Očistio sam organizam od praznične hrane receptima Maje Volk

Božićne praznike volim iz više razloga. Tu spadaju, pre svega, neradni dani koje mnogo više cenim otkako se vodim kao zaposleno lice. Zatim, u idealnim uslovima, sneg i odlazak na planinu, iritantna muzika, podnošljiv filmski program na tv-u, vreme sa porodicom, lepota i ekvivalentan haos koji ide uz to. Neizostavan deo zimskih praznika čini i domaća klopa. Neverovatna, gotovo nepravedno velika količina domaće hrane.

U mojoj porodici se post nikada nije poštovao. Okej, za Badnje veče se posti, ali samo u toku večere, u proseku nekih sat vremena. Kao da smo androidi sa opcijom “pravoslavac” podešenom na maksimum i određenim tajmerom. Ali ostalim danima, ili preciznije rečeno, ostala 364 dana jede se normalno. Pod normalno se podrazumeva ono što se na jugu Srbije smatra normalnim. Dakle, potpuno suprotno svim nutricionističkim pravilima. Svako jelo koje u receptu ne uključuje meso, prognano je iz porodičnog menija, a sam njegov pomen stvara onu neprijatnu jezu kao kada bilo ko osim Harija Potera izgovori Voldemorovo ime.

Ljudi koji me poznaju, a i ostali koji bi malo obratili pažnju na moji fizički izgled, mogu da zaključe da ne mogu baš da se pohvalim savršenim apetitom. Ali kada dođem kući kod mojih, pa, prosto rečeno – jedem kao stoka.

Najozbiljnije. Kada bi me ljudi pitali šta radim, a ja odgovorio kako jedem, čudili bi se kao da sam im rekao da upravo sedlam konja.

Ali svemu dođe kraj. Tokom praznika sam toliko jeo, da sam u jednom trenutku osetio da ću eksplodirati kao Teri Džouns u Smislu života. I dok su svi pravi pravoslavci tek kretali sa mrsnom ishranom za Božić, ja sam, kao jeretik, radio upravo suprotno. Morao sam da očistim organizam od teške hrane koju sam uneo.

A mislim da ne postoji bolji način za čišćenje organizma i uspostavljanje fizičkog i duhovnog balansa od ishrane Maje Volk.

Maja Volk je prava ikona zdravih životnih navika. Mnogi su probali recepte ove profesorke, književnice i ekspertkinje u oblasti alternativne medicine koja za sebe kaže da je žena koja je, nakon pobede raka, promene životnih navika i ishrane, postala najzdravija osoba u Srbiji koja će živeti bar 130 godina. Mislim da nema jutarnjeg programa u kom nije gostovala Maja Volk, spremala klopu i naterala voditelje da uzviknu nešto poput “Samo to za doručak?” ili “Sve to u blender?” ili “Baš ništa ne kuvate?”, usput konstatujući kako je jelo neverovatno ukusno.

Maja se zalaže za konzumiranje sirove hrane, jer, kako sam naziv njene knjige kaže, “Kotlići su u paklu, u raju nema kuvanja”. I ja zaista ne vidim ništa loše u takvom načinu pripremanja hrane. Zapravo, vidim jednu ogromnu prednost. Ovakva ishrana isključuje kuvanje, što je idealno za mene jer umem da kuvam isto koliko umem da upravljam zidarskom dizalicom. Potreban mi je bio samo blender i gomila žive hrane – voća, povrća, semenki, klice, hladnih ceđenih ulja i ostalog.

Kada sam nabavio sve sastojke, bio sam spreman da započnem finalnu postbožićnu detoksikaciju organizma. Plan je bio da svakom masnom obroku nađem zdravi ekvivalent. Prosto kao sirovi badem, da ne kažem pasulj, jer pasulj zahteva kuvanje, a u raju ishrane koji me je čekao nije bilo mesta za kuvanje.

Moj doručak tokom božićnih praznika je po nekom nepisanom pravilu sadržao peglanu kobasicu, ajvar, jaja, prženice i sir sa Zlatibora. Bilo je tu različitih varijacija, u smilsu da se način priprime jaja menjao, ali peglana kobasica i sir nisu izostajali. Pandan ovom jakom obroku našao sam u nečemu što Maja Volk naziva doručkom za podmlađivanje. Prvo sam se uplašio, jer ako se još malo podmladim, pretvoriću se u devetomesečnu bebu, tako da sam se nadao da je naziv ovog doručka predstavljao samo marketinški trik, ali sa zadovoljavajućim efektom na polju ljudske energije.

Za ovaj doručak sam uzeo ananas, pola limuna, narandžu, bananu, brokoli, svež korijander, nanu i matičnjak. Trebalo je sve da stavim u blender i od toga napravim smuti. Strava.

Bio sam toliko oduševljen i već sam počeo da se osećam bolje zato što seckam voće i jedem malo usput. Znam da kažu da se sa hranom ne treba igrati, ali nisam mogao da odolim. Otud i ove zdrave naočare od ananasa. Bio sam slep čitavog života, ali sada sam progledao.

