Ove video igre prikazuju apokalipsu kakvoj smo se nadali

Kako bih se kontinuirano smirivao nakon svakodnevnih prizora Predsednikovih apokaliptičnih konferencija za štampu, volim ovako samoizolovan pobeći u neke druge svetove, pritom ostati manje-više u tematici i njenim potencijalnim ishodima unet u stereo-apokaliptičnu atmosferu.

Predlažem vam da pobegnete sa mnom, stoga evo nekoliko video igara u kojima su za globalni pičvajz i krah civilizacije krivi kombinacija ljudske gluposti, klime, politike ili virusa. Ignorisaćemo sve sa zombijima koji su dosadili Bogu i narodu, kao i SF/alternativnu istoriju (da me ne biste jahali sa Fallout-om).

Takođe, ignorisaćemo objektivnu izvedbu igre i fokusirati se na sadržinu, jer ovi naslovi nas svojim pričama između ostalog uče važnim životnim činjenicama od kojih će možda zavisiti naše preživljavanje u bliskoj ili malo manje bliskoj budućnosti.

Daleko je od najbolje, ali je najaktuelnija igra trenutno. Sigurno ste pročitali da se, između svih ostalih preporuka, apeluje da što manje koristite keš kao vid plaćanja, jer ako su nešto pipali zaraženi Kurta i zaraženi Murta to su, svakako, novci.

„Divizija“ je priča o Zelenom Otrovu, agresivnoj i veoma izdržljivoj varijanti malih boginja koju je genetskim inženjeringom sklepao naučnik i eko-terorista, sa željom da spasi planetu desetkujući čovečanstvo. Supervirus se pušta u promet upravo preko najobičnijeg svežnja novčanica, ali u za to najzahvalnijem mogućem momentu – na predbožićni Crni Petak, kada je potrošačka narav najplahovitija. U roku od odmah, ceo Njujork (u kojem se dešava radnja) biva zamandaljen u karantinu, ljudi padaju kao klasje, „sahranjuju“ ih sanitetlije plamenom i civilizacija kao takva nestaje.

Vlada aktivira Diviziju, odred agenata (kojem pripadate kao lik) zaduženih da na sve načine pomognu vojsci da povrate kakav-takav red, što se ubrzo pokazuje kao nemoguće jer, vidite, ljudi su govna.

U situaciji u kojoj su milioni stanovnika svih profila iznenada oslobođeni svih posledica, usled nemoći sistema da ih drži pod kontrolom, sav nagomilani bes zbog dotadašnje nemoći, beznađa, nepravde, ili sa druge strane godinama gutana pohlepa, obest, zavist i ego – eksplodiraju jače od svake nuklearke.

Okićen božićnom rasvetom, od regularnog „molebana za patike“ Menhetn preko noći postaje sablasna ratna zona kojom dominiraju organizovane bande običnih očajnih ljudi i razjarenih pobeglih zatvorenika. Sa druge strane su i paravojne formacije, koje okupljaju sve rezignirane vojnike od kojih je rukovodstvo, u nepromišljenom i paničnom donošenju veoma loših odluka, diglo ruke. Ako odemo u apstrakciju, tu je recimo i poludeli Sanitet koji u stanju totalne paranoidne šizofrenije spaljuje bacačima plamena sve što ugleda.

Svi se oni kolju međusobno oko svojih parčića grada, želeći kontrolu, resurse i, što je najvažnije, da pokažu da su najpametniji u datoj situaciji. Budući da njihove genijalne metode najčešće podrazumevaju iživljavanje nad nesnađenim civilima, Divizija je tu da im na toj pameti zahvali metkom. Nakon određenog vremena, ipak i sami agenti shvataju da više ne odgovaraju nikome, da su sami svoje rukovodstvo, te da se njihova misija nastavlja po čistoj inerciji održavanoj preostalim trunkama zdravog razuma i čovečnosti.

