Kritičari vutre opisuju kako je kad imaš najbolji posao na svetu

Denver Post je legendarna institucija koja izlazi od 1892. godine, sa iscrpnom etičkom politikom u više poglavlja objavljenom na sajtu — što je verovatno najsigurniji znak staromodnog ombudsmanstva nekog štampanog medija. Ta pravila (i ritualizovana težina koju uz njih ide) protežu se sve do uloge Džejka Brauna kao prvog profesionalnog kritičara za marihuanu ovog lista. On je angažovan 2014. godine, ubrzo nakon što je legalizacija stigla u Kolorado, da ocenjuje raskošne sorte trave u staklenim teglama u desetinama prodavnica trave i apoteka širom države. "Od mene se traže isti standardi kao i od bilo koga drugog ko piše za ove novine, a to uključuje i ljude koji su dobijali Pulicerovu nagradu", kaže on. "Podrazumeva se da moram dvaput da proverim sve što završi u mojoj kolumni, a imao sam tu sreću da radim sa nekim neverovatno talentovanim urednicima. Podrška koju sam dobio čini me poniznim."

Braun već dugo piše o travi. On je iskusni duvadžija sa razigranim, ličnim spisateljskim glasom koji je pre ovoga račune plaćao reklamnim poslovima po narudžbi. ("Evo nekih sorti, reci nešto lepo o njima", kako je to opisao sam Braun.) Posao za Post pretvorio ga je u jednog od prvih kritičara vutre na plati u Americi, što je revolucionarno za industriju koja ne dobija uvek istu vrstu delikatnog poštovanja kao, na primer, vinarstvo ili trenutna fascinacija od obale do obale kraft pivom. Iako su ostali listovi sledili taj primer, ne postoji posebno dug istorijat kritike trave u Severnoj Americi, a kad je Denver Post prvi put počeo da upošljava novinare zadužene za marihuanu, suočio se s otporom iz konzervativnih krugova. ("Imamo nagrađivani blog posvećen kraft pivu, a prema toj logici treba nam i kritičar za travu", rekao je za Njujork Tajms Postov urednik za marihuanu i dugogodišnji član redakcije Rikardo Baka.) To odsustvo presedana značilo je da Braun ne može da se obrati nekakvom Rodžeru Ebertu za vutru i zamoli ga da ga ovaj obuči njegovom zanatu, te je umesto toga morao sam da utvrdi zakonitosti kritike trave.

To, naravno, nije neki poseban izazov kad ste rođeni s istančanim nepcem za vutru. Bruanova proza je prepuna umešnog iskazivanja šestog čula. On je sposoban da izdvoji suptilne note voća i ukusa koji se probijaju kroz agresivni miris memle. Pored njegovog načina rada bi se čak i najozbiljniji somelijer osetio kao da otaljava svoj posao.

"Uzimam je nasuvo da bih stekao sliku o ukusu. Beležim sve prisutne terpene [mirišljava ulja koja se prirodno nalaze u kanabisu]", kaže Braun. "Obično neću uvući prvi dim dok ne steknem jasnu sliku kakav joj je ukus."

Najvažnije, i najradikalnije, Braun ocenjuje rad svakog žbunića trave koji završi na njegovom stolu. Vazdušastost, euforija, anestezija. "Kolumna ne bi bila kompletna kad to ne bih radio", kaže on. Aspekt "droge" ovog intoksikanta dugo je bio tabu u akademskoj kritici — nećete pronaći kritičara vina koji se raspisao o gizdavosti koju izaziva čaša merloa — ali Braun razume zašto ljudi puše marihuanu i bilo bi intelektualno neiskreno s njegove strane usredsrediti se isključivo na dobrodošao miris ili konture ukusa. Omamljenost od marihuane je neuhvatljiva — odraz sklonosti pojedinca pre nego bilo kakav objektivni pokazatelj — i zato od vas traži da njegov rad doživljavate kao prijatelja koji se izvalio na kauču. "Svačija fiziologija je sasvim drugačija i neko bi mogao da ima upravo suprotnu reakciju [na sortu] od one koju sam ja imao", kaže Braun.

