Zvezde

Tajni život Vitni Hjuston

Razgovarali smo sa dokumentaristom Nikom Brumfeldom o njegovom novom filmu, ’Vitni: mogu li da budem ono što jesam’.

Nik Brumfeld je uvek koketirao sa kontroverzom. Njegov prvi film, Maloletnička veza, i dalje je zabranjen u UK – što je bio čin cenzure koji ga je toliko pogodio da se spakovao i preselio u SAD. Kasnije su teme njegovih filmova naginjale tabloidnom senzacionalizmu, bavio se životima slavnih u bilo kom obliku, od serijskih ubica ( Ajlin: život i smrt serijskog ubice), do političara ( Sara Pejlin: nego šta!). Međutim, nikada ne zauzima površan tabloidni pristup. Za Brumfelda je bitno ono što slava zamaskira.

Reklame

Ovaj dokumentarista je čuven po marljivom istraživanju, dok baza ulicama, sa pecaljkom sa mikrofonom u ruci, i razgovara sa netipičnim kandidatima da bi iskopao pravu priču. Njegov pristup je uvek da oljušti mejnstrimski narativ i locira stvarnost iza medijske propagande. Njegov najnoviji dokumentarac nije ništa drugačiji – iako ga ne obeležava njegov karakteristični pristup 'od vrata do vrata' – dok prati uspon i pad Vitni Hjuston u filmu Vitni: mogu li da budem ono što jesam.


Pogledajte filma: Šokantni svet britanskih delinkvenata


Ovo nije prvi put da se Brumfeld fokusirao na nekog muzičara. Još 1998. je udario u osinje gnezdo sa Kurtom i Kortni. Poznato je da je taj film trebalo da ima premijeru na Sandensu, ali je premijera otkazana u poslednji čas, kada je Kortni Lov pretila da će preduzeti pravne korake. Brumfeld je odbijao da prihvati zvaničnu priču, postavljao neprijatna pitanja i izveo zaključak da je Lov delom bila odgovorna za Kobejnovu smrt 1994. – što je ona uvek odlučno poricala. Nije dozvolila da se u filmu koristi bilo koja pesma iz Nirvaninog kataloga.

Zatim, tu je i Bigi i Tupak, jednako kontroverzan dokumentarac. U filmu Brumfeld tvrdi da je ozloglašeni Šug Najt, suosnivač Death Row Records, taj koji stoji iza smrti ove dve legende hip hopa sa Zapadne obale – ponovo, nešto što je sada opsednuti mogul konstantno poricao. Kao filmski stvaralac, Brumfeld ne pokazuje strah od posledica dok priča svoju priču, nepokoleban intervencijama naslednika i prijatelja. Što znači da je navikao da mu zalupljuju vrata ispred nosa kada zakuca na njih.

Reklame

Vitni: mogu li da budem ono što jesam nije ništa drugačiji. Kao što je i sa Kurtom i Bigijem ranije bio slučaj, ovo je nezvanična priča, pokušaj da se otkrije šta je dovelo do tragične smrti ove pevačice 2012, koji postavlja pitanje zašto je imala osećaj da nikada nije mogla da bude ono što zaista jeste. Ovaj dokumentarac je već naišao na probleme sa naslednicima legata. Njegovom kolegi, takođe britanskom dokumentaristi, Kevinu Mekdonaldu, zapao je zadatak da ispriča zvaničnu priču (koja će se pojaviti kasnije tokom godine), sa blagoslovom porodice.

Brumfelda intrigira šta će njegov stari prijatelj da iskopa, ali to nije pristup kakav bi on ikada zauzeo. „Iz mog iskustva, kada radiš sa naslednicima, oni se obično drže jedne strane priče", kaže on, „i često učine nemogućim da se ispriča priča koju otkriješ". Seća se kada je radio na Bigiju i Tupaku: „Bigijeva mama je stala iza filma, ali za to je bilo potrebno mnogo truda, i došli smo skoro do polovine snimanja, kada smo konačno dobili njen blagoslov". Brumfild brzo dodaje da je Tupakova majka, Afini, bila „zauzeta prekrajanjem Tupakovog imidža".

