Zašto je Zvezdi Evroliga ipak bitna

U poslednjih dvadeset i pet godina navijači Crvene Zvezde upoznali su i visine i ponore evropske košarke. Od čuvenih generacija koje su predvođene Sašom Obradovićem, Miletom Lisicom, Dejanom Tomaševićem i Aleksandrom Trifunovićem “krale” titulu tada evropskom prvaku Partizanu, pa do umalo padanja u drugi rang par godina kasnije. Od trofejne sezone 1997-98 i magije današnjeg asistenta Milenka Topića, Vladimira Kuzmanovića, Olivera Popovića, Zlatka Bolića i Igora Rakočevića, do opšteg raspada koji je usledio kada je ceo klub zamalo otišao na giljotinu i sezona završena sa nekolicinom profesionalaca. Od Zmagove “evropske Zvezde” koja tuče Makabi u Tel Avivu, do Uvalinovog flerta sa izlazom iz ABA, pa nazad do crveno-bele renesanse koju je inicirao Dejan Radonjić.

Imali su zvezdaši, čije je tvrdo jezgro košarkaških ljubitelja uvek krasila ta nit mazohizma, i živaca i dlanova i za pukovnike, a i za pokojnike. Jedino što je uvek bilo neophodno za aplauz iz iskrenosti, ili barem iskrene simpatije, bila ja činjenice da je element borbe uvek bio prisutan. Jer izgubiti od kvalitetnijeg protivnika (a mnogi su u minulih par dekada bili kvalitetniji) nije bilo grešno samo po sebi. Grešno je kad se predaš još u svlačionici i pogineš bez ispaljenog metka.

Tekuća sezona u kojoj se Crvena zvezda nalazi sezona je velikih ekstrema. Da će promena, kako kadrovskih tako i stilskih, biti – znalo se. Već prvi mečevi doneli su jasnu sliku da ovo više neće biti “Radonjball”, sa krvničkom tučom u odbrani te maksimalnom utilizacijom pik-end-rola u napadu. Imponuje samim time i podatak da ove sezone u Evroligi Zvezda trenutno deli prvo mesto sa madridskim Realom po broju pokušanih šuteva za tri poena – 265, iliti 26.5 po utakmici. Baskonija na trećem mestu ima čitavih dvadeset i jedan dalekometni pokušaj manje. Prosta matematika nam kazuje da su crveno-beli na putu da u trideset mečeva ispale skoro 800 trojki – iliti, bezmalo dvesta više nego lani, kada je Radonjićeva četa sa 616 pokušanih šuteva za tri bila treća otpozadi.

Ali, možda i najinteresantniji ekstrem je viđen u rasponu od svega dve jesenje nedelje. Ko je petnaestog novembra došao u beogradsku Arenu da gleda meč sa CSKA, prisustvovao je jednoj prolongiranoj tegobi u kojoj je domaći sastav bio kompetitivan tek prvih par poseda, a posle je kompletno posustao i odigrao ostatak na nivou juniora. Bilo je to, rečnikom Svetislava Pešića rečeno, klasično “skidanje gaća”.

Ko je, međutim, upalio televizor da prvog dana decembra pogleda već prežaljeno gostovanje u Madridu, video je kako Zvezda u maniru Golden Stejta kombinacijom trojkaškog baraža i staroškolskog “hasla” po prvi put u četres’ i kusur godina ruši Real po sred španske prestonice. Neko ko je ove godine pogledao samo ta dva meča sa pravom bi mogao da se pita – koja od ove dve Zvezde je prava? I nisam siguran da li još uvek mogu da mu dam odgovor na to pitanje.

Kada se promeni trener koji je četiri sezone, što je za uslove KK Crvena zvezda istorijski period jednak trajanju rimskog carstva, gradio svoj stil igre, za očekivati je da će prvi meseci tranzicije proteći u traženju identiteta. Već u prvim jadranskim mečevima, kao i u evroligaškom susretu protiv Barselone, mogli smo gledati košarku od koje bi Dejan Radonjić verovatno dobio barem tri čira. Pogotovo je bilo brutalno posmatrati kako Barselona kontinuirano eksploatiše promaju u zvezdinom reketu školskim pik-end-rol akcijama, pa je Ante Tomić na momente izgledao kao reinkarnacija Dina Rađe, a Kevin Serafan ličio na hibrida Hakima Olajdžuvona i Patrika Juinga.