Zato se ceo drugi deo igre, koji se odigrava u Vašingtonu, svodi na obnovu civilizacije a ne toliko na „kontrolu štete“, iako ćete i u američkoj prestonici nailaziti na nabeđene revolucionare, ekstremiste, generale, dakle raznoraznu tvrdoglavu gamad i dalje voljnu da klasifikuje narod po sopstvenom nahođenju.

Porukica: Ako zahvaljujući našim voljenim bakama i dekama zapadnemo u anarhiju sličnu ovoj, ne verujte apsolutno nikome dok figurativnom i doslovnom krvlju ne dokaže da je normalan, budite spremni da čuvate svoje oružjem i stavite stvari u perspektivu što je hitnije moguće.

Kada smo već kod stavljanja stvari u perspektivu, važno je uzeti u obzir da je kod ljudskog ponašanja presudan faktor upućenosti u situaciju. Sve što se nama dešava sa COVID-om 19, kao i Njujorčanima u Divisionu, može poći stravičnom stranputicom upravo zbog hiperinformisanosti, to jest nepregledne planinčuge nebitnih informacija iz kojih je izuzetno teško izvući one ključne, ako ste iole sposobni da ih filtrirate. Ako niste – ne samo da je nemoguće, već će vas ta svačija „pamet“ goniti da se i vi beskonačno pravite pametni, a tada nastaju problemi. S tim u vezi, idemo dalje:

Ako budemo imali „sreće“ prilikom kraja sveta, nećemo imati pojma kako se to desilo. Pravila će se, jednostavno, radikalno promeniti i naša kompletna ličnost moraće biti podređena instinktu, nagonu za preživljavanjem, Maslovljevim prioritetima sa prve lestvice: Jedi, pij, diši, spavaj. Neće biti vremena za „država duradi nešto“ palamuđenja, niti za bilo kakav diskurs o stanju stvari, moraće da se dela, odmah. Biće panike i borbe, ali daleko iskrenije, bez ideoloških bulažnjenja.

Desetak godina nakon što čovečanstvo pogađa potpuni raspad bankarskog sistema (kreativno nazvan „Kolaps“), kao šlag na torti dešava se neobjašnjiva geomagnetska oluja koja gasi elektroniku pretpostavlja se čitave planete, uključujući i avion kojim pilotira Vil, junak ove priče. Takođe, vremenske prilike na planeti se naglo menjaju, temperatura pada, severna svetlost se širi na čitavu hemisferu i izaziva čitav spektar anomalija kao što su neprirodna agresivnost životinja, a bizarne mećave zatrpavaju snegom gotovo sve što nije na Ekvatorijalnom pojasu. Rušenje aviona razdvaja Vila od saputnice Astrid i to ne bi bio toliko epohalni problem kakav jeste, da se ne dešava na izvesnom Velikom Medveđem ostrvu, daleko na severu Kanade, Bogu iza veš mašine.

Situacija opšte panike u metropoli ljudska bića pretvara u statistiku – individualnost kao takva ne postoji niti je moguće sa njom uzetom u obzir donositi racionalne odluke vezane za sudbinu ogromnog broja ljudi. Sa ove druge strane imamo severnu Kanadu gde je masovnost bilo čega osim vučjih govana nemoguća, i u tome leži pravi užas. U potrazi za Astrid, Vil nam u grobnoj tišini divljine otkriva ono što je ostalo od ionako najdaljih ćoškova civilizacije, mala zavejana naselja, zbunjene fragmente čovečanstva i njihove tužne sudbine.

The Long Dark najvernije prenosi ono što, logično, preovladava u čoveku koji nema pojma šta se dešava a to je strah. Nisu potrebna nikakva čudovišta, paravojne formacije pune ludaka željnih krvi, smrtonosni virusi, potrebno je samo neznanje bez ljudskih uticaja – ono dalje vodi u fokus, fokus vodi u preživljavanje, a to je tek početak.

