Vučić je večan, sve drugo su sitnice

Saradnja predsednika Srbije i SNS Aleksandra Vučića i izraelskog PR čarobnjaka Asafa Ajsina pred izbore za gradonačelnika Beograda 2004. godine, svela je u drugom krugu razliku između prvoplasiranog člana DS-a Nenada Bogdanovića i tadašnjeg kandidata radikala na osam hiljada glasova.

Govorimo o periodu u kojem je ogroman deo stanovništva Srbije i dalje uživao u postpetooktobarskim vlažnim snovima o pristupanju EU i famoznoj izgradnji „uređene države“ u kojoj bilo čemu iz devedesetih ne bi bilo mesta. Ajsin je četiri godine kasnije sarađivao sa Borisom Tadićem na njegovoj predsedničkoj kampanji da bi 2012. godine obnovio saradnju sa radikalnim naprednjacima, ili naprednim radikalima, kako kome drago. Legenda kaže da je Ajsin tada Vučiću otprilike rekao: “lepi su vam bilbordi, ali vam fali politike”.

Vučić je u međuvremenu od nekoga ko je gubio po tuđim pravilima postao neko ko ih je naučio, pa doktorirao, da bi po njima na kraju pobedio (drag nam je Tomin udeo u dolasku SNS-a na vlast, ali nam je istina draža). Od tada je sebi stvorio savršeni sandbox u kojem je nametnuo nova pravila – možda ona stara, samo na steroidima, ali svejedno, fleks je tu ionako od presudne važnosti. Jer ta pravilan drugi politički akteri na srpskoj sceni za sada ne mogu ni da isprate, a kamoli nauče.

I šta onda da mislimo kada dobijemo jedno sveopšte prštanje politike na Vučićevoj pres-konferenciji posle sastanka s nemačkim kancelarom Olafom Šolcom povodom usklađivanja srpske spoljne politike sa spoljnom politikom EU (što mu dođe eufemizam za uvođenje sankcija Rusiji zbog invazije na Ukrajinu)?

Vučić je lepo levo postavio evropski put Srbije, desno prijateljstvo s Moskvom (sve manje i Putinom!), a u centar činjenicu da će nas povesti putem kojim prema istraživanjima sve manje želimo da idemo, iako potajno mnogi žele da stignu na njegov kraj, koji je u Vašingtonu, iako se naizgled kreće ka Briselu.

I rve se čovek sa spoljašnjim pritiscima, s unutrašnjim izdajnicima, s maminom mediteranskom kuhinjom, Skajpovima i Skajovima, slinama i diskutabilnim ćevapima, litijumom i litijama, a sad će morati da srpsku javnost stavi u figurativnu kragnu dok dotična javnost ne izgubi svest i probudi se u EU. I to vam je tako.

U zadatom okviru smo dobili doktorsko tumačenje celokupne (geo)političke krvne slike Srbije u deset tačaka, tap-tap-tap, i dođe čoveku da tapše na tolikoj dominaciji, tap-tap-tap, koliko god mu se možda iz duše rigalo na sve aspekte Vučićevog razvojnog puta, od tvrdog nacionaliste do još tvrđeg neoliberalnog kralja korupcije i stabilokratije. Nadmoć je, realno, takva i tolika da bi država bez Vučića za dan pukla po šavovima, tap-tap-tap, iako se i sad nalazi u prilično jebeno užasnoj situaciji, gde svoju budućnost može da bira između statusa evropske deponije, ruske gubernije i kineske kolonije. Zaslugom svih političara od 1991. godine do danas, pa i Aleksandra Vučića, i to u sve četiri njegove verzije – ministra informisanja od 1998. do 2000. godine, prvog potpredsednika Vlade, premijera, predsednika države – ali to je trenutno manje važno.

I onda kažu: ko god da dođe posle Vučića, moraće da vlada na isti način da bi opstao na vlasti, i to je tačno, ali uz dve ograde: morao bi, potencijal umesto futura, dakle, i, sledstveno tome, ako neko dođe umesto Vučića.

