EA Sports UFC 3 je igra koja spaja ono najbolje i najgore iz modernog MMA

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na Waypoint

Ako me znate na Tviteru, sigurno ste svesni koliko volim MMA. Bavim se rekreativno ovom veštinom kad god nisam povređena, a borbe gledam gotovo svakodnevno. Nove borbe uz koje tvitujem (i gubim sledbenike). Stare borbe dok trčim na traci i ložim se na tehniku i taktiku. Toliko sam zaluđena da imam nekoliko pretplata na borbene video kanale – uvek nađem vremena da pogledam kvalitetan brazilski đžijudžicu.

Takođe sam sramotno loša u borbenim video igrama, čak i onim „realističnim“ kao što je UFC 3. Nekako guram kroz karijer mod, gde vodim Ori Bab-Bam Barou, mog borca čije divne gej tetovaže zaslužuju veštijeg igrača od mene. Ona zaslužuje da bude uspešna, da osvaja titule, da inspiriše mlade borce.

Jedna od najboljih karakteristika UFC 3 je to što dostojno predstavlja napor i lepotu ovog sporta. Moraš da treniraš, da razvijaš nove tehnike, da paziš da se ne preforsiraš i izmoriš. Mora da prođe vreme kako bi se zalečile povrede koje zadobiješ u svakoj borbi. Što je najbolje od svega, igra nagrađuje trening disciplinu.

Trening je u stvari najbolji deo MMA. Ja bih volela da jednog dana počnem da se i sama takmičim, ako prestanem da se raspadam od povreda, ali i bez toga najsrećnija sam kad vežbam u teretani. Treniram, sparingujem, učim na svojim greškama dok nekako podsvesno ne savladam novu tehniku. Malo po malo uspevam da sagledam celu sliku, i onda odjednom imam novo oružje u svom repertoaru! Spremno za upotrebu u sparingu.

Spremno za upotrebu u borbi.

U igri ništa ne pruža taj nivo satisfakcije, ali UFC 3 uspešno simulira ceo proces. Imaš osećaj da jačaš kroz intenzivan i uporan trud. Impresivno je odrađeno, zato me igra i drži iako sam tragično netalentovana za same borbe.

Takođe cenim napredak u segmentu rvanja. Jeste pojednostavljeno ali ipak je realistično, možeš da postepeno zauzimaš sve bolju poziciju u odnosu na protivnika. Rvanje borci često opisuju kao partiju šaha: strpljivo tražiš način da pripretiš protivniku a istovremeno pokušavaš da sprečiš iste pokušaje sa njegove strane. Nema zabavnije telesne aktivnosti koja se izvodi u obučenom stanju. Zaista poštujem kako su to u igri predstavili.

Ne, nije moguće simulirati ono kad te nosilac crnog pojasa za sekund zaveže u čvor, ali aproksimacija ovog načina borbe je više nego zadovoljavajuća.

Dok ne treniraš i ne boriš se nude ti da se baviš promocijom, da sagradiš i unaprediš svoj brend. Tvituješ detalje iz prethodne borbe da bi se održalo interesovanje navijača, ili čak strimuješ svoje borbe kako bi rasla popularnost. Potpuno je nadrealno kad se ta opcija pojavi u igri, kao jedna od najisplativijih beneficija koje nude lojalni navijači.

Takođe možeš da se baviš i najbednijim aspektom modernog MMA: treš-tokom.

Već sam malo pisala o sve popularnijem amaterskom prozivanju protivnika kojim se razni govnari u ovom sportu bave. O tome kako, kad god hvalisavac izgubi ili bude verbalno poklopljen, meni dođe toplo oko srca. Najbolje je kad se desi i jedno i drugo, kao kad je Roze Namađunas pretukla nepodnošljivo brbljivu Džoanu Jedrzejčik, a posle joj tokom intervjua samo preporučila da „bude dobra osoba“.

To jeftino paradiranje i podjebavanja kojim UFC počinje da podseća na WWE je samo simptom popularizacije ovog sporta i približavanja mejnstrimu. Rak rana MMA. Upravo ovaj aspekt naglašava UFC 3, jer nam u samom uvodu kitnjasto predstavljaju „ozloglašenog“ Konora Makgregora, koji je čak prisutan u tutorijalu koji te, kao, uči da se boriš. U stvari te uči kako da premlatiš Tonija Fergusona koji jedva da pruža otpor.

To je sve smešno imajući u vidu da niko ne zna kada i da li će Makgregor ponovo zakoračiti u MMA kavez. Ostao je zapamćen po raznim rasističkim izjavama u sklopu obaveznog treš-toka. Ako se nikad ne vrati, svakako neću zaplakati za njim.

Ja lično smatram da bi Maks Holovej, Demetrius Džonson, Stipe Miočić, ili Amanda Nunjes bili beskonačno bolji izbor za borca sa naslovne strane, ali znam kako to ide: traži se najpoznatije ime.

Zbog takvog sranja meni prođe kroz glavu da potpuno zaobiđem igru. Neizrečena tvrdnja – propagandna – glasi da veština i sportski duh nisu dovoljni. Ne, moraš takođe da umeš da kenjaš na sva usta.

Mislim, i za to postoji „sport“. Onaj što zovu profesionalnim rvanjem, ništa tu nema loše! Ali u pravim borilačkim veštinama tome stvarno nema mesta, jer ovde navodno sve počiva na uzajamnom poštovanju između boraca. U igri, imaš mogućnost da ne nasedneš na provokacije i odgovoriš dostojanstveno preko društvenih mreža… ali tako prikupljaš manje gledalaca.

Evo šta ja volim kod MMA, i većine drugih borilačkih veština: Jedan čovek, gotovo nag, ulazi u kavez da se bori protiv drugog, opremljen samo svojim talentom, treningom, i snagom volje. Ništa lopte, ništa palice, golovi, oružja, oprema. Ništa ne sakriva činjenicu da se radi o direktnoj brutalnoj borbi između dva ljudska bića.

Da bi se tako nešto izvelo neophodno je bazično poštovanje druge osobe, i kakvo-takvo poimanje rizika kom se oboje izlažete. Rizika koje nasilje nosi.

Ne mogu da krivim autore igre što su podlegli iskušenju i uključili onaj aspekt sporta koji je navodno zaslužan za njegov rast popularnosti. Sve je to lepo izvedeno, animacije su detaljne, svetlo je kvalitetno, čak su i popularne sudije uverljivo modelirane.

Ali meni više prija ono između dve borbe.

Lepše mi je da treniram, da imam osećaj da se korak po korak bližim nekom višem nivou kvaliteta. Da pokušavam da uskladim intenzitet treninga sa rizikom od povrede. Da idem one manje teretane, one sa tradicijom, gde treniraju i obični ljudi, gde su u ponudi programi za decu posle škole.

Uzbudljive su i same borbe koje unapređuju karijeru, naravno! Kako kaže Terens Čan, nekada profesionalni igrač pokera, danas profesionalni MMA borac: trening je teorija, borbe su laboratorija u kojima se ono naučeno isprobava u praksi.

Znači kad dođem do same borbe, ne zanima me sve ono propratno oko nje. Preskačem predstavljanja, nepristojno kadriranje devojaka koje obilaze ring, izlazak boraca… ništa od toga me ne zanima.

Samo hoću da se borim.