Kako sam iz srpske stvarnosti pobegao u virtuelnu realnost

Kutije koje jedva možeš da uneseš kroz ulazna vrata stana gotovo uvek nose sreću u sebi. Tokom velikih praznika proteklog meseca prijatni šaner iz Subotice mi je dostavio jednu takvu, sa VR uređajem unutra. Bio je ažurniji od svakog poštara. Kutija je bila ogromna, kao i moja očekivanja kada sam je video. Razmišljao sam da li je sadržaj nešto što će konačno uspeti da me oslobodi od realnosti na par sati?

Kada sam na glavu prvi put stavio uređaj virtuelne realnosti dobio sam kontrolu nad lebdećom loptom svetlosti. Krećem se kroz enterijer virtuelnog muzeja i poistovećujem se sa lebdećom sferom. Privikavam se na novo okruženje kao i na činjenicu da moji pokreti sada kontrolišu inertnu kuglu kao da je novi deo mog tela. Kako to radim, tako shvatam i da mi se dešava nešto potpuno novo - da mi je, po prvi put u životu, mozak kompletno prevaren od strane tehnologije. Ovo je takođe prvi put da osećam iskustvo izvan svog tela.

Par minuta kasnije, desilo se još jedno otkriće – nalazim sam se tek u uvodnom meniju, i još uvek nisam ni pokrenuo igru koju sam kupio.

Sredinom prošlog veka virtuelna realnost je predstavljana ljudima kao ultimativna tehnologija u svetu zabave, i ideja mnogih tvoraca je bilo intenzivnije pričanje priča kroz nju. Jasno je da zbog sporog razvoja ova tehnologija nije našla dobro uporište u 20. veku i zašto su pojedini naučnici koji su bavili VR-om prozvani ludacima. Svestan sam da ću i ja ovde zvučati ludo dok pokušavam psihofizički da opišem svoj utisak.

Skringreb: PlayStation®VR Demo Disc 2

Sama premisa zvuči kao uvrnuti zaplet Black Mirror epizode – u udobnosti svoje fotelje staviš kacigu preko glave koja ti oduzme čula vida i sluha, pobrka ostala čula i potpuno te prebaci u drugačiji, fabrikovanu realnost. Izvede te iz tvog života i stavi te u neki drugi.

I ja sam, kao i mnogi, uvučen u istraživanje virtuelne realnosti i razmatranje kupovine VR uređaja posle čitanja knjige Ernesta Klajna “Ready Player One”. Ernest predoseća da ulazimo u eru VR-a i opisuje blisku budućnost kompletno opsednutu sa maskiranom realnošću. Kako planeta više vene, tako virtuelni svetovi cvetaju. U prvom trenutku ova misao je strašna za razmatranje. Ali što više razmišljate o njoj, ona postaje logičnija – i time još strašnija.

Skringreb: STAR WARS™ Battlefront™

Kada sam otvorio kutiju, prvo su me napali kablovi. Bilo ih je ukupno devet, i dolazili su sa uputstvom za spajanje kao iz Ikea. Tužna stvar je to što je meni - višedecenijskom korisniku raznih konzola i gedžeta - to uputstvo bilo potrebno. Saplitanje će mi sigurno umanjiti užitak, ali ova tehnologija jeste i dalje u nekim nezavidnim stadijumima razvitka.

Veliki kabl mi je išao iz kacige niz leđa. Baterije u kontrolorima su bile fabrički prazne. Sve ovo sam posmatrao sa ugašenim vizirom, ispod koga sam se znojio jer nam je globalno zagrevanje podarilo izvanredno toplu zimu ove godine. Delovalo je da ništa ne funkcioniše kako sam želeo, i da moram mnogo da se cimam kako bih pobegao od realnosti.

Svako ima svoj prag tolerancije. Moje najveće razočaranje u stanje mog tela i duha doživeo sam posle petnaestog minuta u virtuelnom svetu. U mnogo navrata, moja želja za bekstvom je pobedila mučninu, ali teško mi je da priznam da mnogo puta i nije. Brzo kretanje u sintetičkom svetu nije bilo raj za mene. Dugo vremena mi se samo povraćalo.

Posle inicijalnog i dečačkog razočarenja u vlastite sposobnosti, uz umerenu dozu očajanja uradio sam kratko Gugl istraživanje i saznao sam da delim svoj fizički problem sa mnoštvom korisnika. Ova tehnologija zahteva od vašeg tela da se privikne. Trenirate ga i pomerate granicu svoje tolerancije svakim novim korišćenjem, do momenta kada možete da provedete par sati ugodno transponovani… bilo gde zaista.

Skringreb: Ancient Amuletor Demo

VR seanse su polako počele da se pretvaraju u nešto nalik snu. Ispred mene je stvoren svet, sa svim zakonima fizike i prelepim okruženjima isprogramiranim za uživanje. Kada pogledam u svoje ruke, vidim ih, jer u rukama držim kontrolere, tako da uređaji prate svaki moj pokret.

U jednoj konkretnoj instanci u svojoj levoj ruci vidim luk, u desnoj strelu. Strela izgleda prelepo, ali ono što mi je odmah privuklo pažnju su nokti. Lakirani u jarku crvenu nijansu. Mozak kaže da ovo nije moje telo, ali onda se preda, jer svi moji pokreti su verodostojni. Dok se krećem, shvatam da je odskakanje "mojih" ogromnih grudi simulirano do nepotrebne perfekcije. Što uspešno vara moj mozak koji veruje da sad imam sise.

I dalje procesiram koliko sam se čudno osetio u velikim kožnim čizmama koje sam, kao ratnica, u simulaciji imao (imala?), i koliko brzo sam se na ovu činjenicu navikao.

Skringreb: Ancient Amuletor Demo

Ubrzo posle ovog iskustva probao sam da vozim brza kola, da se penjem na Mont Everest i trčim vrišteći kroz mračne hodnike horor igre. Gledao sam dokumentarne filmove napravljene za "360 okruženje". Na Jutjubu postoji ceo odeljak za VR korisnike. Količina novih iskustava je beskrajna.

Bolno je koliko ste uvek u centru pažnje, uvek ste centar zabavnog univerzuma. Kada vam je oduzet prostor i zvuk i vaše vlastito telo, ono sto ostaje je suma vašeg iskustva - samo svest. Ostaje sirovi utisak. Kladim se da nikada niste razmišljali koliko je surovo što ćete zauvek biti samo u svom telu i što se mnoge mentalne stvari i problemi u psihi vezuju za izgled istog.

Ovaj splet plastike i čipova čini sintetičke svetove realnim a svi doživljaji su apsolutne emotivne istine. Bekstvo od vas samih je zagarantovano. Ukoliko možete da preživite povraćanje i uplitanje u kablove, predložio bih vam da dozvolite da vam se ova tehnologija desi, a ja ću pokušati sebi da oprostim što mi se nije desila ranije.