Zašto deca revolucije nisu promenila ništa: Vodič kroz studentske proteste '68.
Dragoljub Mićunovic drži govor na Crvenom univerzitetu Karl Marks. Fotografija: Arhiv Jugoslavije, Tanjug, Živorad Vučić, Anton Vas
istorija

Zašto deca revolucije nisu promenila ništa: Vodič kroz studentske proteste '68.

U čemu je fora sa tim demonstracijama i "šezdesetosmom“, kakvu to važnost ima za nas, zbog čega treba da se sećamo tih dana, da li se tu nalaze neke poruke primenljive za aktuelno vreme i političku epohu…?

Pojam "šezdeset osme“ danas je u Srbiji možda jedino interesantan pojedinima među onima koji se sećaju te godine, dakle ljudima starije generacije, nekolicini profesionalnih istoričara fokusiranih na socijalne teme iščezle epohe, desetini tadašnjih aktera koji i danas zauzimaju nekakve pozicije u javnoj sferi i – mladim neolevičarima koji sada u tim davnim nemirnim danima traže neku inspiraciju i istorijski uzor bliži današnjici od sovjetske Oktobarske revolucije iz 1917. za jedno pola veka.

Reklame

Ostatak populacije je verovatno ispratio ovogodišnji "jubilej“ - punu pedesetogodišnjicu studentskog bunta započetog 2. juna 1968. u paviljonima Studentskog grada na Novom Beogradu - sa dozom neznanja i nezainteresovanosti rezervisanom za, na primer, dešavanja na političkoj sceni Kirgistana tamo negde devedesetih, ili nešto drugo od sličnog značaja za ovdašnju zajednicu.

Dakle, bez ikakvih poveznica sa epohom i događajima koje je iznedrila, uz tek poneke blede reminiscencije. Od kojih najveći broj, u stvari, samo ima veze sa kultnim filmom "Varljivo leto 68“ gde je kompletan okvir radnje oivičen refleksijama na nešto što se šest dana juna te godine dešavalo u Beogradu. Film je bio izuzetno popularan, gleda se i danas, pa je zahvaljujući tom kinematografskom delu "šezdeset osma“ dobila kakvu takvu popularnu dimenziju. Naravno, nejasnu i bez velikog ulaska u suštinu.

"Crveni Kmeri"

Da bi "popunili prazninu“ i "obeležili uspomenu“ u nekoliko dnevnih novina ovih dana pojavili su se čitavi feljtoni bogato ilustrovani fotografijama iz muzejskih i policijskih arhiva, koji je trebalo da nas masovno nezainteresovane upoznaju sa jednom famoznim demonstracijama, danas totalno zaboravljenim.

Najveći deo fotografija prikazuje kako je tadašnja policija zvana "milicija“ besomučno tukla studente na jednoj novobeogradskoj utrini dok se manji deo arhivskih snimaka odnosi na "Crveni univerzitet Karl Marks“, kratkotrajno "osnovan“ kao "štab“ mladih buntovnika u zgradi Rektorata beogradskog Univerziteta na Studentskom trgu u centru Beograda. Da, tu i tamo je objavljena i poneka Titova slika, uglavnom screenshot sa Jutjub klipa, snimku televizijskog obraćanja koji je tadašnji apsolutni vladar održao neočekivano suočen sa gnevom mladih.

Reklame

Ok, reći će neko danas & ovde, u čemu je onda fora sa tim demonstracijama i "šezdesetosmom“, kakvu to važnost ima za nas, zbog čega treba da se sećamo tih dana, da li se tu nalaze neke poruke primenljive za aktuelno vreme i političku epohu…?

Početak milicijske akcije prema studentima koja će u narednim trenucima prerasti u ozbiljno batinjanje sa mnogo povređenih. Fotografija: Wikipedia

Rekao bih da ni važnosti, a posebno prenesenih poruka, nema, iako će neki novi "levičari“ odmah reći da ih ima. Studentske demonstracije koje su se desile u Beogradu juna 1968. su, kada ih pogledamo "open mind“, hladno, precizno i bez ikakvih predrasuda, bile manifestacija besa nekoliko stotina "intelektualaca“ protiv svega onoga što danas predstavlja osnov moderne civilizacije, i što čak više ni sistemi poput današnje pseudokomunističke Kine, ne dovode u pitanje: privatne inicijative, ekonomskog liberalizma, socijalnih ekonomskih razlika… Svega što, ustvari, jedino u vizuri Pol Pota i kambodžanskih masovnih ubica "Crvenih Kmera“ ne predstavlja neupitne temelje opšteg globalnog progresa u poslednjih osamdeset godina, odnosno, od pobede nad nacizmom maja 1945.

