Rasprava u društvu o tome da li Srbija samu sebe promoviše kao zemlju jefitnih nadničara traje već izvesno vreme. Još 2014. godine je po navodima Blic-a na Si-En-En-u išla reklama na kojoj kaže da se u Srbiji nalazi kvalifikovana, a jeftina radna snaga. U poslednje dve godine u Srbiji, Vlada preduzima konkretne mere za razvoj filmske industrije. Međutim, i dalje je otvoreno pitanje da li se položaj srpskih filmskih radnika poboljšao u te dve godine.
Miroslav Lakrobija, iskusni srpski masker i šminker specijalnih efekata, kaže da i "sve zavisi od zadatka koji dobiješ".
- Često ima stranaca koji ovde dođu sa vrlo malih budžetom, pa radimo na minimalnom nivou i u sličnim uslovima kao kada radimo i za neke naše filmove. Ipak, najbolje je gledati da se radi van Srbije gde možeš bolje da zaradiš, a da i njima bude cena zadovoljajuća - priča Miroslav Lakobrija.
Upravo da bi se u srpskoj filmskoj industriji povećala zaposlenost i promovisao potencijal Srbije u ovoj delatnosti, vlada je 2015. godine donela Uredbu o podsticajima investitoru da u Republici Srbiji proizvodi audiovizuelno delo. Stupivši na snagu 2016. godine, a pomenuta i u ekspozeu Vlade premijerke Ane Brnabić, Uredba predviđa da se podsticajna sredstva dodeljuju investitoru, kao bespovratna, putem povraćaja 20% kvalifikovanih troškova ostvarenih u Republici Srbiji.
To znači da, prema analizi Filmskog centra Srbije, strana produkcija dužna je potroši 300 hiljada evra ako je u pitanju igrani film ili serija, na angažovanje domaćeg kadra i uslužnih delatnosti - od keteringa do scenskih radnika - a da će im država Srbija vratiti do 20 odsto uloženog novca.
U pomenutoj analizi možemo videti da obezbeđena sredstva podsticaja za 2017. godinu iznose 400 miliona dinara, a investicije u filmsku produkciju u 2017. godini su nešto više od 3 milijarde i 800 miliona dinara. Isti podaci pokazuju da na uložen jedan dinar podsticaja privreda Republike Srbije u 2017. godini prihodovala je više od devet dinara. U pitanju je značajan porast, jer je prethodne godine odnos podsticaja i investicija bio 1:6.
Međutim, najugroženijim su se osetili upravo domaći autori koji su se godinama oslanjali na pomoć države, odnosno Filmskog centra Srbije, bez takvih subvencija. Ono što brine domaće autore je to da im najbolji filmski radnici iz zemlje neće biti dostupni, jer neće moći da pariraju ponudama stranih produkcija. Snaga tih produkcija, koje za svega nekoliko dana snimanja u Srbiji potroše budžet celog jednog domaćeg filma, bila je dovoljna da se pojavi strah da ćemo postati statisti u sopstvenoj filmskoj industriji, kako je pisao i Dimitrije Vojnov, poznati srpski scenarista.
Istina je da je Srbija bila domaćin mnogim filmskim stvaraocima, među kojima su i zvezde Luk Beson, Ejdrijan Brodi, Ralf Fajns, Vanesa Redgrejv, Džon Kjuzak, Salma Hajekl, Kevin Kosner, Pirs Brosnan i mnogi drugi. Projekti poput filmova „Koriolan“, „Braća Blum“, „Novembarski čovek“, snimljeni su u proteklih nekoliko godina upravo u Srbiji.
Ali osim pompeznih naslova za medije, i prilike da se političari fotografišu sa selebritijima, najveće je pitanje kako je to uticalo na ljude koji su na tim setovima zapravo i radili.
Filmski radnici mi priznaju da se u šali međusobno zovu Jugoslejvs, ali da je na kraju krajeva siguran novac stranih investitora bolji od nesigurnog novca domaćeg autora, iako nije nužno mnogo veći kao što bi mnogi pomislili.
Neosporno je da je pomenuta Uredba pokrenula mnoge promene, a na nama je da joj se prilagodimo, da je iskoristimo, a ne da budemo iskorišćeni.
Kako to izgleda u praksi:
DEFICIT RADNE SNAGE KAO PROBLEM ALI I PRILIKA ZA NOVA RADNA MESTA
- Pored poreskih podsticaja, glavni faktor (za dolazak stranih produkcija) je da li nešto može da se izvede u našoj zemlji. Naši ljudi su profesionalci, fluentni su u engleskom i jeftiniji smo od zemalja u okruženju - kaže Boban Jevtić, direktor Filmskog Centra Srbije.
Međutim, kada se poklopi veliki broj snimanja stranih i domaćih produkcija, desi se da zafali ljudi. Tako je prilikom snimanja jednog filma Danilo Bećković, reditelj "Malog Buda“ i „Jeseni samuraja“, angažovao gafera (majstora rasvete) iz Bugarske. Ovakvih slučajeva i rizika po nacionalnu kinematografiju svestan je i Boban Jeftić.
