Prvobitno objavljeno na i-d.U Her, filmu Spajka Džonsa iz 2014. postoji scena u kojoj Teodor (koga igra Žoakin Feniks) nezadovoljno leži na svom izgužvanom jorganu, pod plavom svetlošću ranog jutra. Pretražuje automatizovane ženske glasove sa kojima će razgovarati, da bi lakše zaboravio svoju bivšu devojku. Preslušavajući razne glasove, odlučuje se za roboticu pod imenom SeksiKiten, koja je obdarena dubokim, maznim glasom. "Hej, sama sam i ne mogu da spavam, koga ima tamo da podeli krevet sa mnom?“, pita ona. Glas ga smesta privlači. "Ja sam u krevetu pored tebe, i drago mi je što ne možeš da spavaš. Da spavaš, morao bih da te probudim“, izgovara on, nakon što je čuo njen glas.
Reklame
Namera kod ove scene je bila da bude jeziva i distopijska, pogled na to kako će automatizacija neizbežno zameniti susrete uživo na Zemlji. Ali ovo je u velikoj meri već realnost sa kojom smo suočeni, glasovne poruke (kada nekome preko telefona pošalješ kratak zvučni klip) sve više su vid komunikacije. Jedina razlika je u tome što osoba na drugom kraju veze diše i nije napravljena od žica.Ali umesto da su mehanički vid komunikacije, glasovne poruke pružaju mnogo topliju alternativu od beskonačnih "šta radiš“ poruka koje kucamo po telefonima. One zvuče nago i ogoljeno. Kao telefonski poziv, samo što možeš da ih pošalješ kada god poželiš, kada si zauzet, i sledeći tok svesti možeš da istrtljaš svoje misli u slušalicu.Ja sam glasovne poruke počela da koristim kada je momak sa kojim sam se viđala počeo da mi ih šalje. To me je isprepadalo – nisam želela da odgovorim, jer ko ne mrzi zvuk sopstvenog glasa? Način na koji zacviliš dve oktave više nego što si mislila, izgovaraš "mislim“ i "ovaj“ jedno pet puta po rečenici, i sve vreme mljackaš. "Hoćeš li da mi doneseš Mekflari?“, rekao bi on. Zbog njegovog hrapavog i dehidriranog glasa, samo sam mogla da ga zamišljam kako leži u krevetu, sa laptopom na grudima, dok na Jutjubu gleda klipove rvanja, a nestašni osmeh mu otkriva velike zube. Vremenom sam počela da mu šaljem odgovore.Počela sam da volim glasovne poruke. Sa kucanim porukama lako može da se upadne u preteranu analizu poruka. Da li si postigao savršenu ravnotežu između opuštenog i flertovanja? To je teže odmeriti bez tona glasa. Reči na ekranu mogu da deluju kurtoazno i distancirano, čak i fraze kao što je "to je lepo“ mogu da se shvate na mnogo načina. Sve moraš da utopliš znacima uzvika ili emodžijima. Ali kod glasa samo govoriš. Unapred pripremljeni govor će zvučati kruto. Zauzvrat možeš da čuješ one trenutke kada nekome glas zadrhti od smeha, ili kada pauzira, razmišljajući o nekom teškom pitanju.Ova ideja da ćeš dublje upoznati nekoga kada čuješ način na koji se izražava nije ništa novo: studije su povezivale naše sposobnosti da prepoznamo iskrenost i autentičnost sa govorom. Druge su povezivale čulo sluha sa besprekornom sposobnošću da pogodimo uzrast i fizičke atribute onoga ko govori – sve do razmere struka i kukova žene – sa neverovatnom preciznošću. Tokom jedne studije iz 2010, praćeno je kako ljudi manipulišu svojim glasovima, ako pretpostave da je njihov sagovornik atraktivan. Većina učesnika je produbila svoj glas da bi zvučao više seksi.Što se mene tiče, nastavila sam sa glasovnim porukama tipa, "Kada ćeš biti u pabu?“ i "Imaš li mleka kod kuće?“, sve dok se nisam opustila i bila u stanju da mumlam i zamuckujem, bez blama zbog toga što sam nesposobna da dođem do poente. Ali shvatila sam njihovu vrednost tek kada je on tokom uskršnjih praznika otišao kod tate koji živi na moru, i kada mi je isuviše mnogo nedostajao. Jedne noći, baš kao Teodor, ležala sam sa glavom na jastuku i slušala seriju glasovnih poruka koje mi je slao. Nisu bile romantične, većina njih su bili citati iz slešer horor filma The Purge, ali bile su natopljene bliskošću, kao kada mirišeš nečiju iznošenu trenerku.Posle tekstualnih poruka ostaje osećaj je skoro kao da onaj koji ti ga je poslao ni nije ljudsko biće. Ako želiš da se zbližiš s nekim, pošalji mu glasovnu poruku, i možda ćeš mu se zadržati u mislima.