Deca revolucije

Studentske demonstracije tog leta u Beogradu vodila je generacija mladih rođenih između 1945. i 1950. godine, baš po okončanju tog svetskog rata, dakle, adolescenata koji su imali "privilegiju“ da budu prve generacije koje su u potpunosti podignute i vaspitane u novoj komunističkoj ("socijalističkoj“) Jugoslaviji.

Bila su to, u pravom smislu, "deca revolucije“, čije vaspitanje je, za razliku od onih rođenih svega deceniju ranije (1930tih), isključivo bilo rezultat novih okolnosti i društvenih pravila nametnutih na prostoru koji je zauzimala nekadašnja zemlja Jugoslavija, od Triglava do Ohrida, nakon što su komunisti i njihov vođa Tito pobedili u Drugom svetskom ratu 1945, izveli revoluciju, preuzeli vlast i nametnuli svoja pravila – i to pobedom svog oružja i čistom silom.

Reklame

Deca koja će se u leto 1968. "podići“ da traže "pravdu“ odrasla su na mitovima o jednakosti, beskompromisnosti, revoluciji, čvrstini komunista, zajedničkom deljenju i poslednje korice hleba, kako se isticalo u partizanskoj ratnoj mitologiji, usled čega su stekla nerealnu sliku sveta u kome odrastaju. Siromašnim studentima koji su dolazili iz gradova po Srbiji i Crnoj Gori da uče visoke škole u Beograd, i koji su u svojoj vizuri potpuno opravdano očekivali da zatim odmah od "društva jednakih“ dobiju i "stabilan i dobar posao“, niko nije smeo, mogao ili želeo da objasni nekoliko stvari: najpre, da su Tito i njegovi najbliži saradnici po ulasku u Beograd 1944. godine za sebe odabrali najreprezentativnije vile predratnih najbogatijih fabrikanata za svoj smeštaj i da nisu živeli u radničkim paviljonima na Karaburmi ili Rakovici. Takođe, da je revolucionarni eksperiment koji su započeli 1945. do početka šezdesetih godina već nepovratno propao pa se čitavo tadašnje društvo našlo pred nesavladivim teškoćama, usled čega je bilo sve više siromašnih i sve manje perspektive. I za šta je jedino rešenje bilo "labavljenje“ revolucionarnih stega represivnog sistema koji je od samog početka počivao na strahu populacije od policijskih, vojnih i sudskih mehanizama.

Tito je već sredinom šezdesetih počeo da deli pasoše i da podstiče mnoga "gladna usta“ da svoju sreću potraže u zemljama Zapadne Evrope u kojima se zbog ogromnih razaranja i demografskih gubitaka u Drugom svetskom ratu osećao veliki nedostatak svih vrsta radne snage. Računica je bila krajnje jednostavna i funkcionalna: smanjiće se pritisak u zemlji, svi koji odu da rade u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Švedskoj ili Švajcarskoj slaće kući deo novca čime će se umnogome rešiti siromaštvo širokih slojeva, i, uprkos izazovima kapitalizma u koji hrle, biće pod kontrolom agenata tajne službe masovno infiltriranih u redove ekonomskih emigranata iz Jugoslavije još od prvog talasa.

Reklame

Raslojavanje

Već prve "doznake“ koje su jugoslovenski radnici krenuli da šalju od 1965/66. godine počele su da menjaju sliku i međusobne odnose u, do tada nasilno (revolucijom) izjednačenom, društvu. Porodice i rođaci "gastarbajtera“ su počeli da žive bolje, uz refleksije materijalnog izobilja ka kome je Evropa već krenula da hrli. Takođe, onaj deo jugoslovenske privrede koji je kako-tako funkcionisao, i to najviše ona preduzeća koja su poslovala sa inostranstvom, počeo je da se odmiče od boljševičkog modela zacrtanog od 1945. godine. Deo poslovnih navika je direktno kopiran od tih "zapadnih“ modela: privatna inicijativa i preduzimljivost su bili jedan od najvažnijih segmenata tih navika. Na sve te tendencije potpuno se naslonio i deo "nomenklature“, državnih funkcionera svih nivoa i činovnika koji su zahvaljujući pripadnosti partiji imali lagodnu poziciju, sa svojim novostečenim ponašanjem koje se svodilo na to da budu bolje obučeni, ekskluzivnije, da voze dobre automobile, imaju novoizgrađene velike stanove na odličnim lokacijama u centru Beograda, posećuju bolje restorane…