U tom trenutku mi je zazvonio telefon. Mama. Pitala me je šta radim.

- Evo ništa, spremam neku hranu po receptu Maje Volk, da se malo oporavim od praznika – odgovorio sam.

- Super. Šta spremaš? – pitala me je sa blagom dozom nekakvog nepoverenja u glasu.

- Pa, uzeo sam razno voće i neke začine. Sve to stavim u blender i izmutim.

- To nije spremanje hrane. To je… pregrupisavanje namirnica. Javi se kad budeš nešto zaista spremao – rekla je, verovatno malo uvređena što pokušavam da poništim efekte njene kuhinje receptima neke osobe sa televizije.

Stavio sam sve u blender, stisnuo dugme i eto ga – doručak kojim ću započeti dan. Zapravo, deo doručka, jer Maja Volk uz ovo obično uzme i pahuljice sa semenkama u kokosovom mleku.

Ne znam koja je fora sa tim kokosom. Možda je moja greška što sam na ukus kokosa naučen preko Baunti čokoladice, pa kada probam pravi kokos, ne osećam gotovo nikakvu sličnost. Tako je i sa kokosovom mlekom. Ono se može najbolje objasniti na primeru Makedonije. Kada pogledate Makedoniju na mapi, vidite da ona ima svoje granice, smatra se državom, ali kada uđete unutra, vidite da se sve živo raspada i da apsolutno nema smisla. Isti je slučaj sa kokosovim mlekom. Naziva se mlekom, ima sličnu boju mleka, sa udaljenosti od dvadeset metara izgleda kao mleko, ali zato ima blago bljutav ukus.

Ipak, kada se sve to pomeša sa pahuljicama i semenkama, ispadne ukusno. A smuti je razbio. Sve sam pojeo jako brzo i osetio sam se sito, ali ne i naduveno. Kao da creva nisu morala da rade nikakav posao prilikom varenja, već su se samo hranljive materije raspršivale na sve strane. Doručak me je držao neko vreme, ali sam ogladneo dva sata ranije nego inače. Ništa, još uvek sam na odmoru, pa će ručak doći malo ranije.

Lista mog standarnog ručka je duža: praseće pečenje, kolenica, pasulj, roštilj i sarme od kiselog kupusa. To su bila jela koja sam klopao prethodnih dana. Kako mi je od svega navedenog najviše nedostajala sarma, pronašao sam originalnu zamenu za nju među receptima gospođe Volk – sirove punjene papirke.

Čime se pune sirove punjene paprike? Pa “mesom”, kako ga naziva Maja, a meso se pravi od sirovog suncokreta, badema, indijskog oraha, sušenog paradajza, sušene pečurke, šargarepe, belog i crnog luka, peršuna, cvekle, mirođije, kima, đumbira i himalajske soli. Sve se to, naravno, stavi u blender i napravi se mleveno meso koje ima oblik, teksturu i boju pravog mesa, ali ne i ukus. Obukao sam svoj božićni džemper i krenuo u akciju.

Prvo sam stavio semenke, a zatim krenuo da dodajem povrće. Shvatio sam da su metode Maje Volk zapravo odlične za kuvara početnika. Jer iako ne učite kako da uključite ringlu ili skuvate viršlu, barem naučite neke korisne stvari poput čišćenja šargarepe ili sečenja cvekle. Zapravo, ovog puta sam naučio kako uopšte izgleda sirova cvekla. Ranije bih ovako nešto šutnuo na ulici, ali sada znam da se to jede.

Maja koristi samo himalajsku so, pa sam, čvrsto se držeći instrukcija, nabavio istu. Prema njenim rečima, himalajska so je stara 200 miliona godina i njoj se nalaze svi minerali kao u ljudskom telu. Međutim, kada je otvorite, himalajska so iz nekog nepoznatog razloga miriše na zubarsku ordinaciju. Ja hoću da pročistim organizam, a ne da se sterilišem.

Svejedno, ove fosilne začine neverovatne vrednosti s poštovanjem sam sipao u blender. Nadao sam se samo da neću da se zapalim.

Evo je, moja smesa za punjenje paprika. Stvorio sam život ovde.

Usitnio sam sve sastojke, doduše, nakon petnaest minuta mučenja, jer moji jadni blenderčić nije imao dovoljno snage da iseče te silne sirove sastojke, pa sam morao da zaustavljam, prstom čačkam i udaram kako bih odglavio delove cvekle i šargarepe.

Ali na kraju se isplatilo. Moje prve punjene paprike.

Dok sam gledao klip sa uputstvima za pripremu, Maja Volk je izgovorila kako je ovo “Najukusnija, najzdravija i najdivnija hrana na svetu”. Najzdravija – verovatno. Najdivnija – zavisi od toga kakva osećanja gajite prema đumbiru i cvekli. Ali najukusnija – teško.

