Košarka

Zašto Jokić opet ne igra za reprezentaciju Srbije?

Pokušaj razumevanja ove odluke iz ugla sportske psihologije
16.6.21
jokic
Foto: YouTube printscreen

Posle istorijskog ispeha Nikole Jokića i proglašenja prvog najvrednijeg igrača NBA lige koji je poreklom iz Srbije, nacionalnu čašu meda je brzinom prodora Kevina Durenta sustigla čaša žuči: Nikola Jokić je objavio da neće igrati sa reprezentacijom na kvalifikacijama za Olimpijske igre u Japanu ove godine.

Na mrežama su se istog trenutka pojavile hiljade komentara, a u skoro svakom je bila neka teorija, obrazloženje i opravdanje za ovu odluku, koja, istini za volju, baš i nije bez presedana. Mnogi komentatori su ljuti na Jokića, neki se trude da ga razumeju, pa čak i opravdaju.

Reklame

Najčešća opravdanja su sledeća:

- Odigrao je gotovo dve pune regularne sezone + više od dve polovine doigravanja back-to-back, i telo mu, a ne samo rukovodstvo Nagetsa, zahteva rehabilitaciju;

- Predstoji mu, kao MVP-ju regularne sezone 2020/21, potpisivanje supermaks ugovora sa Denverom, te se osigurava od moguće povrede;

- Možda nije toliki rodoljub? Kao da je i na Svetskom pretprošle godina igrao pod prisilom...

Svaka od ovih hipoteza, iako za navijače mučna, na prvi pogled zvuči racionalno, ali pada u vodu kada Jokićevu situaciju stavimo u komparativni kontekst, to jest uporedimo sa sličnim.

Kako je Po Gasol mogao da igra za Španiju na svakom takmičenju, čak i dok je kao jedan od ključnih igrača osvajao titule, odnosno igrao sezone od ~100 utakmica u jednoj od fizički najzahtevnijih liga na svetu? Kako su to mogli Đinobili i Parker, Mark Gasol i Riki Rubio, kako je mogao Dirk Novicki? Kako se, na kraju, Luka Dončić, NBA superstar i igrač kojem je mesto u HOF već zakazano, nedelju i po dana nakon ispadanja Dalasa iz doigravanja, obreo u slovenačkom kampu na pripremama za kvalifikacioni olimpijski turnir?

Da li to znači da su ovi igrači otporniji od Jokića na povrede? Jokić jeste imao problema sa atletskom spremnošću, ali to ne može biti razlog, jer pre samo mesec dana je odbio da odmori i igrao nekoliko poslednjih (relativno nevažnih) utakmica u regularnom delu NBA sezone uz opasku da "Srbi ne sede".

Reklame

Potom, da li su pobrojani igrači možda hazarderski tipovi koji se na mogućnost povrede ne obaziru? Takođe jok. Da li su veći patrioti od Jokića? Lako bi bilo reći da Dončić - uzimam ovde često Dončića kao primer jer je vrlo sličan Jokiću po tome što je NBA superstar, Evropljanin i građanin relativno male slovenske zemlje - može da se ponosi uređenom i comfy Slovenijom, a da Jokića ova naša lokalna latinoameričko-karipska diktatura odbija, ali nisam telepata pa me ovaj IQ300 tviter argument ne privlači.

Zašto Jokić ne igra za Srbiju i koja je razlika između njega i ostalih pomenutih igrača? Mislim da se odgovor može naći u sportskoj psihologiji i mentalnom pristupu igri. Razlika između Jokića i često hiperopreznog Bogdanovića na jednoj strani, i likova poput Dončića ili Adetukomba na drugoj, nije u toliko u fizikalijama, niti u preciznijem šutu, niti boljem kontanju igre. Dončić je čak i bucmast, naročito u poređenju sa šuterskim anatomskim savršenstvom tela BB.

Na treningu, svaki igrač izvan nivoa 1. lige KLS može da šutne trojke 97/100. Ukoliko se utakmice Atlante i Denvera gledaju, umesto da se prate preko teleteksta, vidljivo je u onim trenucima međunapada - to su oni momenti koji se ne kače na špice i jutjub hajlajts - kako i BB i Jokić usmeravaju i postavljaju pozicione napade i odbrane svojih ekipa iako nisu zvanično na pozicijama plejmejkera.

Razlika je, međutim, u onome što je veliki sportski psiholog Apolon Krid nazvao "tigrovim okom". Dončić et al izlaze na teren sa namerom da protivnika razjebu na sastavne delove. Koliko će za to biti potrebno šuteva, prodora, izgubljenih lopti, padova, dobijanja banana, sekira po rukama (udeljenih i primljenih), ljutih sudija i iznerviranih saigrača nevažno je. Na kraju utakmice neprijatelj će biti proždran.