Skup svih tih faktora bio je fitilj koji je zapalio bure baruta onih čije su duše i srca bili natopljeni mitovima o apsolutnoj jednakosti, nepogrešivom vođi Drugu Titu, tekovinama revolucije, istim šansama za sve, i ostalim utopijskim propagandnim storijama koje je sistem neprestano ponavljao sa svog komesarskog "limenog megafona“, baš kao jednom u Lenjinovoj Oktobarskoj revoluciji. U parole je verovao sve manji broj ljudi ali deca koja su ih imala uklesane u svesti još od osnovne škole su se lako uhvatila za njih kao jedinu moguću istinu. U vrelim junskim danima na novobeogradskom pesku izbio je bes mlade "elite“ pred očitim odstupanjima i devijacijama kompletnog sistema, u odnosu na ono za šta su jednom nad Sutjeskom koja huči u noći krv prolivali hrabri proleteri.

Reklame

Pred sukob milicije i demonstranata kod podvoznjaka. Fotografija: Tanjug, Anton Vaš

Bes koji je tinjao par godina, podstakle su velike vrućine tog leta, jedna masovna tuča sa vršnjacima koji su na "radnoj akciji“ vršili grube građevinske radove na isušivanju močvarnog tla Novog Beograda, agitovanje nekoliko kolega studenata sa viškom revolucionarnog duha u sebi i, kako to obično biva, slučajan splet okolnosti. Kompletan okvir onome što će da usledi dale su i ulične demonstracije koje su se tog leta već odvijale po Francuskoj, Nemačkoj i SAD, mada svaka sa svojim razlozima, iako su sve doživljene kao nekakav jedinstven objedinjeni globalni "pokret“, kao i možda najviše, a potpuno paradoksalno, "Praško proleće“, pokušaj tadašnje Čehoslovačke da se odmakne od Sovjetskog saveza i njegovog rigidnog sistema tretiranja zemalja u tadašnjem Istočnom bloku, čitaj komunizma.

Iznenađenje i Mao Ce Dung

Tito i njegov celokupan državni sistem su se našli zatečeni i iznenađeni onim što se naglo i za njih neočekivano desilo. Fokus sistema je bio okrenut na drugu stranu, "Praško proleće“ je slutilo na problem, što se zaista i desilo par meseci kasnije kada je SSSR izvršio vojnu invaziju na Čehe i Slovake, i tenkovima povratio autoritet: pretnja sovjetske invazije nad Titom je stajala neprekidno od 1948. godine i sukoba sa Staljinom, pa je svako, i najmanje, "lepršanje“ na Istoku donosilo zebnju u srca jugoslovenskog vrha. U takvim okolnostima "gibanja“ u studentskim spavaonicama na kraju peščanog novobeogradskog polja nisu bila ni na čijem "radaru“, a kamoli u centru pažnje sistema. Kada su "deca“ krenula ka centru Beograda da tamo glasno, odlučno ali krajnje naivno, objasne Titu koliko mu se sistem koji je stvorio "odmetnuo“ iz ruku, već je bilo kasno. Jedino što je preostalo bili su policijski pendreci.

Masovno prebijanje prve grupe studenata kod nekada famoznog "podvožnjaka“ na NBG (kod današnjeg Enjub centra) nije dalo nikakve rezultate. Bilo je to smirivanje osinjeg gnezda mahanjem štapom. Umesto pokornosti i straha, zagrižena jugoslovenska mladost iz paviljona je reagovala još agresivnije. Krenuo je "Crveni univerzitet Karl Marks“ sa "tribinama“ punim zapaljivih govora, pokliča i poziva na nastavak revolucije, beskompromisno, do kompletnog povratka "na staro“ i anuliranje u međuvremenu nastalih "devijacija“.

Reklame

"Crveni revolucionari“ su napadali privatnu inicijativu, mogućnost da uopšte postoje "privatnici“, napadali su "nejednakosti“ i to što nekvalifikovani i neobrazovani radnici nemaju ista ili slična primanja sa direktorima koji su vodili velike sisteme, i slično. Duh kineskog vođe Mao Ce Dunga se opasno nadneo na Beograd tih nekoliko dana. Ce Dungova Kina je baš tih meseci sprovodila sličnu "revoluciju“, odnosno, unutrašnji teror koji su predvodili upravo studenti na Maov mig, i može samo da se naslućuje koliko nelagode je takav model izazvao kod Tita: Mao Ce Dung je malo koga u komunističkom svetu mrzeo kao Josipa Broza jer ga je smatrao otpadnikom od komunističke dogme i američkim "pionom“.