Međutim, različiti stilovi per se ne znače i goru košarku. Ja sam lično na primer jedan od onih koji je zaljubljen u šuterske ekipe, pa mi tako uopšte ne smeta salva trojki koja je sada već zaštitni znak ove Zvezde Dušana Alimpijevića. Gledajući kako crveno-beli u Madridu ispaljuju rafal za rafalom osećao sam se kao da sam upalio NBA 2k15 i izabrao omiljene Voriorse iz ’91, te u startnoj petorci ubacio Šarasa Marčuljonisa na nisko krilo a “spustio” Krisa Malina na četvorku. Sa tom ekipom smem i Bulsima iz ’96 na crtu.

Ali kakva god da je strategija vodilja stručnog štaba, o jednom mora da se povede računa. Beogradska publika će vam oprostiti i manjak kvaliteta i očekivane poraze – govorimo na kraju krajeva o ljudima koji su nekoć istrpeli i Gromika i Lipovija. Ali nedostatak borbenosti? To ne prolazi.

Iako je uprava kluba ove godine više puta javno istakla mantru da je Evroliga “nebitna” i da je fokus na ABA ligi, ta računica nije previše zdrava. To da je domaće tj. regionalno prvenstvo prioritet, o tome nema zbora. Dok god srpskoj košarci jedini izlaz u Evroligu ide iz ABA, dalje rasprave na ovu temu nema. Ali Evroliga ne sme biti trinaesto prase. U toj poruci koju je uprava poslala navijačima možda ileži odgovor na pitanje zašto je loša poseta ove sezone. Četiri godine su dug period, i u tom periodu Radonjić je navikao zvezdaše da nema predaje nijednom protivniku i da je svaka utakmica bitna, bez obzira da li je protivnik MZT ili CSKA. U krajnjem slučaju košarka se igra za pobedu i zato je obaranje ambicija bilo loše za Zvezdu i njene navijače, posebno što je tim respektabilan, sa grupom vrlo iskusnih evroligaških igrača.

Zvezda, kao što smo već više puta rekli, nije Real ili Barselona pa da može sebi da priušti luksuz neprodatih karata za evropske utakmice jer ih ionako redovno podmazuju bogate fudbalske sekcije. Klub umnogome finansijski egzistira zahvaljujući dobrim partijama u Evroligi, koji kontinuirano privlače publiku u halu. Loši rezultati u Evropi se možda ne kose sa dugoročnom strategijom obnove (koju ne preispitujem niti za sada ima potrebe za time), ali utiču na posetu, a loša poseta utiče na moral igrača i stručnog štaba.

Izuzmemo li meč u “Pioniru” protiv Barselone, za koji su karte planule u svega deset minuta, nijedan domaći meč u “Areni” nije izazvao preterano interesovanje zvezdaške publike. Malo zbog renesanse fudbala, malo zbog slabijeg kvaliteta ovogodišnjeg rostera (i samim time smanjenih očekivanja), a malo i zbog povremene nebrige koju su zvezdini košarkaši prikazali u par navrata.

Već spominjani debakl protiv “Armejaca” označio je i najdublji ponor u kojem se ove sezone Zvezda našla. Rezultat – poraz od 26 razlike – još je stigao i da polaska crveno-belima koji su barem trideset i pet minuta bili kompletno van svega. Bilo je bolno i frustrirajuće gledati nedostatak entuzijazma kod pojedinaca, te kompletno odsustvo borbenosti (ili umeća) koje se oslikalo na ceo tim. Sa razlikom tu nemam problem, ali sa stavom sam izuzetno imao. U kaseti od auta imam kolekciju svih Zvezdinih karata od par godina unazad – kartu za meč protiv CSKA sam po poslednjem zvuku sirene iscepao i ritualno razbacao po parteru, rešen da potisnem da sam ikada prisustvovao ičemu sličnom. Bilo je to za jednog zvezdaša dosta degradirajuće iskustvo.

