momenat kada čuješ nečiji loš izbor muzike na plaži.

Puštanje muzike na plaži je jako bezobzirno i sebično, i zamolila bih nas sve da prestanemo sa tim. 

Razumem da ljudi vole da slušaju muziku kada su napolju. Na bilo kom drugom vodenom obliku uživanja, kažem: “Samo napred”. Ponesi zvučnik na čamac, puštaj razne melodije na jezeru, napravi plejlistu za tjubing na reci, ponesi to sranje na bazen! Štagod! Ali, more pravi svoj predivan, prirodan zvuk - zvuk koji je tako umirujuć da uspavljuje bebe i ljude koji pate od insomnije - i ne želim da on nestane zbog nečije summer vibes plejliste. 

Puštanje muzike na plaži predstavlja neki oblik odbacivanja jednostavnih životnih zadovoljstava, poklona prirode - to je kao kada biste betonirali tropski raj i postavili parking, da biste pevušili pesmu koja definitivno nije za plažu. Šta ako iskonsko zadovoljstvo slušanja talasa koji udaraju o pesak nije dovoljno nekim ljudima? Da li je zaista preko potrebno da slušate “Peaches” Džastina Bibera, pre nego Zemljine otkucaje srca? I, što je još bitnije: Da li je potrebno da i ja slušam to isto sa vama, doduše dosta tiše, ali i dalje dovoljno glasno da ne može da se ignoriše? 

Ukoliko bi muzika sa plaže danas dolazila od jedne osobe, mogla bih da stisnem zube i istrpim. Ako bi muzika bila nenametljiva, nešto umirujuće i instrumentalno, čak bih mogla možda i da se uživim. Ali, nikad nije u pitanju samo jedna osoba i uvek je nepodnošljivo - gomila improvizovanih di-džejeva u diskretnim grupama koji učestvuju u nezvaničnom takmičenju “najglasnije pesme”, čiji upadi odjekuju blutut zvučnicima da bi stvorili nervoznu, uznemirujuću kakofoniju. Ako ste ikada bili inspirisani da istovremeno slušate Brusa Springstina, Kodaka Bleka, Britni Spirs i Kajgoa, čoveče, da li postoji nada za vas?

Da se razumemo: ne smatram da bi puštanje muzike na plažama trebalo da bude ilegalno. Takođe, ne smatram da bi to trebalo da zvuči kao spasilačka opomena. Samo mislim da bi na to trebalo gledati kao na nešto nepristojno, kao čačkanje nosa u javnosti ili nošenje čarapa i sandala. A za one koji se ne zadovoljavaju samo zvucima okeana kao zvučnom podlogom, koji nisu dovoljno podstaknuti veličanstvom naše planete, koja je postojala milionima godina pre nas i koja će se razvijati još dugo posle, imam fantastične vesti. Slušalice postoje i preporučujem vam da ih isprobate.