Nikada mi nije bilo ovoliko teško da nešto probam, a kada sam stavio u usta, prokleo sam evoluciju što je na svet donela neke od ovih sastojaka.

Ne znam da li sam ja negde omanuo, ali moje sirove punjene paprike su bile nejestive. Mislim da bih pre pojeo živo mleveno meso nego ono što sam upravo smutio. Čak i volim sve sastojke koji se nalaze unutra, ali onako sjedinjeni su me rasplakali. Ovo je teška hrana. Ne za pripremu, niti za varenje, već ju je stvarno teško jesti.

Okej, ručak je bio težak fejl, ali i u običnoj ishrani važi pravilo da sve što pođe naopako tokom glavnog jela, može da se ispravi dobrim dezertom. Vodio sam se istim principom.

Jeo sam dosta Rozen torte, pa sam rešio da napravim sladoled od zamrznutih malina i banane. Recept je bio mega prost, a i nekako se slagao po boji.

Oprao sam blender kako bih uklonio sve tragove prethodnog lažnog mlevenog mesa i ubacio voće. Zamrznute maline su bile tu da, hm, daju led, a banana je trebalo to sve da poveže i stvori sladoledastu strukturu. Mislio sam da ovo ne mogu da userem.

I nisam. Pogledajte samo tu boju, to kako se lepo razvlači i presipa u šolju. Prosto da vam pođe voda na usta.

Realno gledano, ovo nema apsolutno nikakve veze sa sladoledom. Ali dosta je zdravo, ukusno i osvežavajuće i verujem da bih mogao da jedem ovo i u normalnim okolnostima. Ne baš svakog dana, ali ako bih se našao kod nekog u gostima i kada bi me ta osoba ponudila svežim domaćim sladoledom napravljenim samo od zamrznutih malina i banane, bez razmišljanja bih rekao “Daj to ovamo”.

Po pravilu laganija. Dakle, to su bili sendviči u raženom hlebu sa salatom ili tostevi. Naravno, sa peglanom pirotskom kobasicom, zlatiborskim sirom i ajvarom, ali nikada ne bih preterivao. Nakon celodnevnog ždranja, nisam mogao dodatno da dujem stomak pred spavanje. Isto sam funkcionisao i sada pod režimom ishrane Maje Volk, zato sam se ponovo odlučio za smuti.

Iskopao sam nešto što se zove Šargarepa i jabuka. Glavni sastojci su dve kašike soka od naradnže i kašičica soka od limuna. I, da, pola šargarepe i pola jabuke.

Već sam se toliko ispraksirao, da sam stekao utisak da mogu rukama da sameljem voće. Uroš Dimitrijević – Čovek blender, to sam postao zahvaljujući ovakvoj ishrani. Ono što je Popaju spanać, to su meni brokoli, korijander i indijski orah.

Vrlo brzo sam smutio sve, presipao u čašu i zavalio se na kauč kako bih uživao u svojoj poslednjoj prazničnoj večeri koja me je vratila u najranija sećanja, u period bez brige i obaveza. Ponovo sam bio beba, jer jeo sam kašu, bukvalno.

Osetio sam kako je moje telo krenulo da se oslobađa toksina, nažalost, gasovitim putem. I ti toksini su bili poprilično toksični, ako mogu tako da kažem. Sva sreća pa živim sam, jer nije pitanje da li bi bilo ko drugi istrpeo moju detoksikaciju. Sumnjam da bi je preživeo.

Ukus kašice je bio okej, ali svesni ste da sam ogladneo nakon deset minuta. Šta sam po otvaranju frižedera zaista natrpao u sebe, stvarno ne bih stavljao u tekst.

Ali sve u svemu, ovo je bio jedan uspešan poduhvat. Od četiri obroka, dva su bila baš strava, jedan je bio jestiv, dok je jedan završio u kanti. Ne vidim ništa drugo osim čistog kulinarskog uspeha. Ishrana Maje Volk očistila je moje telo ili je barem meni tako delovalo. Znam samo da sam te noći mirno spavao i sanjao sarajevsku pitu koju ću sutradan za doručak pojesti na poslu.

Izdržao sam jedan dan sa ovakvim režimom ishrane, ali da li bih mogao da se u potpunosti prebacim i izguram ceo život? Nisam siguran. Verujem da bi mi ishrana Maje volk podarila dugovečan život, ali kakav? Možda i probam, a možda me i muka natera. U svakom slučaju, ako dođe do toga, nadam se da će nekom operacijom moći da se utiče na receptore za ukus. Onda ću sirove punjene paprike jesti svakog dana. Ma, otovoriću kiosk sa sirovim punjenim paprikama.

Još na VICE.com:

Jeo sam nedelju dana kao Novak Đoković

Pojela sam 15 sladoleda za jedan dan i opet ću

Moji tragični pokušaji da se ugojim