“Vi niste deo plana Majke Prirode,” rečenica je koja opisuje atmosferu na ostrvu. U jednom momentu sakupljaćete slepoj starici drva za ogrev ne biste li saznali šta se desilo sa čitavim rudarskim naseljem, u drugom momentu ćete gledati u sopstvenu kost koja viri iz podlaktice dok vas okružuje čopor vukova. U trećem momentu ćete saznati da je odbegli robijaš spalio školu punu ljudi, a u četvrtom ćete ga pronaći polumrtvog sa nožem u stomaku i morati da ga ostavite u životu, ako želite da dobijete važne informacije. Tokom svega toga postajaće sve hladnije, anomalije će biti sve češće, a životinje sve luđe. Zajedno sa njima ludećete i vi, ophrvljeni osećajem odgovornosti prema saputnici koju tražite, napaćenim ljudima koje srećete i prema samom sebi.

Možda ćete pustiti unutrašnju životinju da preuzme kontrolu, pokrasti staricu, dovršiti robijaša, pronaći pušku, poubijati vukove i nestati u mećavi do sledećeg neočerupanog naselja. Boleće vas vaše, vama najvažnije dupe za Astrid.

Mnogi od nas, često i ja sam u trenucima bunila, priželjkujemo kraj sveta verujući da će preživljavanje istog biti jedno veliko dugme za restartovanje svih naših propuštenih prilika da uradimo nešto sa svojim životima, a istina je da ćemo samo imati deset puta manje vremena da hitno pronađemo sebi smisao, ako i toliko. Svaki sekund nakon kraja biće, što bi rekli Ameri, “pozajmljeno vreme”.

Porukica: Vilova sudbina nas uči da je najsrećnija situacija u kojoj nemate nikakvo “predznanje” o novonastaloj globalnoj situaciji, koja bi dovela do nekakvog “stava” koji blokira neophodan fokus. Takođe je bitno nemati budalu koja ti šapuće u uvo šta da radiš kada sve stane, već da odabereš jednu od tri uloge – ovca, pastir ili vuk. Budi koristan, štiti i namiruj ono što je korisno (i tvoje), ili otimaj i vidi kako ćeš da se provedeš.

Naša trenutna situacija je, verujte mi, daleko jednostavnija. Ako pažljivo poslušate svoju unutrašnju mečku, reći će vam “skloni se na bezbedno i ne mrdaj bez najpreče potrebe”. Za to vam zaista ne trebaju ni stend-ap komičari od lekara, ni uplakani predsednici, ni besne premijerke niti vojska na ulicama, samo zdrav razum i osnovni instinkt za preživljavanjem. Taj instinkt nam je, pod teretom milijardi informacija, upozorenja, teorija zavere i medijskog dolivanja ulja na vatru – zakržljao.

Ako niste čitali trilogiju Metro (2033, 2034 i 2035), ruskog pisca i novinara Dmitrija Gluhovskog, savetujem vam da što pre odete do knjižare, dok još knjižare postoje a većinska populacija ne koristi knjige umesto hepo kockica. Dok prethodna dva primera, koliko god to čudno zvučalo, romantizuju apokalipsu time što drže veliki deo čovečanstva u životu, priča o stanovništvu moskovskog Metropolitena nakon opšteg nuklearnog rata stvari postavlja malko realnije.

Budimo realni, kraj sveta će najverovatnije nastati ljudskom rukom, a to će biti nuklearni holokaust u kojem će šestocifreni broj preživelih na nivou planete biti kao sedmica na lotou. Računajmo, zato, na petocifreni.