- Filmski centar Srbije je u vezi sa tim razgovarao i sa nacionalnim servisom, odnosno RTS-om, i sa FDU, kao i našim velikim serviserima stranih produkcija koje ih i dovode, da bi trebalo da se napravi neka vrsta kurseva i obuke - kaže on.
Jedan od tih "servisera", i glavni igrač i saradnji sa stranim produkcijma je bez sumnje kompanija Work in Progress, zaslužna za dovođenje najvećih filmskih zvezda u Srbiji, poput Džerlda Batlera. Supervizorka produkcije u kompaniji Work in progress Sandra Đuričković kaže se trude da "kroz projekte stalno obučavaju nove kadrove".
- Trebalo bi organizovati edukaciju u formi seminara i radionica za one profile filmskih zanimanja za koje ne postoje škole, kao i seminare za studente produkcije koji bi bili zainteresavani da se specijalizuju za određena filmska zanimanja - kaže ona.
PRILIKA ZA RAD SA PROFESIONALCIMA
Ali deficit radne snage ima i svoju dobru stranu prema rečima mojih sagovornika.
- Dešava se da nekada domaćim autorima zbog stranih produkcija nisu dostupni najbolji scenografi, da dolazi do mnogo prirodnije smene generacija. Nema više toga da jedna osoba radi sve, a da drugi ne mogu da doći red - kaže Boban Jevtić.
On ističe i da se na taj način pruža mogućnost mladim ljudima da uče od vrhunskih profesionalaca i da rade na najboljoj tehnici koja se nalazi u zemlji.
Sandra Đuričković iz kompanije Work in Progress saglasna je da talentovani domaći autori dobijaju priliku da rade na visokim pozicijima.
- Srpski filmski radnici su veoma cenjeni svuda u svetu i devedeset posto svakog inostranog projekta koji se snimi u Srbiji poslednjih godina čine domaci kadrovi. Kompletne sektore, uključujući (mada ne u svim sektorima) i šefove sektora, čine domaći filmski radnici - objašnjava ona.
Ovu trvdnju najbolje potvrđuje i rad Miroslava Lakobrije koji je često angažovan kao šef maskera na snimanjima, budući da je i sam majstor šminke i šminkerskih specijalnih efekata.
- Radio sam na filmu Džoa Linča Everly, sa Selmom Hajek u glavnoj ulozi - gde nju muče jakuze, ubice sa maskama u japanskom stilu, a te maske su zapravo bile mojih ruku delo. Uz to imao sam i čast da upoznam Selmu, koja je zaista divna i jako pristupačna osoba - priča o svojim iskustvima Lakobrija.
On kaže i da je prošle godine radio na akcionom Incoming, kao šef sektora za šminku i specijalne efekte.
- Film je u fazi postprodukcije i jedan mi je od najdražih projakata ikada jer mi se uz njega ostvario san da radim sa svojim idolom i majstorom borilačkih filmova Skotom Atkinsom. Mada, mnogo je više stranih filmova na kojima sam radio van zemlje, jer je Srbija zemlja koja tek kreće da bude zanimljiva za strane filmadžije i filmske projekte - kaže Miroslav.
Ljubaznošću Miroslava Lakobrije, sa snimanja iz Turske
Međutim, ono što je druga strana medalje, a na šta mi pažnju skreće reditelj Danilo Bećković - koji je za strane produkcije radio i kastinge - je da to nije slučaj sa svim zanimanja, posebno onim koja se smatraju čisto autorskim. U prevodu, najmanje je prilika za glumce, reditelje i scenariste.
LOKACIJE I MANJAK SREDSTAVA KAO TEST SPOSOBNOSTI
Faktor koji trenutno najviše otežava rad domaćim filmskim stvaraocima, a oko čega su se svi saglasili, ipak je cena lokacija.
- Problem lokacija će sigurno biti jedan od problema koji ćemo rešavati u budućnosti. Izgleda da je potrebno da se napravi dvojna tarifa, jer je zaista velika diskrapancija u tome koliko produkcije mogu platiti za istu stvar. Stranci mogu da plate zatvaranje cele ulice kao što je Karađorđeva, a kada je pala kiša oni su bez problema platili duplo za još jedan dan. Domaći autori to ne mogu to da zamisle - kaže Boban Jeftić, pokazujući da ima sluha za praktične probleme.
Budući da domaći producenti često moraju da štede na svemu da bi priuštili, na primer, bolji objektiv, sad je već postalo pravilo - kada se pregovara za lokaciju, odmah se ističe da je u pitanju domaći projekat i da bi značilo da im se izađe u susret. A dobročinitelji na taj način postaju kulturne mecene.
Drugim rečima, moraju da mole.
Molbe im se najčešće usliše, a prema rečima kolege, freelance producenta, "čovek nije iskalio zanat dok ne realizuje projekat u domaćoj produkciji". Svako može da dođe do zadate lokacije ako mu je budžet neograničen, ta osoba onda okreće telefone i zatrpava probleme parama. Doći do potrebne lokacije bez novca je već umeće koje se može naučiti samo kad je čovek stavljen u skoro pa nemoguću poziciju.