Jer, ko od srpskih političara ima ma i približno sličan mentalni sklop, rešenost da uči i radnu etiku da deset punih godina uspešno (evo novih deset tačaka): 1) ojačava i očuvava stranku kao interesnu grupaciju uprkos različitim gibanjima, od kojih su neka bila prilično velika, 2) nažalost razbija najveći deo opozicije na nivo folklornih udruženja, od šajkače do kravate, i delegitimiše ih, 3) obesmisli značaj bar pet ozbiljnih masnih afera godišnje, čija se učestalost od 2014. povećava bezmalo eksponencijalnom progresijom, 4) pije podršku iz svih globalnih centara moći, 5) ustanovljava neregularnost izbora kao novu-staru normalnost srpske predstavničke demokratije, 6) pasivizuje svaki protest od 2016. godine do danas, a bilo ih je, 7) partijskopolitičku scenu ustrojava tako da skoro svaka organizacija na neki način zavisi od njegove jedne rečenice, 8) sebe uspostavlja za najpouzdanijeg tumača svake društvenopolitičke trice i kučine, u čemu mu medijska prevlast obilato pomaže, 9) protivnike, a bogami i saradnike zatvara u zlatne kaveze različitih veličina i nijansi, 10) svoj lik na kraju postavi na postament ispod kojeg piše: „Goreg nemamo, boljeg nećemo naći“, u šta naposletku dovoljno građana Srbije poveruje?

Ta pres-konferencija bila je pokazna vežba Vučićeve političke veštine i taštine i znak da su se vratne žile javnosti u Srbiji već našle između figurativne mišice i podlaktice predsednika Srbije i SNS. Strpljivo, s atipičnim filozofskim mirom među zubima, Vučić bezmalo na njenom početku izgovara najvažniju rečenicu: „U skladu s tim (silnim pobrojanim nedaćama koje su nas od finansijske krize 2008. godine do danas zadesile, prim. aut.), podelio sam ovo obraćanje u deset tačaka.“

E sad, naizgled ga niko ne tera da kvantifikuje često netačne podatke kojima nas zasipa, i, gde bi neko video zanimljivu psihičku idiosinkraziju, nekarakterističnu za pravnika, tu se možda može sagledati politika o kojoj je Ajsin govorio pre deset godina. Ne samo u tome, naravno, ali ta je rečenica važnija od skoro svega što je posle izgovorio. Sve ostalo su trenutni stavovi, a iskustvo nas uči da Vučić, kao uostalom i većina političara, stavove menjaju tek nešto ređe od gaća.

Ne treba zapadati u permanentna podsećanja da je od „sto muslimana za jednog Srbina“ došao do promovisanja Otvorenog Balkana, da je rusku veru prodao za briselsku večeru, i tako dalje. To nije politika. To je fluidno političko preživljavanje. Za dve godine će možda opet govoriti o ukidanju obaveznog vojnog roka, Putinu kao proverenom prijatelju srpskih interesa i Briselu kao stožeru zla. Ne, tih deset tačaka je ključno. Forma ja prolazna, klasa je večna; isto važi i za stavove i tehnologiju vladanja, naročito kad je potonja posledica predanog rada i učenja.

Jer, u moru nejasnoća i neizvesnosti, brojka se ukazuje kao lepo ostrvo s palmicom. A kada čovek ljudima ponudi mogućnost obale, lako će im posle govoriti kakve sve strašne ajkule plivaju u blizini. Lako će reći da je, recimo, Putin napravio presedan povlačenjem paralele između Donbasa i Kosova, presedan koji sada naprosto iziskuje nova geostrateška rešenja Srbije, iako se ta paralela na ruskoj strani promicala nekoliko puta od izbijanja rata u Donbasu 2014. godine.

Ta Vučićeva rečenica izmamila mi je osmeh neverice na lice: sad je počeo da nabraja teze koje će svakako u velikoj meri pretvoriti u brojke. Uskoro će možda početi da pres-konferencije otvara čitanjem brojeva izvučenih na lotou. Onda možda pređe na recitovanje cifara, a onda i brojeva koji se pomoću tih cifara mogu napisati. Možda usput proturi i neku informaciju za koju smatra da je važna.

„Jedinica i dvojka. Da vidimo, dvanaest i dvadeset jedan. Cena struje je skočila ne za trideset, nego za pedeset odsto. Tu je negde bila i trojka. Evo nešto što se rimuje, malo da nasmejem građane Srbije u ove teške dane i zahvalim im se na žrtvi koju podnose. Trinaest i dvadeset tri, uveli smo sankcije Rusiji. Dalje, sto dvadeset tri. Otpočela je eksploatacija litijuma u zapadnoj Srbiji. Dvesta trinaest. Osam pokušaja atentata i tri pokušaja državnog udara u poslednjih deset meseci. Da vidim… trista dvanaest. Milorad Dodik je pretnja po suverenitet dejtonske Bosne i Hercegovine i stabilnost u regionu. Sada uvodimo četvorku. Ništa manje važno, dvanaest, četrdeset četiri. Priznali smo nezavisnost Kosova.“

I tako dalje.

Tu opsednutost brojkama imali smo prilike da vidimo neposredno pre i posle opštih izbora održanih 3. aprila. Ne kada je Vučić Republičku izbornu komisiju poslao na spavanje na kraju izbornog dana, da bi obavio njen posao saopštavanja preliminarnih rezultata na osnovu obrađenog uzorka glasova, nego kada je podcrtao da je pobedom na predsedničkim izborima postao najviše puta birani političar još od Nikole Baje Pašića.

Ipak, od dužine penis... ovaj, vladavine dvojice državnika, slikovitija je jedna druga paralela. Anegdota veli da je Pašić svojevremeno s parlamentarne govornice toliko tukao po opoziciji da je jedan od izblaćenih opozicionih poslanika doviknuo da tako nešto sebi ne bi dozvolio ni Vilijam Gledstoun, britanski premijer koji je takođe bio vezao četiri mandata i koji je, kažu ljudi, generalno bio neprijatan čovek. Pašić je na to odgovorio: „Kak’i ste mi vi Englezi, tak’i sam vam ja Gledstoun.“ Goreg nemate, boljeg nećete naći, jer s obzirom na opoziciju, vlast, dinastije, kraljeve, narod, seljake, radnike, građane, ja sam tata ove igre. Zovu me Baja, majku mu. Pozivajte se vi na pravila, mrzite najbolje igrače do mile volje, ali to vam je tako.

Dva diskretna citata Gorana Vesića u jednom tekstu znače da tekst verovatno traje duže nego što bi trebalo. Ako budućnost bude iole trezvenija od naše sadašnjice, istorija će SNS pamtiti kao stranku čije su vladajuće koalicije uporno izneveravale javne interese nauštrb privatnih. Ogromno zaduživanje, rasprodaja zemlje i preostalih javnih resursa, abnormalne količine para izvučene iz države, završavanje privatizacije obrazovanja i zdravstvenog sistema… ko zna šta nas sve još čeka. Ali gotovo niko, osim možda istoričara, neće se sećati Marka Đurića, koji izmišljeni rast broja srpskih beba na Kosovu za vakta SNS ne može ni da izgovori bez praskanja u histerični smeh. Ili Ane Brnabić, kojoj ni svi Vučićevi drilovi ne mogu da pomognu da iz televizijskog okršaja s jednim osrednjim Borisom Tadićem izađe kao pobednica. Ili svih unutrašnjih dijaloga Aleksandra Vulina pred kamerama.

Ali će se svi sećati Aleksandra Vučića, kao što se danas svi sećaju Nikole Pašića, skoro pa krunisanog doktora tehnologije vladanja.

(I to vam je tako.)