Reklame

Bogdanovića volim ko svog disertacijskog mentora, ali kao igrač je čist i empatičan. Jokića ne volim nimalo osim cehovske centarske solidarnosti, no dar mu niko ne može osporiti; ali uprkos veštini, napadački & odbrambeno i on igra "koliko je timu dovoljno". Tog idioma nema u rečniku Majkla Džordana, Kavaija Lenarda, Stefa Karija, Lebrona Džejmsa, Dirka Novickog, Luke Dončića...

Veliki igrači su, kao što je THE LAST DANCE javnosti pokazao, pre svega psihopate. Timu je DOVOLJNO da neki šesti igrač pokupi svoje skokove i napravi 3-4 pametna faula. Timu, sa druge strane, TREBA da tigrooki prangijaju dok ne uđu u šutersku endorfinsku nirvanu.

Kao što reče Henri Ford, da sam pitao ljude šta im treba, rekli bi mi "brži konji".

Grozim se krindžonosnih komentatorskih metafora u sportu, ali Dončić je, dakle, taj koji diktira šta timu treba, time što u svaku utakmicu ulazi sa namerom da se protivniku nasiše krvi i limfe. Jokić takav stav nema. Tu, mislim, pre svega tražiti razloge zašto Jokić košarku igra onoliko koliko mu je potrebno.

Njegovu želju nalaže ugovor, stručni štab i sopstveno telo. Tipovi poput Dončića, Džordana ili Đorđevića igraju koliko diktira Igra. Oni se ravnaju po metafizičkim uzusima, koji se na stvarnost ne obaziru, a ne prema ovozemaljskim kriterijumima. Zato i igraju umorni, bolesni od gripa ili načetog kolena.

Dobre paralele o ovome dolaze iz drugog najboljeg sporta posle košarke -- bejzbola. U knjizi MONEYBALL opisan je razvojni put Bilija Bina (u filmovanoj adaptaciji glumi ga Bred Pit): nekadašnjeg juniorskog superstara, koji se kao senior nikada nije ostvario. Razlog nije povreda niti fizička nerazvijenost, već strašna mentalna blokada: B. Bin, uprkos za svoje godine izvanrednoj veštini i izuzetnim atleticizmom, bio je paralisan strahom od neuspeha i stalnim ravnanjem sa drugim, starijim, naprednijim igračima.

Reklame

Sa njim u trening kampu bio je i Leni Dikstra, niži i fizički slabiji igrač, koga je franšiza izabrala tek u trinaestoj rundi drafta. Međutim, Dikstra je bio psihopat: njegovo je oko bilo usmereno isključivo unutra, a na druge igrače se nije obazirao, osim kao na pokretne mete, topovsku hranu i personalne statiste.

Bili Bin opisuje događaj sa početka jedne utakmice, kada su on i Leni posmatrali zagrevanje protivničkog bacača. "Ko je ovaj debil?", upitao je Leni. Bili Bin je odgovorio: "Leni, da li me zezaš? To je Stiv Karlton, najbolji levoruki bacač u bejzbolu" [po trenutnoj statistici, holovfejmer Stiv Karlton je drugi najbolji levoruki bacač u istoriji američkog bejzbola]. Leni je neko vreme gledao u bacača, i bez okretanja rekao: "Ko ga jebe, produvaću ga".

Leni Dikstra je nekoliko godina kasnije osvojio prvenstvo, a nakon toga još tri puta bio ol-star. Bili Bin profesionalni bejzbol gotovo da nije ni igrao.

Drugi bejzbolaški primer je onaj Bejba Ruta, verovatno najboljeg igrača u povesti ove igre. Jedan od razloga njegove veličine je i taj što je Bejb Rut bio podjednako izvrsan bacač i udarač. (Vrlo retka kombinacija: danas je takav igrač Šohei Otani, novi superstar Los Anđeles Ejndželsa).

Nakon što je, u '10-im godinama XX veka osvojio tri prvenstva, od kojih jedno kao najbolji bacač lige, Bejb Rut je zamolio čelnike Boston Red Soksa da ga premeste na poziciju udarača kako bi mogao da igra utakmicu svakog dana. Bacači, naime, zbog napora i fizičke presije na bacačku ruku igraju "samo" (prema bejzbolskim standardima) nekoliko puta nedeljno.

Kao najbolji igrač tada najvećeg američkog sporta, Bejb Rut je menjao poziciju samo da bi više igrao. Mislim da Dončić ima isti duševni sklop. Mislim da se Dončić reprezentaciji priključio dok doigravanje u NBA još traje ne samo zbog rodoljublja ili imidža, već zato što želi da svaki dan igra košarku. Džordan se iz penzije dva puta vraćao jer je, takođe, želeo da svaki dan igra košarku.

Jokićeva opravdanja mogu biti brojna: strah od povrede, odmor, priprema za bolji ugovor, nepatriotizam - ali moglo bi se reći da je on, pre svega, igrač koji ne želi da svaki dan igra košarku. Na teren sami od sebe žele samo oni tigrooki, koji bi igrali i za pivo, termin na soniju ili ni za šta, a kamoli za pare ili državni ponos. Ostali igraju koliko je dovoljno.