A opet, sva ta gorčina učinila je vaskrsenje protiv Madrida samo veličanstvenijim. Kadrovski rez učinjen u meču pre poslednjeg, u kojem je terminalno zbunjenog Nikolu Radičevića na mestu rezervnog organizatora igre zamenio Dejan Davidovac, činio se kao prilično bizarno rešenje – Davidovac nema preterano iskustvo na poziciji plejmejkera, budući da je u FMP-u mahom igrao na poziciji krila. Ipak, upravo će dvadesetdvogodišnji Zrenjaninac biti taj džoker iz rukava kojeg je trener Alimpijević jurio cele sezone u situacijama kada je primoran da odmara Tejlora Ročestija.

Protiv Baskonije, Davidovac je bezmalo svojeručno animirao letargičnu Zvezdu i režirao preokret koji je umalo rezultovao pobedom. Protiv Reala, pak, ovaj donedavni krilni igrač delovao je u napetoj penal završnici stabilno koliko i Dejan Bodiroga u najboljim danima. Sam je izdejstvovao nekoliko faulova koji su kraljevski klub uveli u bonus, a onda i pokazao staloženost sa linije slobodnih bacanja. Da se na njega može računati potvrdio je i par dana kasnije dobrom rolom u meču protiv Igokee – publika je njegov trud nagradila srčanim aplauzom kada je po poslednji put zamenjen.

Bilo bi sada previše lako, a pomalo i neodgovorno, svaliti ovde su krivicu na leđa Radičevića. Tešku aklimatizaciju proživljavaju još uvek “studenti” Janković i Jovanović, koji se u poslednje vreme makar nalaze na tragu nečega što se može nazvati boljom formom, a dosta sporo protiče i re-integracija Branka Lazića i Nemanje Dangubića, koji još uvek “lutaju” u novom sistemu na koji nisu navikli. Isto tako, nije realno ni tvrditi da Davidovac poseduje neki čarobni štapić.

Ono što međutim jeste realno je da Zvezda, polako ali sigurno, počinje da nalazi svoj identitet i pokazuje novi karakter u kako evropskom, tako i jadranskom društvu – i da on počinje od borbenosti. Pobedu u Madridu možda jeste donela dalekometna artiljerija, ali iza svih tih šuteva našao se novopronađeni karakter. Spomenuo sam već Dangubića kome je falilo usmerenja i samopouzdanja – upravo je on odbio jedan od ključnih naleta Madriđana sa dve vezane trojke. Real je u više navrata stizao i zamalo prestizao, ali uvek je njihov uspešan napad pratio Zvezdin efektni retern. Nije tu bilo ni traga onog defetizma koji je viđen samo šesnaest dana ranije u “Areni”. Koš za pobedu Pere Antića, ma koliko tehnički maestralan, suštinski je duboko ukorenjen u odbijanju da se prihvati poraz koji je Zvezdi svaka prognoza namenila. Bio je to i vesnik trijumfa, ali i života koji bi mogao da oplemeni ostatak evropske kampanje.

Da je evroligaški plej-of daleko za crveno-bele, to je bezmalo svima jasno i ne dovodi se u pitanje. Ipak, u narednih dvadeset utakmica, Zvezda mora nastupiti sa intenzitetom i zalaganjem kakvi su prikazani u sada već pomalo i legendarnom trijumfu nad Realom. Taj put možda neće uvek doneti pobedu, ali će pridobiti publiku i doneti iskustva kako igračkoj grupi, tako i stručnom štabu, koji će prvo tako lakše adaptirati svoje ideje na trenutni kadar, a stečena znanja moći da upotrebe u nekoj bližoj budućnosti kada okolnosti možda budu povoljnije. Uz dobar vetar u leđa iz Evrope, i jadranska iskušenja će se lakše prevazilaziti, a dobro ime beogradskog predstavnika u evropskim okvirima biće očuvano.

Druga trećina aktuelne sezone počinje u petak osmog decembra u Beogradu protiv Efesa. Videćemo kojim putem Zvezda nastavlja svoj evropski hod, a ja bih ponovo voleo da podvučem – rezultat je manje bitan. Želimo da vidimo borbu i želju pre svega.

Ostalo već kad-tad dođe na mesto. PROČITAJTE JOŠ: