Mislim da sam upravo našao 10 hiljada dolara u slici koju sam kupio za 88

Kakav vam je bio vikend? Moj je bio prilično dobar. Gledao sam boks meč s prijateljima, odgledao jedan film, i otkrio da slika koju sam za 88 dolara kupio od jednog lokalnog umetnika u sebi sadrži 10 hiljada dolara u kešu.

19. avgusta sam prošao pored galerije Gaba, mesta u Los Anđelesu koje nikada ranije nisam video. Vlasnik, Džejson Ostro, bio je ispred i farbao trotoar sprejem, pripremajući izložbu koja se otvarala sutradan. Raspitao sam se o izložbi – nazvanoj Kopač kovčega, u skladu sa svojom temom traženja vinila – i nakon što sam pomenuo da sam novinar, pristao je da me pusti unutra da je pogledam pre otvaranja. Kada sam ušao unutra, odvojio sam nešto vremena da pogledam odabrane radove lokalnih umetnika, veličine 12x12 inča.

Jedan od radova, „ARTISHARDT", nepretenciozno, monohromatsko apstraktno delo koje je bilo okačeno pored muškog toaleta, je izazvao moju pažnju. Rad nije bio od vizuelno najatraktivnijih na izložbi, ali ime umetnika, Rubi Hart, mi je bilo odnekud poznato. Setio sam se da sam upoznao Rubija na nekoj žurci, godinu dana ranije, kada smo vodili kratak i prijatan razgovor. Otišao sam od njega misleći da je fotograf, pa me je prijatno iznenadilo kada sam u divljini naišao na jednu njegovu sliku.

Još prijatnije iznenađenje je bilo to što je na njegovoj slici bila istaknuta cena od 88 dolara, daleko manje od 300 i više dolara koliko je pisalo na nalepnicama okačenim na većini radova. Uvek se trudim da nađem načina da pomažem lokalnim umetnicima, a ispostavilo se da je jedan od njih koga sam lično upoznao izložio sliku koja je bila u okviru mog više nego skromnog budžeta. Shvatio sam to kao znak, i kupio „ARTISHARDT".

Naredne večeri, na Džejsonov predlog, svratio sam na zvanično otvaranje izložbe i po drugi put sreo Rubija.

„Mislio sam da se baviš samo fotografijom", rekao sam, pre nego što sam mu se ponovo predstavio i sa njim podelio vesti da sam postao njegov mecena.

„Drago mi je što će završiti u dobrim rukama", rekao je, pitajući da li sam pročitao spisak materijala od kojih je slika napravljena. „Postoji razlog zašto je rad trodimenzionalan".

U obilasku svoje nove slike, primetio sam glave šrafova oko debelog rama, a na pločici ispod, umesto uobičajenog „akril na platnu", pisalo je „drago kamenje, australit, kvarc, keš, ovsene klice, drvo, itd".
Ubeđen da ovo znači da je unutra sakriveno nešto vredno, naredne dane trajanja izložbe sam proveo kao da je jedno produženo Badnje veče, u iščekivanju Božića.

28. avgusta, poslednjeg dana izložbe, otišao sam u Gabu i počeo da skidam „poklopac" sa svoje slike, dok me je jednako radoznalo osoblje galerije gledalo (Vredi napomenuti da je nekolio dana pre otvaranja izložbe Rubi postavio fotografiju slike na Instagram, sa natpisom da je „sakrio 10 hiljada dolara u njoj". Pošto sam njegovu stranicu posetio tek nakon kupovine, nisam to video. Ali osoblje galerije je videlo, i izdalo saopštenje za štampu u kome je rečeno šta je unutra.).

Kada sam je otvorio, počeo sam da razgledam sadržaj. Iz mora zlatnih šljokica je virilo nešto što je izgledalo kao drago kamenje, minerali, i ljuspice stakla. Međutim, nisam mogao da se fokusiram ni na šta od toga, zato što mi se ispred nosa, u samom centru kutije, umotano u prozirni materijal, nalazilo nešto što je veoma ličilo na gomilicu keša.

