Mlad, pisac, Rom: Ko je stvarno Meti Kamberi?

Meti Kamberi, prerano sazreli 21-ogodišnji mladić, izvrnuo me je naopačke, bez da mu je to bila namera.

Zapravo, sama sam to tražila, unapred se uklapajući u njegovu tezu: „Da se čovek pronađe, mora najpre da se izgubi“.

O Metiju, mladom romskom piscu, sam znala da je rođen u jednoj od niških blatnjavih mahala, od majke „sumnjivog“ zanata i oca koga nije upoznao. Da se rano obreo na ulici, jer ga je mati ostavila. Da je preživljavao od sitnih krađa, prošnje i sličnih lukavstava. Da je češće bio gladan nego punog stomaka.

Bio je u domu za nezbrinutu decu, kao i popravnom, seljakao se od jedne do druge hraniteljske porodice, uvek podređen u odnosu na ostalu decu, takođe često zanemarenu i zapuštenu u odgoju.

Kasno je naučio da čita i piše, uz pomoć vaspitačice Emilije Đurović. Da je od tad napisao tri romana – Grad bola, Grad greha i Valcer odbačenih, prva dva bestselera, a treći tek izašao iz štampe.

Roman Valcer je drugačiji od prethodnih, više zasnovan na fikciji i fantastici prošaranoj autobiografskim detaljima. Ali u svim njegovim knjigama preci,zno izložene reči nepogrešivo stvaraju slike spoljašnjih i unutrašnjih prizora, britko, poput šamara il' udarca u čelo.

Znala sam i da je snalažljiv, srčan, borben, vešt u kreiraju karijere i uopšte svoje sudbine uprkos izazovma. Ali i da voli da pomaže onima kojima je to potrebno da bi se izvukli iz neke nepovoljne situacije. Kao i da svoja dela izdaje u sopstvenoj neformalnoj ediciji i lično ih distribuira, odbijajući da se drugi bogate na njegovoj grbači.

Shodno takvoj Metijevoj biografiji, smislila sam taktiku: da prvo skoknemo do cigan-male u Vuka Vrčevića, potom do dunavskog keja, a njegovog omiljenog mesta, i da završimo pićem u Klubu književnika. Tako bi se simbolički ilustrovala njegova putanja. I naglasila hijerarhija društva u kome se ta putanja odvijala.

Međutim, moj plan ga ni najmanje nije impresionirao. Pogotovo početak.

- Ne ide mi se u cigan-malu, nisam više iz te priče - jednostavno je objasnio.

Priznajem, po glavi su mi se vrzmale sujetne misli, da je Meti poput drugih istaknutih Roma što teže da se odvoje od svog bekgraunda. Da su mu jad i beda romskih getoa sada odskočna daska ka uspehu. I zato sam insistirala na kompromisu – da se nađemo na poslednjoj stanici 37-ice, i da tamo, iz kafančeta, bar upijamo blizinu Vuka Vrčevića.

Slučajno ili podsvesno, Meti me je pogrešno razumeo, došavši na sebi najbližu stanicu istog sredstva prevoza. „Sedi tu u neki kafić, evo me, dolazim“, glas mi je bio između ljutitog i patronizirajućeg, dok sam svog budućeg sagovornika instruirala preko mobilnog.

Kad ja tamo, njega nema. Vratio se kući po novčanik. Čekanje mi se učinilo kao vrsta kazne za moj pokušaj manipulacije.

Došao je smrknutog lica, sasvim drugačiji od sinoćnjeg izraza tokom promocije Valcera.

- Nešto mi nisi raspoložen - probala sam da ga omekšam, i dalje se držeći nadmene pozicije.

- Ponašam se kako se osećam - namah me je prizemljio. I zaćutao

A nakon par dimova cigarete i izazvao: „Baš da vidim koliko će ovaj intervju da se razlikuje od ostalih“.

Zatečena, shvatila sam da moram da zauzmem iskreniji stav od onog kako se ponašam kad nekog drugog intervjuišem. Da se zavozam na njemu blizak sistem razmišljanja, duboko ispod nivoa površnog, makar pričali o svakodnevnim stvarima. Ili od njih započinjali.

Tako saznajem da mu šetnja pored Dunava služi da ćuti i razmišlja, ali da to mesto ne smatra „omiljenim“. Jer to je „teška reč“ koja obavezuje.

Kad nešto ili nekog voliš, to znači da bi za to ili tog dao život. A on je pretežno ravnodušan (ili se time ograđuje). Čak ni pisanje nekad nije iz ljubavi, već mu se od reči „povraća“ i „okreće džigerica“.

Možda će, kad bude zasnovao porodicu, decu voleti u skladu sa prethodnim opisom. Do tad juri svoj cilj, „predano i pun ambicija“, ali šta je to – odbija da izrekne.

- Onom ko može sat vremena svakog dana da gleda u zid, svaki je cilj ostvarljiv - objašnjava mi princip.

Da nije tog cilja što ga je sam sebi zacrtao, „ne bi ni bio živ“ nego životario, poput gomile ostalih.

Čovek, Meti smatra, treba da „bude svestan da je sve što ima zapravo pozajmio“, ukljućujući i telo. Njegova je jedino duša, ona ostaje, i vraća se na ovaj svet da bi okajala grehove.

- Mora da sam u prošlom životu bio izdavač koji je odbijao mlade talentovane pisce - kaže. Ni ta šala ne zvuči veselo.

Intervjui, kao deo aktuelne karme, nit mu prijaju, nit smetaju. U životu on je radije posmatrač ljudskih naravi.

- Život na ulici te nauči da budeš dobar analitičar. Zato on bez greške može da provali ko je kakav i od čega sazdan, uglavnom po osećaju.

- Dobro, onda, analiziraj mene - bila sam zaintrigirana, pitajući se da li će da uzme u obzir i prethodni „nesporazum“.

On me gleda dugo, ispod dugih gustih trepavica.

- Mislim da patiš - konačno izgovara, prelazeći sa „vi“ na „ti“.

Donja mi se vilica otromboljila, sva prividna snaga i novinarska prevlast na nju je iscurela.

- Ili nisi emotivno ostvarena, ili nemaš decu - precizira uzrok moje duševne agonije.

Grlo mi se steže, na oči gruvaju suze. Meti vidi da je pogodio u centar, iako mu potvrda i nije potrebna.

- Patnja je deo života – teši me, a istovremeno i sebe. Ali, on je sa tim naučio da se nosi. Da „svojom tugom barata“, i iz nje izvuče umetnost. Uostalom, patnju će da namiri „kosmička pravda“, bez znaka jednakosti sa Božijom promišlju.

- Bog je svaka tvoja misao, i ako je svemoćan, k'o što kažu, i đavo radi za njega – tumači mi večitu nedoumicu. Đavola, opet, ne zamišlja sa rogovima, već lepog, šarmantnog, uglađenog, kako mu uspeva da provocira zavist i požudu. Najraširenije grehove.

- Nema te Božije zapovesti koju nisam prekršio, jer želim da što više osetim – priznaje, ali nekako izazivački. „Svaki dan živim kao da se sutra neću probuditi“- dodaje.

I zaključuje novom provokacijom: „Ako mozak radi 9 minuta posle smrti, možda baš to živimo, a deluje nam kao večnost“.

Odjednom, sto ljupkog kafića za kojim sedimo, postaje trivijalan. Skučen da se Metijeva duša raširi do mere moje veće lične koristi od razgovora.

- Hajdemo na kej - predlažem, a Meti spremno prihvata.

Koračamo brzinom misli, koja ne podleže uobičajenim merilima. Držimo se slične teme: sreće i nesreće, proizašle iz započetog „ćaskanja“.

- Odmah bih menjao svoj talenat za sreću, ili pre zadovoljstvo. Jer, sreća je kratkotrajna - naglašava. Kao i raspoloženje koje čini da mu nekad dođe da prevrne sto od muke, a sutra bi već postupio drugačije.

Zato i šeta pored Dunava, jer voda sve loše iz tebe izvlači. I donosi mir, svakom od nas preko potreban.

Međutim, nogu pred nogu, umesto na keju, završavamo u parkiću kod garaže GSP-a na Dorćolu. Tu se obično, pa i sada, sreće sa najboljim prijateljem, glumcem Slobodanom Beštićem, odličnom zamenom za sve drage ljude koje je ostavio u Nišu, sa dodatnom vrednošću još veće duhovne bliskosti.

Njih je spojila alternativna vrsta dostave Metijevih knjiga, od kojih je jednu Beštić adaptirao u pozorišni komad za svoje studente. I, naravno, pozvao Metija, da asistira u režiji. Sada svakodnevno šetaju dva glumčeva psa, i zajedno ćute satima. Baš to sad zajedno radimo. I to nas zbližava, pa Meti primećuje da smo „združeni u svom bolu“.

Suze mi po drugi put zastaju u grlu. Da bih prekinula izliv patnje, vraćam se na predlog da odemo u Klub književnika.

- Zašto bismo to činili? - pita. Izgleda da ovo Metiju „nije ništa posebno“.

- Ljudi k'o ljudi, nesrećnici koji pišu – i ovaj vid preciznosti potiče iz ličnog iskustva.

Jer, Meti je je član Udruženja književnika Srbije, na njihov poziv i ponekad prisustvuje i neformalnom druženju pisaca.

I dalje sedimo na klupi, posmatrajući pse, njihove vlasnike, slučajne prolaznike, neke i zagrljene.

-Ne volim žene - naprasno se Meti otvara. „Ni ja muškarce“, repliciram, pa delimo zaključak da taj bag nosimo iz porodice.

Psihološki profil njegove majke, prauzroka svega, već je opisan, dok se i meni otac zamerio, doduše, manjim grehovima.

- Moraćeš da mu oprostiš - kaže meni, svestan da se i na njega isto odnosi.

Onda opet zaćuti, pa saspe: „Ne voliš ti ni žene“.

Vilica mi ponovo pada, a oči pune suzama. Ovaj put ih ne zadržavam.

- U stvari, ti im zavidiš, jer misliš da su uspešnije.

To više nije ni šamar, ni nokdaun, već nokaut. Sada je muk konačan.

Danima posle mislim na Metija, ili ga osećam prisutnim u svojoj glavi. Kao neku vrstu kormila za istinu. Od koje se često beži, pa se ne živi, već životari.

Šta god da Meti misli o ovom intervjuu, mene je, k'o što rekoh, izuo iz cipela.