Exodus je treći deo adaptacije gore spomenutih romana u sjajne video igre. Prva dva „igriva“ Metroa nas upoznaju sa ekosistemom Metropolitena, u kojem se preživeli ruski živalj izdelio na ruralne periferne i urbane centralne stanice, prostodušno i kvazi-intelektualno stanovništvo, vojsku i civile, na vazda lude komunjare, još luđe naciste i regularan svet koji samo pokušava da opstane. Na čelu parade je labavo rukovodstvo koje ubeđuje čitav metro da napolju nema života, da je sve spaljeno i da će biti spaljeno narednih milion godina, a još veća laž iza postojeće jeste da stanovništvo metroa mora biti sakriveno od sveta jer „rat još traje“ i „Amerika će munuti još nuklearki ako sazna da ima preživelih“. Kao pisac trilogije i supervizor igara, Gluhovski je savršeno predstavio nazadnu prirodu čoveka koji čezne da ga ušuškaju u status kvo, plaši se novog i nepoznatog, a rešenja uporno i beznadežno tvrdoglavo traži u sistemima, ideologijama ili uređenjima koja su se iks puta pokazala kao katastrofalna.

Metro, dakle, praktičnim primerom objašnjava „definiciju ludila“ – kada uporno pokušavaš da rešiš problem na jedan te isti neuspeli način, iznova i iznova, očekujući drugačiji rezultat.

Nakon brojnih peripetija, nesretni protagonista Artjom i njegova supruga Ana konačno formiraju pouzdanu družinu i pokreću voz kojim, praćeni kišom metaka, beže iz Moskve ka Vladivostoku, otkrivajući jezivo prelepu post-nuklearnu Rusiju kojoj priroda polako ali sigurno vida rane. Izvitoperenih kopiladi i oportunista apokalipse je i dalje mnogo, ali svi oni su u nekom trećem, četvrtom planu.

U prvom planu je rasplamsana potreba jednog čoveka da otkriva, širi vidike, dopušta da ga ti vidici menjaju i rizikuje, znajući da svaki sledeći momenat života može biti bolji od prethodnog, a voditi ka još boljem. Artjom sada zna da je apsolutno sve iza njega pogrešno, da je kompletna hijerarhija u kojoj je odrastao laž. On je to video pre svih, gledao je dalje i razmišljao šire, te redovno bivao proglašavan ludim od strane kompletnog kolektiva. Sada je svaki njegov novi dan jedan maltene novi univerzum.

Prelep je kontrast između prve dve igre, pune mraka, tunela, priželjkivanja smrti i straha od svega iznad tunela, i treće igre u kojoj između Moskve i Vladivostoka Artjom i ekipa jure glavom u svaku opasnost znajući da je ona, kakva god bila, deo spektakularne životne slagalice koju ne bi sklapali da su ostali u tunelima i verovali „poretku“.

Porukica: I u pisanoj i u igrivoj formi, trilogija Metro nas, za razliku od prethodno navedenih igara, unapred upozorava šta neumitno vodi ka kraju civilizacije – istovetnost, životarenje i status kvo. To znači da svaki put kada čujete tvrdnju da je u nekom prošlom vremenskom periodu bilo bolje nego danas, najpametnije što možete učiniti jeste da spustite gaće i mamutski se iserete na datu konstataciju. To dalje znači da svaki put kada čujete da je nešto potpuno sumanuto “po zakonu”, setite se da je vaspitno bičevanje crnaca i masovno spaljivanje jevreja u očima istorije do nedavno takođe bilo po zakonu.

Svaki put kada vam utroba krklja govoreći vam da bi nešto trebalo dovesti u pitanje – dovedite to u pitanje. Istražite, naučite, adaptirajte se, volite novo. Ako vam društvo u kojem ste to ne dopušta, menjajte društvo.

Ako vam ne daju da menjate društvo – grizite, grebite, kidajte i bežite glavom bez obzira.

Samo nemojte u narednih par nedelja, jer dovoljno je na ulici ponositih umobolnika koji su se najeli belog luka i „ne može im niko ništa, jači su od sudbine“. Sedite kućama i eto, obrnite neku od ove tri igre.