U televizijskom govoru koji će održati u očajničkom pokušaju da primiri usijane studente pre nego što bude primoran da na njih pošalje tenkove, što bi bilo vrlo neizvesno, rizično i užasno kontraproduktivno, Tito više puta pominje upravo Mao Ce Dunga. Pored njega pominje i nekadašnje najbliže saradnike kojih se u međuvremenu rešio, Milovana Djilasa i Aleksandra "Leku“ Rankovića, kao one čiji "maligan“ uticaj na decu neće dozvoliti, iako je očito da je Titu bilo bez sumnje jasno da su, umesto te dvojice potraćenih saboraca, jedino ideje "crvene Kine“ i Mao Ce Dunga mogle da izazovu revolucionarni žar u mladim dušama. Ono čega se stari revolucionar i komunista Tito, sada već državnik udobno zavaljen u vlast, bojao bilo je upravo ono što je svojevremeno i sam radio rušeći stari sistem u Jugoslaviji: većih revolucionara od sebe samog.

Reklame

"Studenti su u pravu" – Uranilkova sa dugosežnim posledicama

Televizijski govor koji je Tito održao uveče 9. juna, sedam dana od otpočinjanja nemira, verovatno je jedan od medijskih presedana na ovim prostorima i spada u rang antologijskih. Jugoslovenski doživotni predsednik, revolucionar koji je oružjem osvojio apsolutnu vlast i koji će na toj poziciji ostati 35 godina, sve do smrti 1980. godine, uspeo je da veštim manevrom – navodno dajući za pravo pobunjenim studentima – efikasno rashladi njihov žar, još u toku te večeri. I danas je neobjašnjivo kako se tolika "energija“ volšebno ugasila odmah nakon Titovog govora, osim ukoliko se ne prihvati gledište da su u svojoj usplamteloj naivnosti mladi revolucionari ustvari u Titu videli apsolutni autoritet, što do kraja objašnjava "antiliberalnu“ i "antimenadžersku“ prirodu njihovog protesta, jer, jednostavno, u toj vizuri, Tito "nije znao“ šta se oko njega radi, pa mu je bio potrebno poslati snažnu poruku na društvene "devijacije“. Tito je govorom pokazao da je "poruku“ čuo i da je prihvatio. Misija je završena.

Crveni univerzitet Karl Marks. Fotografija: Arhiv Jugoslavije, Tanjug, Živorad Vučić i Anton Vaš

U danima dok su trajali protesti ogroman aparat tajne policije i vojnih i civilnih službi bezbednosti bio je maksimalno upregnut da bi se otkrilo sve u vezi sa studentskom pobunom: ko je pokrenuo, ko je sve povezan, ko je uključen, ko podržava, tajno i javno, i, najviše – da li ima stranih "prstiju“ u svemu. Tita i njegov sistem jedino je realno plašila mogućnost da strane službe, kineska, sovjetska ili neka bliža a manja, poput rumunske, bugarske ili čak neke zapadne, imaju toliki upliv među određene delove društva da mogu da izazovu takvu masovnu i odlučnu pobunu. Ljudi koji su bili markirani kao "kolovođe“ su, u danima nakon govora i smirivanja situacije, bili diskretno privođeni, ispitivani, hapšeni, kako bi se što pre sklopila puna slika incidenta koji je uzdrmao vlast.

Reklame

Rezultati policijskih i bezbednostih istraga su pokazali da realne bojazni po jugoslovenski sistem nije bilo: pobuna je bila autentična, uslovljena revolucionarnim propartizanskim žarom i u samoj suštini potpuno na Titovoj strani, u smislu da su se svi studenti upravo pozivali na njega. Iako su, u apsolutnom neznanju i nerazumevanju njegovih političkih poteza i tajnih dogovora, u suštini, najviše tome štetili. Zbog toga su stvari mogle da odmah i lako "legnu“: jedan deo najzagriženijih vođa protesta je doživeo šikanu, ali se to odnosilo na svega desetak ljudi. Ostatak studenata je ubrzo uklopljen u sistem zaposlenjima i sitnim ustupcima poput uvođenja kategorije "minimalnog ličnog dohotka“, kako bi se korigovale socijalne "nepravde“ prema najneobrazovanijim i najmanje produktivnim delovima društva (fizički radnici, nekvalifikovana radna snaga, itd), što je davalo neku romantičarsku auru uspešnog ishoda protestu.

Sa druge strane, Tito nije smenio šefa policije Nikolu Bugarčića, što je bio jedan od zahteva studenata, naprotiv, njegova pozicija će u vremenima koja su dolazila biti još jača, sve do jedne tačke. Ipak, maoistički "crveni teror“ ispoljen u tim danima ubrzo je dao rezultat: Tito će se u narednim godinama oštro okomiti na ljude koji su predvodili ekonomske reforme koje su trebalo da relaksiraju dogmatski vođenu privredu i da daju izvesne rezultate, i ponovo zategnuti "kurs“, vraćajući se na svoje stare boljševičke korene. Celokupna klima u društvu će ponovo postati rigidnija, a kao jedan od znakova da je "poruka primljena“ biće i masovna produkcija partizanskih filmova, odnosno, ponovno građenje ratnih mitova i opšte smanjenje tolerancije prema svima koji su "drugačije mislili“. Delovalo je da je, iako manipulišući studentima da bi ih vratio sa ulice u paviljone i učionice, Tito ipak zaista mislio da su "studenti u pravu“, s obzirom na duboki zaokret koji je preduzeo nakon toga.

Jedna od ključnih i najdalekosežnijih posledica "marksističke“ pobune sa primesama "promisli“ Mao Ce Dunga biće to što će se Tito, umesto liberalizacije privrede i "menadžerskog pristupa“, u suštini, daleko realnijeg načina opstanka jugoslovenskih firmi na globalnim tržištima i mogućnosti zarađivanja profita, u potpunosti okrenuti zaduživanju kod MMF-a i drugih međunarodnih finansijskih institucija kako bi održao privid "uspešnosti“ neodrživog sistema i novu "uranilovku“ uspostavljenu nakon 9. juna 1968. godine kako-tako finansirao. Zbog ogromnog duga koji će se generisati u narednih nekoliko godina, do 1976, čitavo jugoslovensko društvo će provesti turobne osamdesete kada je morala da počne otplata tada uzetog novca.

Posledice

Od sporednih efekata koji će u vremenima koja su dolazila imati dugoročnije socijalne "impakte“ najvažnije je bilo osnivanje "Studentskog kulturnog centra - SKC“ u Beogradu, 3. aprila 1971. godine. Sistemu je trebalo pune tri godine da se odluči da napravi "kutak“ u kome će studentske revolucionarne tendencije i sve druge "opasne“ misli ipak imati pod kontrolom i nadzorom. Na čelu ove nove ustanove, oformljene na "korist“ studentima (iako je pobunjena mladost iz 1968. do tada već završila fakultete i krenula da bude usisana u sistem), doveden je provereni kadar iz redova Saveza komunista Jugoslavije, baš kako se ništa ne bi omaklo, i kako bi sav "liberalizam“ ostao u za njega predviđenom čošku na uglu beogradskih ulica maršala Tita i Generala Ždanova (danas Kralja Milana i Resavska).

U narednim decenijama u SKC će slobodno bujati ideje, tendencije, inicijative, umetnički i socijalni pokreti, ali ništa što je odatle dolazilo neće se prosuti na ulice u vidu bune koju će podržavati hiljade mladih ljudi. Naprotiv, SKC postaje mesto rezervisano za urbani sloj i građansku avangardu koja će tu napraviti svoj "rezervat“ i alternativno mesto, nasuprot "ulice“ i "mejnstrima“. A upravo tamo gde ih je sistem i želeo, sprovodeći energiju tog intelektualnog sloja u zemlju, poput kakvog gromobrana.

Deo onih koji su u danima "Crvenog univerziteta Karl Marks“ bili puni zapaljivih parola o "crvenoj buržoaziji“, "socijalnoj pravdi“, protiv odlaska Jugoslovena na rad u kapitalističke zemlje ("Izvozimo ljude kao smrznutu govedinu“) i pevali revolucionarnu himnu protesta "Leva, leva, leva“ kasnije će postati deo opšteg establišmenta sa imenima koja još i danas mogu da se čuju u javnosti: Dragoljub Mićunović, Sonja Liht, Dobrica Ćosić…