Šta te čeka kada se vratiš u Kragujevac posle višegodišnje robije
Dušan Jeremić, sve fotografije: autorka
kazneno-popravni sistem

Šta te čeka kada se vratiš u Kragujevac posle višegodišnje robije

"Posle kiše" je udruženje koji bi trebalo da pomogne bivšim zatvorenicima da više "ne stavljaju kapu".
13 Februar 2018, 6:48am

Kada se vratiš sa višegodišnje robije u rodni Kragujeva,c rešen da se u zatvor ne vratiš više nikada, čeka te rampa na svakom koraku, a jedini otvoren put je onaj ka novom krivičnom delu i zatvoru.

Svi poslodavci uz CV će ti tražiti potvrdu da nisi osuđivan, pa nećeš naći posao, a sud će ti pretiti zatvorom ako ne platiš alimentaciju. Devojka će te ostaviti pošto ne može beskonačno da te izdržava. Komšije i rodbina će očekivati da se uklopiš, ali će se svi ponašati kao da si ozračen. Nove prijatelje ćeš teško naći jer "nisi poželjno društvo". Društveni krug će ti uglavnom biti ograničen na bivše robijaše, a mogućnost za zaradu samo ako opet "staviš kapu". Posle nekog vremena, volja će ti oslabiti, a saplitanja na svakom koraku će te usmeriti na stari put ka kriminalu. I opet ćeš završiti u zatvoru, gde će ovaj "začarani krug" krenuti iz početka.

Sve ovo mi nekoliko sati objašnjavaju trojica bivših višegodišnjih osuđenika, povratnika u vršenju krivičnih dela.

Panorama Kragujevca

Sa njima sam zapravo počela razgovor o tome kako su osnovali udruženje, drugo u Srbiji, prvo ovakvo van Beograda. Zove se "Posle kiše". Pitala sam ih šta im može pomoći udruženje. U trenutku, sva trojica shvataju da sam samo jedan od normalaca koji pojma nema o životu posle robijanja, još normalac- novinar koji po prirodi posla piše o njihovim kriminalnim delima i hapšenjima. I zbog toga odgovor na pitanje "čemu udruženje" sva trojica mi daju pričom o svom životu na slobodi.

Pod punim imenima i krivičnim delima.

Oni su Dušan Mirić, Stefan Davidović i Dušan Jeremić. Robijali su zbog krađa, droge, prekoračenja nužne odbrane sa posledicama ubistva, falsifikovanja novca, pokušaja ubistva, nanošenja teških telesnih povreda. Po par godina do decenije bili su iza rešetaka. Iz više puta.

Dušan Jeremić (41)

Pogonski tehničar za motore i motorna vozila. Od 22. godine pet puta je bio u zatvoru. Odležao je ukupno četiri godine. Ima oca i brata. Ostao je bez majke pre godinu dana. Ima dete. Familija u inostranstvu pomaže mu i finansijski i zahvaljujući svima njima nije se vratio kriminalu. Izašao je 2014. "poslednji put, hvala bogu", kaže mi. Pitam ga, s obzirom da je povratnik, zašto sada "poslednji put, hvala bogu". Šta se promenilo?

- Promenilo se kod mene jer znam da više neću da idem u zatvor. Svaki put kada sam izlazio, probaš ovo i ono, i opet te put odvede kriminalu. Ti vidiš samo taj jedan put kojim kao možeš da prođeš jer i imaš samo taj put otvoren. Na slobodi si kao strani element, strano telo koje organizam odbacuje, u našem slučaju društvo. Ali sada sam odlučio da se nosim s tim - kaže mi Jeremić.

Detaljno opisuje problema sa kojima se suočava svako ko nakon izlaska iz zatvora želi da živi "sa ove strane zakona".

- Svi su mi za posao tražili potvrdu da nisam osuđivan. Onda je porodica rešila da mi pomogne da počnem svoj posao sa taksiranjem. Za taksi legitimaciju mogu da polažem ako nisam osuđivan na više od dve godine, a ja jesam. Mogu da budem vlasnik firme, ali ne i da radim, da taksiram. Dakle, što me odmah nisu osudili na doživotnu ili me streljali?

Sa druge strane, dok je služio kaznu, ironično, imao je priliku da obavlja mnogo odgovornije poslove od onih koji mu se nude sada kada je na slobodi.

- U Zabeli sam bio magacioner, radio odgovoran posao, bio zadužen za nabavku, od mine za patent olovke do građevinskog materijala za građenje Alkatraza. Vodio sam knjige, koje su nadležni kontrolisali, i sve je bilo u redu. Znači, u zatvoru sam bio koristan član društva, na slobodi nikome nisam potreban. U zatvoru sam dobio šansu da radim odgovoran posao, ali na slobodi neću dobiti šansu da radim bilo koji posao. Vraćamo se u vreme gubavaca. Oduzima nam se šansa za posao, porodicu, a od nas očekuje da se promenimo. A ja, mnogo nas, samo želimo kolotečinu normalaca, da uđemo u neke normalne tokove, šansu - daje sve od sebe Jeremić da mi objasni.