Uzeo sam jedan od šrafova sa poklopca da počnem da stružem gumasti materijal, ali me je asistentkinja u galeriji uhvatila za ruku, pitajući, „Jesi li siguran da želiš to da uradiš"? Bila je u pravu. Morao sam da počnem da razmišljam kao vlasnik umetničkog dela i procenim da li je vrednost slike možda veća od ukupne vrednosti komponenti od kojih je sačinjena. Pritisnuo sam pauzu na svoj impuls da nešto ušićarim, baš u trenutku kada je sam umetnik ušao na vrata, da lično vidi moj reakciju, pošto su mu iz galerije javili da ću biti tu.

Nakon što mi je čestitao na kupovini i na telefonu mi pokazao snimke procesa nastajanja slike, koji su me uverili da se unutra zaista nalazi gomila love, Rubi je otišao da ćaska sa osobljem galerije, dok sam ja odneo sliku u kola, zvao voljene da podelim vesti s njima, brbljajući kao Tom Henks na kraju Kapetana Filipsa.

Nekoliko dana kasnije, kada je šok konačno popustio, ponovo sam razgovarao sa Rubijem Hartom, da bih saznao nešto više informacija.

Intervju je redigovan zbog jasnoće i dužine.

VICE: Ako je ovo bio marketinški trik da me navedeš da pišem o tebi, čestitam, upalilo je. Dakle, šta te je inspirisalo da to uradiš?

Rubi Hart: Još od malena sam uvek voleo da izvodim smicalice. Postoji ona izreka, „Ako se baviš onime što voliš, nikada u životu nećeš raditi ni jedan jedini dan". Shvatio sam da volim da pravim metež i situacije koje ostavljaju veliki utisak na ljude.

Takođe, postoji jedan italijanski umetnik iz šedesetih, Pjero Manzoni, koji je prodavao svoja govna u konzervi, pa sam u njemu video deo sebe. To je nešto što bih i ja uradio. Problem je u tome što prvo moraš malo da se pročuješ, pre nego što bi neko poželeo da kupi tvoja govna. Moraš od nečega da počneš. Zašto onda da ne počneš sa mnogo para? Umetnosti radi.

Još nisam počeo da kopam po šljokicama. Šta se sve nalazi u toj slici?

Naravno, tu je gomila keša. A moj deda – bio mi je najbolji prijatelj – je preminuo 2009, i ja sam nasledio njegov prsten, i na slici se nalaze neki dijamanti i smaragdi sa njega. Mislim da svako ko ima nešto para može da stavi keš na sliku, pa sam tome dodao i neke zaista značajne stvari, da bih pokazao da nisam samo nekakav bogati seronja. Takođe ima i malo kristala, nešto minerala iz raznih rudnika u kojima sam bio, ima litijuma, kvarca, ametista, a tu je i mali grumen moldavita – prilično dragocenog kamena sa asteroida. Ima svakakvih biljaka, začina, piva, burbona. Mislim da sam se posekao kada sam je završavao, tako da ima i malo krvi.

Možda sam pomalo pristrasan kada je ova slika u pitanju. Sumnjam da će svi ovako pozitivno reagovati na nju. Šta imaš da kažeš svojim neizbežnim kritičarima?

Ne znam. „Jebite se"? Stvarno me nije briga. Možda zato što sam pre par dana gledao film o Tupaku. Samo želim da nastavim da stvaram, čak i ako ovo proglase trikom zarad publiciteta. Bože moj. Ponekad moraš nekome da se uneseš u lice i urlaš da bi obratio pažnju na tebe.

Pa, mi smo obratili pažnju na tebe. Šta to urlaš?

Obratite pažnju na mene dok sam živ. Mnogi umetnici postanu slavni tek kada umru. El-Ej je posebno bogat kulturom umetnosti. Dozlogrdilo mi je da gledam kako moji prijatelji i ljudi oko mene koji su prepuni kreativnosti nemaju nikakav uticaj.

A mnoge stvari koje gledam su samo prežvakana sranja umetnika koji su već uspešni. Mažnjavaju sranja od Vorhola i Baskijata. Mada, možda pucam sam sebi u nogu. Možda je neko u nekom trenutku uradio isto ovo sa kešom, baš kao ja. Bože moj.

Još na VICE.com:

Da li svi vidimo da čovek na ovoj slici iz 1937. godine ima mobilni u ruci?

Upoznajte Reja Frejzera, slikara koji slika svojom kitom

Internet je poludeo zbog ove pesme napravljene od crteža jednoroga