- Mi smo morali da se naučimo kako da sa malo stvaramo mnogo, što je prosto dovelo do toga da svako nemoguće znamo da učinimo mogućim i da za nas nema situacije koja se ne može rešiti. Dok su stranci navikli na mnogo relaksiranije, da ne kažem razmaženije, uslove i svako iskakanje iz zone konfora za njih je smak sveta - doprinosi ovoj tvrdnji šminker specijalnih efekata Miroslav Lakobrija.
KONKURENCIJA IZ REGIONA
Atraktivne lokacije su ono što ne manjka ni našim susedima. Već je dobro poznato da je Hrvatska dom mnogih scena iz „Igre prestola“, kao i mnogih drugih velikih produkcija. Bugarska je poznata po vrhunskim kaskaderima i majstorima specijalnih efekata. Odlične uslove nude i Mađarska i Češka i tamo se mnogo radi. Jedan od poslednjih filmova Adrijana Broudija sniman je u Bugarskoj, a glavni scenograf bio je Beograđanin Nikola Berček .
- Bugari su prodali svoj najveći studio već početkom devedesetih. Oni već trideset godina rade ovo čega smo se mi sad setili. Ali u Rumuniji je na primer ceo sistem kolabirao i to je jedna od velikih opasnosti ovakve postavke stvari. Tamo su se u jednom trenutku svi stranci povukli, a sa sobom poveli sve ljude koji su savladali neki zanat. Rumunski kaskaderi su se sad rasuli po svetu, a najbolji filmski radnici sad rade u drugim zemljama - upozorava Danilo Bećković.
UTICAJ NA DOMAĆU VIDEO PRODUKCIJU
Svima je jasno da za kvalitet domaćih filmova ne možemo okriviti samo finansijske uslove. Ali filmovi su jako skupa stvar. Od novca zavisi da li ćemo zauvek biti zaglavljeni u maloj kamernoj produkciji ograničenih dometa, u koju autori ulaze unapred svesni da neće sve ispasti kako su zamislili. Da, možemo uprskati stvari čak i kad novac nije problem. To su pokazali i „Nemanjići“ i mnoga druga filmska ostvarenja, ali to je druga tema.
Sandra Đuričković (Work in Progress) kaže da kroz rad na inostranim projektima domaći filmski radnici stiču iskustva koja kasnije uspešno primenjuju u domaćim projektima.
- Njihovo iskustvo se može videti i u novim TV serijama koje u poslednjih godinu dana zaista predstavljaju pomak u domaćoj produkciji - kaže ona.
Inače, Work in progress je kompanija koja je zaslužna i za produkciju serije „Ubice mog oca“.
Danilo Bećković objašnjava da "niko nema ništa protiv stranih filmova u Srbiji, ali da moramo biti svesni domaće kinematografije."
- Mi smo zemlja koja ne može da ima kinematografiju koja je tržišno orjentisana, a to nije slučaj samo Srbije već i mnogo bogatijih evropskih zemalja iste veličine. Zato se mora obratiti pažnja i na sredstva koja se ulažu u domaću kinematografiju kao i mehanizam zaštite - kaže on.
Najveći problem sa filmovima domaćih autora je to što se oni uglavnom oslanjaju na pomoć države, odnosno konkurse Filmskog centra Srbije, pa Uredba o subvenciji nije od pomoći. Do privatnog novca koji može biti vraćen subvencijom ukoliko ispunjava uslove propisane uredbom, odnosno do investitora, lakše se stiže kada je u pitanju produkcija televizijskih serija.
Možda upravo tu leži objašnjenje za skok kvaliteta u serijskom programu ako se osvrnemo na „Senke nad Balkanom“ koje su uspešno zatvorile finansijsku konstrukciju najviše oslanjajući se na novac privatnog investitora i regionane koprodukcije.
Nakon svih ovih razgovora sa ljudima iz različitih sfera, jasno je da je u pitanju složen proces. Ipak, svi su svesni dobrobiti ali i rizika koje novi modeli poslovanja donose sa sobom.
Ono što je ohrabrujuće je činjenica da se o rizicima razgovara i da FCS prati i učestvuje u razvoju situacije, misleći i na strana ulaganja ali i na očuvanje interesa domaće kinematografije. Sa druge strane, ne tako dobra stvar je to što na nivou udruženja, asocijacija i sindikata raznih grupa filmskih radnika prosto nema adekvatnih reakcija i volje za dijalogom u vezi sa stvarima koje ih se direktno tiču. Ipak, to i nije neka novost kada su u pitanju radnička prava u bilo kojoj oblasti.
Ispostavlja se da će, kao što to često biva, o sudbini radne snage, najmanje odlučivati radnici.
JOŠ NA VICE.COM:
Šta Rejf Fajns i druge poznate ličnosti mogu sa srpskim državljanstvom