Stefan Davidović (34)

Trgovac. Prvi put u zatvoru bio u 21. godini. Robijao je ukupno osam godina u četiri zatvora. Kaže mi da je dobar deo kazne proveo u izolaciji i razjašnjava da je to "zatvor u zatvoru". Dve godine je van. Nabraja mi počinjena krivična dela i podvlači da je potpuni i jedini krivac za svoju prošlost.

- Ali, mi nismo krivi za budućnost- kaže mi Stefan prvi od sledećih nekoliko puta.

Priča da nema posao. Komentarišem da ga u trgovini verovatno niko neće zaposliti i pitam da li je u zatvoru naučio neki zanat. On mene pita- čemu, pa i da imam tri zanata stigao bih samo do traženja potvrde da nisam osuđivan. Zbog toga je otvorio šank u lokalnoj kladionici, kaže da zaradu jedva ima, ali to je sve što je mogao.

Objašnjava da je pokušao da sredi privatni život, našao devojku koju voli, ali da ne može ništa da planira kad nema ozbiljan posao i ona ga izdržava. Deluje da Stefana u ovom momentu možda najviše uznemirava što porodica njegove devojke neće da ga prihvati. Napominjem da mi je nakon što je pobrojao svoja krivična dela sam rekao- da li ima nešto gore od toga. Pitam ga šta bi on učinio da ima ćerku koja voli osuđenog za takva dela i kako bi mene ubedio da više nije čovek koji ih je počinio.

- A kako ću da te ubedim ako mi ne daš šansu? To i jeste problem, što niko neće da mi da šansu, nikome od nas. Kako misliš da ti pokažem da sam se promenio, ako nećeš da mi daš šansu da ti pokažem? Mesec, dva, tri. Ja sam ti rekao da sam kriv za prošlost, pa sam to odrobijao, ali ne mogu biti kriv i za budućnost i zauvek gledan kao bivši robijaš. Tražimo samo šansu da probamo pošteno. Ne da ne dobijamo tu šansu, nego nas niko neće ni da sasluša. Tvoje reči i tvoje postojanje ne vrede ništa u situaciji kada treba da se braniš, tako je svima nama- priča mi Stefan malo uznemiren mojim pitanjem.

Ali kada mi ovakvi trebamo vama normalcima, znate da zaboravite da smo bivši robijaši - poentira Stefan.

Na upitan pogled odgovara da je udruženju koje su osnovali ponuđena pomoć jedne kragujevačke stranke, ako svoje članove prevedu u tu stranku.

- Ali kada nama treba posao i javno prihvatanje onda smo opet robijaši. Nemaš kome ni da se žališ jer ti si bivši robijaš- smeška mi se Stefan.

Dušan Mirić (38)

Dušan je osnivač udruženja. Po zanimanju je pekar. Između dve robije se oženio, dobio dete i razveo. Od kada je otac rešen je da se ne vraća u zatvor, tako mi kaže. Ima braću i majku. Na slobodi je od 2015. Dve godine pokušava da se zaposli. Umalo i nije, po preporuci uglednog normalca, ali je poslodavac saznavši za njegovu prošlost rekao- "gde tog problematičnog dovede". Kaže mi da se pred razgovore za posao sprema trudeći se stavom i frizurom da deluje što pitomije. "Sav se skupim", kaže mi. Uzalud. Nije mu problem samo što nema posao, nego i to što treba da nađe za plaćanje alimentacije 9.000 mesečno.

- Pokušavaš na mnogo načina da kreneš napred i opet te šutiraju kao loptu u bekovskom prostoru. Razumem da nas neće zaposliti u policiji ili banci, ali zašto traže potvrdu o neosuđivanosti da bi pravili nameštaj ili hleb?- kaže Dragan.

Priča mi o ograničenjima na koje svakodnevno nailazi.

- Država, društvo, na sve načine sprečavaju nas da se zaposlimo, ali iz suda prete da ću u zatvor ako ne platim alimentaciju. Pa kako da zaradim te pare? Da mi nije braće i majke možda bih već potonuo, kao mnogi - kaže on.

Radio je jedno vreme u Austriji, ali se vratio da ne bi potpuno narušio odnos sa detetom.

Priča mi da je za dve godine jednom, sa Stefanom, izašao iz Kragujevca, na utakmicu Mladost Lučani- Zvezda, u Beogradu. Sa njima je bio i momak iz komšiluka. U povratku su uhapšeni na ulazu u Kragujevac, satima ispitivani, posebno komšija, pa pušteni. Ni zbog čega, tvrde.

- Šta je poenta, Stefan i ja smo bivši osuđenici, pa valjda ne smemo zajedno ni da odemo na utakmicu? Malom koji je bio sa nama, nakon što nije imao šta da odruka sem utakmice, rekli su "Lepo si društvo našao". Zbog toga niko ko nema kriminalnu istoriju sa nama neće da se druži. Pa se ti onda resocijalizuj! I tako smo upućeni samo jedni na druge, nas trojica živimo na slobodi kao u zatvoru. Onda smo se udružili, ne u kriminalu kako se dešava, nego u ovom udruženju, i sa ljudima od ugleda- prazpčarano priča Dušan pre nego što pređe na temu udruženja.