Vitni Hjuston je dugo imala savršen javni imidž. Imala je dugotrajni muzički pedigre – njena mama je bila gospel pevačica Sisi Hjuston; njena tetka je Dion Vorvik. Imala ja šarmantnu, toplu ličnost, i glas koji je očarao i belu i crnu publiku – san svakog muzičkog producenta. Vitni je u 21. godini katapultirana u centar pažnje, sa nizom hitova na prvim mestama top lista (uključujući „I'm Every Woman" i „I Will Always Love You"), filmskim ulogama (od kojih je najpoznatija uloga Rejčel u Telohranitelju), i svake nedelje je bila na naslovnim stranicama.

Reklame

Iza tog pažljivo našminkanog imidža, prema Brumfeldovom filmu, život Hjustonove se raspadao. Ubedljiv je u dokazivanju da se mučila da sakrije gej vezu sa svojom asistentkinjom Robin Kraford, o kojoj se dugo šuškalo. Bila je u burnom braku sa Nju Džek Svingerom Bobijem Braunom, i sve više je bivala navučena na kokain i prepisane lekove, što je hranilo mlin medijskih tračeva.

Nik Brumfeld

Ovaj kontrast javnog i privatnog imidža je bilo ono što je zaintrigiralo Brumfelda, koji je želeo da iskopa pravu istinu o Vitni, baš kao što je to ranije učinio sa Kurtom i Bigijem. „Imao sam mnogo pitanja o tome kako je bila reklamirana i ko je bila", kaže on. Ova fascinacija je razumljiva. Tokom devedesetih, muzičke kuće su još uvek delile bele i crne muzičare u dve odvojene kategorije, i shodno tome su ih i reklamirali. Vitni je bila prva kros-over umetnica, koja je napravila veliki uspeh i, kao što se tvrdi u Brumfeldovom dokumentarcu, njena muzika je bila svesno producirana tako da u njoj nema ničega što zvuči previše „crnački".

Ono što je Brumfeldu upalo u oči je bilo to kako mejnstrim narativ Vitninog života poriče značaj Robin Kraford, Vitnine dugogodišnje prijateljice i asistentkinje, dok im se putevi nisu razišli. „Naslednici Hjustonove stvarno žele da izbrišu Robin Kraford iz jednačine, i žele da Bobi Braun bude osoba koja je bila odgovorna za loše stvari koje su se događale, a to jednostavno nije bio slučaj", tvrdi Brumfeld.

Reklame

Problem je bio kako snimiti dokumentarac o Vitni bez pristupa materijalu njenog legata. To je dovelo do toga da je Brumfeld ušao u trag austrijskom producentu i reditelju Rudiju Doležalu, koji je imao snimke Vitni iza scene, sa jedne turneje krajem devedesetih, koje je nameravao da iskoristi za svoj film. „Napraviti te snimke je bio pravi izazov, jer Vitnije bila veoma povučena osoba, a to je bilo drugačije vreme", kaže Brumfeld, koji se brinuo da li postoji dovoljno materijala za film, dok nije upoznao Doležala. „Na njegovim snimcima ima jedinih intervjua koje sam video sa Robin, i snimaka iza scene na kojima su i ona i Vitni. Na kraju smo naišli na zlatnu žilu snimaka Vitninog života".

Brumfild zna da si na vetrometini kada započneš neki projekat, i čekaš šansu, za koju on priznaje da se svodi na kombinaciju napornog rada i čiste sreće. I postaje sve teže i teže. Po njemu je problem u tome što su ljudi sve više samosveni kada im neko gurne kameru u lice. „Reći ću vam ovo: ljudi su postali mnogo veštiji kada su mediji u pitanju, i mnogo su manje otvoreni", kaže on. „Ljudi se sada veoma kontrolišu. Sada ima mnogo rijalitija na televiziji, koji su namerno i grozno veštački".

Uprkos usponu petparačkih TV rijalitija, Vitni: zašto ne mogu da budem ono što jesam pokazuje da još uvek ima mesta za reditelje kao što je Brumfeld da podižu prašinu i izazivaju kontroverzu, a da ne budu prosti. On to lepo sumira: „Kao reditelja dokumentarnih filmova, motiviše me izvlačenje suštine iz nečega što nije kontrolisano i isfabrikovano".

Još na VICE.com

Odajemo počast Madoninoj post-pank prošlosti ranih osamdesetih

Kako su Tupak i Bigi od prijatelja postali smrtni neprijatelji

Noisey vodič za pesme o lizanju žena