Fukušima 10 godina kasnije: radioaktivne svinje i potresna potraga jednog oca

Nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi, divlje životinje nepogođene naređenjem da se evakuišu slobodno se kreću po prostoru gde je nekada uz obalu živelo više od 160.000 ljudi.

Tokom naredne decenije, vlada u Japanu postepeno je odobravala povratak nekim stanovnicima, usput se baveći procenama da li je i koliko bezbedno to učiniti. Ipak, sada tamo postoji jedan dodatni problem: divlje svinje, koje su se godinama hranile na ovim prostorima, postale su radioaktivne.

Ovi toksični prasići podsetnik su na posledice nuklearne katastrofe koja se tamo desila 2011, najgore katastrofe ove vrste od one u Černobilju, koja se desila 1986. Jedanaestog marta, pre deset godina, cunami izazvan jakim zemljotresom odneo je živote više od petnaest hiljada ljudi i poplavio je Daiči reaktore. Ovaj ogromni talas nije zaustavio ni zaštitni zid oko reaktora, rashladni sistemi bili su srušeni, što je izazvalo topljenje nuklearnih pogona i izlivanje radioaktivnih supstanci u vodu.

Nuklearna kontaminacija postala je još veći problem pred Olimpijadu u Tokiju, koja je odložena za ovo leto. Japanske vlasti odabrale su Fukušimu kao početnu tačku štafete sa olimpijskim plamenom, što bi trebalo da simboliše oporavak. Vlasti su zbog toga još 2015. godine zaposlile lovce da love radioaktivne životinje.

Goru Kusano bio je jedan od ovih lovaca u gradu Naraha. “Žao mi ih je, zaista. Ali oni upadaju na naše farme i uništavaju zasade pirinča. Lovim ih da bi pomogao farmerima. U pitanju je kriza”, rekao je Kusano u dokumentarcu pod nazivom Toxic Pigs of Fukushima, koji je premijerno prikazan na VICE TV u Japanu 31. januara. Kusano je preminuo prošle godine.

U isto vreme, on je žalio zbog toga što, kako se procenjivalo 2014, više od 49,000 divljih životinja moralo je da okonča život na ovaj način. “Ova nuklearna katastrofa ostavila je mnoge od nas bez prehrambenih resursa. Tužno je bacati sve to što je moglo biti hrana”, rekao je on. “I dalje smo jako mali u poređenju sa prirodom.”

Meso divlje svinje je delikates u Japanu, ali kod mnogih u Fukušimi pronađeni su visoki nivoi cezijuma-137, radioaktivnog elementa koga tu ima trista puta više nego što je bezbedno.

Ulovljene divlje svinje spaljuju se u blizini Kusana, u pogonu namenjenim za to. Njihovi ostaci tu se usitnjuju, i onda spaljuju.

Ubijanje radioaktivnih životinja samo je jedan od napora japanske vlade da se dekontaminira predeo od dvadeset kilometara oko Diači postrojenja, gde su nivoi radioaktivnosti i dalje jako visoki.

Krajem 2019, Greenpeace Japan sproveo je testove i pronašao da J-Village, sportski kompleks koji se nalazi dvadeset kilometara južno od Daiči postrojenja zrači radijacijom od 71 mikrosieverta na sat, što je 1,775 puta više nego pre katastrofe 2011. Početak štafete olimpijskog plamena trebalo bi da krene sa ovog stadiona ovog meseca. 

Greenpeace urgira da japanska vlada zadrži na snazi naređenje o evakuaciji, iako vlasti insistiraju na tome da su nivoi radijacije ovde dovoljno bezbedni da se stanovnici vrate.

Kimura je tada izgubio oca, suprugu i Junu, koja je tada išla u prvi razred.

Tog dana, kada se desila ova katastrofa, Vataro, Kimurin otac, išao je da pokupi unuke iz škole. Kimurina najstarija ćerka, Maju, ostala je sa drugarima iz razreda i nije se našla sa Vatarom, ali je Juna ušla u njegov automobil. Kimura pretpostavlja da je njih dvoje cunami poklopio na putu kući, gde je trebalo da se nađu sa Juninom bakom, koja je preživela.

Kimura veruje da je njegova supruga, Mijuki, preminula u kući. Radila je kao kuvarica u obližnjoj školi kada se desio zemljotres i zabrinula se za bezbednost svog psa. “Pas je uspeo da preživi. Imao je povodac na sebi kada smo ga pronašli, zato pretpostavljam da je i ona uspela da stigne kući”, kaže Kimura za VICE World News. 

Kimura, njegova majka i najstarija ćerka, otišli su posle u Klajamu, na jugu najvećeg japanskog ostrva, gde je njegova pokojna žena živela pre nego što se udala za njega. 

Tokom prve godine, Kimura se tokom vikenda vraćao u Fukušimu da traži Junu, ali je putovanje bilo preskupo, tako da su se Maju i on preselili u Nagano Perfecture, koji se nalazi samo 450 kilometara od grada Okuma. U demebru 2016, Kimura je pronašao Junine ostatke na gomili šuta, u blizini para cipela za koje se sećao da ih je nosila tog dana kada je talas visok petnaest metara pogodio ovu obalu.

U aprilu 2019, Kimura se trajno vratio u Fukušimu. Maju se preselila u Tokio, gde se školuje za poslastičara. “Njena majka je jako lepo pravila slatkiše, tako da je ona to od nje nasledila”, kaže Kimura.

Danas, Kimura se i dalje nada da će naći ostatak tela svoje ćerke. U intervjuu prošlog meseca on je rekao da mu pomažu i prijatelji i porodica, iako više ne ulaže toliko vremena u potragu, kao što je to činio prethodnih godina.

“Zemljište oko moje kuće i dalje nije iskorišćeno za gradnju. Ne verujem da je to slučajnost. Mislim da neko zaustavlja ovu rekonstrukciju, sve dok ne pronađem ostatak tela svoje ćerke,” rekao je Kimura.