"Posle kiše"

Dušan mi kaže da su udruženje osnovali i zbog onih poput lika koji posle 13 godina robijanja nije mogao da nađe svoje naselje- Koloniju. Kvartovi starih baraka srušeni su, a nikao je Plaza centar. Bivši zatvorenik nije znao da uđe u Plazu kroz kružna klizna vrata, a onda je unutra dobio napad panike. Nikoga nije imao kada je izašao, sve se promenilo, ali on nije uspeo. Brzo se vratio u zatvor. Tamo se ubio.

Dušan kaže da se bivši zatvorenici ponekad toliko ne snalaze na slobodi, da namerno prave lakša krivična dela i sačekaju policiju. U zatvoru se osećaju sigurnije, sve im je poznato, a ne moraju da tuku i pljačkaju da bi jeli i ogrejali se.

Sud u Kragujevcu

- Ali, od kada je krajem novembra udruženje aktivirano, jednog bivšeg osuđenika spasili smo…ko zna čega. Njemu je 39 godina i po ko zna koji put je sa ženom i troje dece izbačen iz stana jer kasni sa kirijom. Robijao je pre 15 godina zbog mladalačke tuče. I sada teško nalazi poslove i pod nadnicu. Te noći kada je izbačen iz stana došao je kod mene na prenoćište, a decu i suprugu poslao kod svojih roditelja. Tamo nema mesta za sve. Bio je na ivici živaca, rekao mi je, hvatajući se za glavu- Dule, ja ću da "stavim kapu". Mislio je na fantomku. Molio sam ga za još samo malo strupljenja. Nastupili smo kao udruženje pred Centrom za socijalni rad, ne kao robijaš pojedinac, a oni su uradili baš ono šta treba. Centar ga je izbavio, dali mu neku malu socijalnu pomoć i time zapravo spasili jednu celu porodicu - podvlači Dušan.

Udruženje je osnovano 2015. godine, aktivirano je krajem 2017. i sada ima 680 članova. Dušan mi kaže da su uz njih stali ljudi koje kragujevački normalci cene, psihijatri, pravnici, profesori, studenti i građani Kragujevca koji razumeju problem.

Pomoć je obećala i opština, u vidu prostorija, da se članovi kojima treba pomoć sa predstavnicima udruženja ne bi sastajali u kafanama. I kragujevačka Kancelarija za izvršenje alternativnih sankcija stavila se na raspolaganje za sve što mogu da pomognu, kao i lokalni ombudsman. Dušan Mirić kaže da mu to daje nadu i napominje da udruženje ne traži od države pare.

- Tražimo pomoć instutucija. Da onoga ko se posle zatvora propije, psihički popusti ili počne da maltretira porodicu odmah uputimo psihijatru ili Centru za socijalni rad pre nego što nanese štetu nekome i opet završi u zatvoru. Da beskućnicima damo krevet na par nedelja pre nego što "stave kapu". Da oni koji ne znaju kako i kome se obratiti posle robijanja mogu da se obrate nama kojima veruju, a mi ćemo institucijama. Sa jedne strane pomažemo bivšim osuđenicima, a sa druge državi u kojoj od 10 osuđenika njih šest ponovi delo po izlasku iz zatvora- pojašnjava mi Dušan Mirić.

Kaže da ne priča prazne priče, aktivnosti su počele. Majka jednog bivšeg osuđenika pomoći će dajući udruženju na korišćenje mašine i prostor za otvaranje pekare. Dušan kaže da je bila nepoverljiva na početku.

- Ali joj ljudi koji nas podržavaju ulivaju poverenje. Počećemo polako, dokazivaćemo se korak po korak. Pekara je posao za nekoliko ljudi. Jedan bivši kragujevački osuđenik, vlasnik nekoliko piljarnica, pomoći će nam da podignemo plastenik i proizvodimo povrće za njega, to su još dva radna mesta – optimističan je Dušan.

To nije jedina pomoć koju su dobili do sad.

- Bivši osuđenik koji radi u Minhenu već 17 godina doniraće nam kombi kojim ćemo raditi selidbe i zaposliti još nekog, ali njime ćemo prvenstveno porodicama osuđenika omogućiti posete zatvorima – nastavlja on.

Pitanje poseta je jedan od prioriteta.

- Mnogima niko ne dolazi jer nemaju para, a poseta najbližih za mene su bile nada, znaš da te neko čeka, to je u zatvoru sve. I za taj projekat nam pomaže student Novak Došen, član Udruženja studenata Pravnog fakulteta, mladi čovek koji je samo rekao da nije pošteno da ako neko pogreši u njegovim godinama treba da ispašta dok je živ, - priča Dušan.

Sve ovo mu daje nadu da, čak i ako se ništa ne promeni za ljude njegovih godina, oni mlađi, koji trenutno donose loše odluke, u budućnosti imati više šansi.

Do sad, mnoge koji su izlazili na slobodi nije čekalo ništa. Ubuduće će ih čekati udruženje "Posle kiše" - obećava Dušan.