"Znao sam da moje pisanje mora da sadrži lični aspekt zato što sam znao da je veliki deo nečijeg iskustva sa kanabisom lično", nastavlja on. "Pišete o fizičkom dejstvu isprobavanja nečega, ali ako ljudi ne znaju ništa o vama, teško im je da znaju sa čim da uporede kakvo je to iskustvo zapravo."

Još jedan kritičar trave koji pokušava da pronađe mesto u ovoj relativno novoj oblasti je Tomas Mičel. Iako je očekivao da će biti sportski novinar kad je studirao žurnalistiku na Državnom univerzitetu u Arizoni, pred njim se otvorio jedan sasvim novi put ubrzo posle diplomiranja kada je je marihuana legalizovana u Koloradu, gde je počeo da radi kao stažista u denverskom alt-nedeljniku Westword. Danas je Mičel ulični reporter za marihuanu u tom listu, kao i njihov kritičar za vutru, a njegove iscrpne recenzije sorti objavljuju se pod urnebesnim pseudonimom "Herbert Fuego".

"Svako pokušava da se probije u ovu industriju i primeni svoje znanje na marihuanu, a u tome se novinarstvo ni po čemu ne razlikuje", kaže Mičel. "Mislim da sam samo pronašao prazninu u pravom trenutku i ispunio je." On je dugo voleo travu, budući da je tip duvaždije koji vreme provodi čitajući o teorijama baštovanstva koje proizvodi najfinije i najjače uzorke. Mičel mi kaže da ne postoji razlika između promišljenog umeća botaničara i mikromenadžmenta neophodnog da se proizvede bačva piva. "Naleteo sam pre neki dan na sortu po imenu Štrumfeta. Imala je nešto malo genetike bobica i mirisala je fantastično. Nisam čuo za nju i zaista mi je drago što sam je isprobao", kaže on. "Kad bi neko pravio pivo sa nekim novim peletima, prirodno je da biste se zainteresovali za njega."

Šezdeset odsto Amerikanaca je za legalizaciju kanabisa. To je najveća podrška koju je on imao u poslednjih 47 godina. Verovatno dobar deo tog porasta možete da otpišete na umor i iscrpljenost od neuspelog rata protiv droge — 8 miliona Amerikanaca uhapšeno je između 2000. i 2010. godine na osnovu sitnih optužbi za posedovanje — a kritičari trave kao što su Tomas Mičel i Džejk Braun imaju priliku da grade na tome i pokažu zemlji da veština uzgoja marihuane zaslužuju da bude shvaćena ozbiljno. "To podiže standard, uzgajivače drži odgovornim", kaže Mičel. "Što više mozgova stoji iza kanabisa, to je bolje za sve."

Da li to znači da se nalazimo na ivici rađanja elegantne, otmene klase kritičara vutre? Verovatno ne, a Braun na svoju zadatak ni ne gleda na taj način. Ljudi njegove kolumne čitaju tražeći savete svih vrsta. Ponekad žele da budu odvaljeni tako da ne znaju za sebe, ponekad imaju majku sa dijagnozom raka ili sina rođenog sa epilepsijom, i traže drogu za koju nikad nisu mislili da će im biti potrebna. "Ti slučajevi se protežu daleko izvan onoga što predstavlja tradicionalna kritika", kaže on.

"Mi smo zamorčići za legalizaciju u prvim borbenim redovima. Mi isprobavamo ove različite sorte da bismo pokazali da postoji veoma velika razlika među njima, a različitim ljudima su potrebne iz različitih razloga", dodaje Braun. "Što se više to bude normalizovalo, bolje ćemo uspevati da služimo ljudima."

Još na VICE.com:

Odajemo počast svim fudbalerima koji su pali zbog vutre

Ilustracije najglupljih ideja koje su naduvanim ljudima pale na pamet

Šta tvoj naziv za vutru govori o tebi