Zlatne devojke, No1e i jedna mušema - najvažniji sportski događaji 2018.

Sportski kalendar funkcioniše tako da su parne godine uvek "nabijenije" od onih neparnih. Ova 2018. nije bila izuzetak - nije baš prestupna, kada se igraju olimpijske igre i EP u fudbalu, ali jeste ukačila Mundijal, kao i još sijaset stvari koje su nas zatekle. I mogu vam reći, neke od njih su bile sasvim, sasvim spektakularne.

Stoga, bez daljeg uvoda, evo liste jedanaest najvažnijih sportskih događaja 2018. Zašto jedanaest a ne deset? Zato što je ovo godina svetskog prvenstva, i sve je u znaku fudbala - takođe, nije bilo košarkaških turnira na leto, po prvi put posle ko zna kad, i onda eto, namestila se svakako neka fudbalska godina. Nešto sam sigurno promašio, nešto slučajno, nešto možda i namerno, ali nemojte se ljutiti. Liste su nezahvalan posao. Međutim, barem je ove godine bilo materijala za listu - toliko da su u obzir ušla samo dva događaja bez direktnog uticaja na Srbe.

Pregled godine počinjemo najrecentnijim događajem iz iste. Poslednje kolo Superlige u fudbalu počelo je snegom, a završilo se epskom konferencijom za medije u Kruševcu na kojoj su Nenad Lalatović i jedan lokalni novinar razmenjivali nežnosti.

Epilog još uvek nemamo, osim lavine saopštenja, a da li ćemo ga dobiti dalje od normativnih kazni i to je pitanje. Ipak, volumen psovačine je nerealan čak i za naše uslove, pa ga vredi uvrstiti na listu događaja koji su obeležili dvanest meseci za nama.

Malo je reći da 2017. nije moglo da se diše od Konora Mekgregora. Šašavi Irac, u slobodno vreme i MMA borac, nam je doslovce iskakao iz frižidera – malo zbog svog „superfajta“ sa Flojdom Mejvederom, a malo i zbog toga jer pravi sranja čim izađe iz kuće.

Tako je Mekgregor početkom 2018. osvanuo u novinama nakon napada na autobus pred UFC 223 – došlo je tu do teških reči, suspenzija, kazni i izmirenja, i jasno je bilo da taj beef između Mekgregora i Habiba Nurmagomedova (koji je bio i direktan povod na to bacanje zaštitne ograde na nesretnog četvorotočkaša) mora završiti u oktagonu. Kontroverza! Svađe! Šorka! Ah, taj veseli, veseli UFC.

I onda, nakon više meseci treniranja, treš toka i kurčenja po svakoj društvenoj mreži znanoj čoveku, Konor i Habib su 6. oktobra u Vegasu izašli jedan drugome na crtu. Očekivano – Irac je dobio po labrnji (Habib ga je bukvalno olešio), onda je došlo do malih čarki između trenera i osoblja, ali sve se završilo na najbolji mogući način. Gledaoci su dali pare, borci su uzeli milione, a MMA je dobila još jednu (ne)željenu reklamu.

Kada je prvi put napuštao Klivlend, Lebron je zakupio sat vremena na ESPN-u, i onda u programu pompezno nazvanom „The Decision“ objavio kako „odnosi svoje umeće u Majami“ (prevod vrlo slobodan). Košarka više nikada nije bila ista.

Od toga dana je prošlo više od osam godina. Džejms je osvojio dva prstena sa Hitom, zatim se vratio u Klivlend i dodao još jedan za Kavalirse. Ali, ponovo dolazi do zasićenja, i ovaj put Kralj Džejms rešava da ode na zapad – preciznije, u Lejkerse.

E sad, to što je vaša sestra koja ide u predškolsko još u januaru znala da će ovo da se desi, to je manje bitno. Bitno je to da kada najbolji igrač lige i jedan od najvećih u istoriji, čovek koji je bukvalno svojeručno izneo kljakavi Klivlend do finala u poslednjem plejofu, menja klub i to svojevoljno, da je to tektonski poremećaj koji prosto mora da uđe u svačiji top 10.

To što je otišao u Los Anđeles Lejkerse, verovatno najslavniju franšizu u istoriji američke košarke, to je tek tema za diskusiju. Džejms, kojeg su više od jednom psovali da je svesno išao linijom manjeg otpora i osvojio svoje prstenje tek posle „udruživanja“ sa drugim superzvezdama, je sada rešio da posveti svoje pozne igračke godine ekipi u fazi obnove bez ikakvih garancija da će ući u doigravanje, a kamoli napasti titulu.

Džejms je već sada siguran član Kuće Slavnih, ma šta god se desilo do kraja njegove karijere. Izvuče li, međutim, ovakve Lejkerse do titule, otvoriće se zaista legitiman argument za Najvećeg Svih Vremena.

Ne grešim puno ako kažem da se sada malo ko seća kojim se rezultatom završio 158. večiti derbi na stadionu JNA. OK, završilo se 1-1, ali to neće pamtiti niko. Kontroverzu oko izjednačujućeg pogotka Crvene Zvezda, zato, pamtiće svi.

Da li je lopta ušla u gol? Još uvek ne znamo. U danima koji su sledili pojavili su se snimci i analize arhitekta, planera, geodeta, matematičara, i bukvalno svakoga čije je ime ikao povezano sa egzaktnim naukama i ko je bio raspoložen da da izjavu za medije. O fudbalu se gotovo i nije pričalo, već se pošten svet poubijao da sa naučne strane rasvetli misteriju gola koji je postigao Ričmond Boaći.

Jedina sigurna stvar u celoj aferi je ta da TV kanal koji je prenosio utakmicu, Arena Sport, nije bio tehnički sposoban da u najbitnijoj utakmici na kalendaru Superlige presudi u nečiju korist. Jer prosto, u Srbiji izgleda ne postoji ta tehnologija koja bi utvrdila da li je lopta prešla gol liniju. Dobrodošli u 21. vek.

I dok vi ovo čitate, Hrvati su već odlučili da dogodine uvode VAR. Mi smo odmah sutradan retortirali da je to mnogo skupo, brate. Nema veze, opet ćemo zvati matematičare i građevince kad sledeći put TV kamere fejluju da registruju ima li gola ili ne.

Otkako je udarni tandem Žigara + Pantela napustio reprezentativni fudbal (a i fudbal uopšte), ne može se reći da je Srbija izbacila napadača svetske klase. Briljirali smo u defanzivi, sa veznjacima smo pristojni, ali od pravog špica – ni traga ni glasa.

A onda, odjednom, stignu nam – dva. Dobro, bilo bi malo preterano reći da su stigli onako odjednom. Aleksandar Mitrović je već imao dobru epizodu u Anderlehtu, a Luka Jović je ljubiteljima “Fudbal Menadžera” još uvek u sećanju kao ekstratalenat kojeg dovedeš iz Zvezde za male pare. Ipak, obojica su neko određeno vreme proveli u zapećku – Mitar u nemilosti u Njukaslu, a Luka negde u čistilištu između A i B sastava Benfike.

Sve se zato menja u toj magičnoj 2018. Prvo, Slaviša Jokanović spašava Mitrovića i dovodi ga u Fulam, gde ovaj doživljava apsolutni procvat. Londonski klub prvo ulazi u Premijer Ligu kroz baraž, a onda i u elitnoj konkurenciji njegova golgeterska forma se nastavlja. Fulam trenutno ne stoji najbolje, ali Mitrova forma je tu najmanje upitna – golovi u klubu su mu dali neophodno samopouzdanje, od kojeg je itekako profitirala reprezentacija.

Što se Luke Jovića tiče, on je nekako na mala vrata stigao do Bundeslige, preciznije do Frankfurta. Tamo mu nije trebalo puno vremena da pokaže klasu, a na jesen 2018. prosto je eksplodirao, i trenutno se nalazi na deobi prvog mesta liste strelaca zajedno uz Paka Alkasera iz Dortmunda. I jasno, traže ga veliki klubovi, a Frankfurt, koji ima opciju o otkupu, zadovoljno trlja ruke.

Tako da, možemo slobodno reći da je srpska špic-kriza stvar prošlosti. Još samo da zaigraju zajedno…

Košarkaškom klubu Partizan već neko vreme ne cvetaju ružen. Nakon antologijskog polufinala ABA iz 2015, koje je neposredno rezultovalo odlaskom Duška Vujoševića, “crno-beli” lutaju bez jasno iskristalisanog cilja, i ono gore, bez čvrstog vođstva sa klupe koje je preduslov svakih promena.

Nakon što je Nenad Čanak svojevoljno otišao sa užarene klupe “parnog valjka”, uprava na čelu sa Ostojom Mijailovićem je shvatila da je pravi trenutak da se odreši kesa i dovede neko provereno ime. Pomalo iznenađujuće, izbor je pao na italijanskog stručnjaka istarskih korena Andreu Trinkijerija, nekadašnjeg trenera Bamberga i Unjiksa, kao i selektora Grčke.

Nije previše uobičajeno za naše prilike da jedan od večitih dovede stranog trenera (pod stranog ovde realno mislimo „nije Balkanac“), pa još i ovako zvučno ime. Jeste Zvezda pokušala pre dvadesetak godina sa Amerikancom Tomom Ludvigom, ali je to em prošlo tako kako je prošlo, em je Trinkijeri za dotičnog, uz svo poštovanje prema njegovim rezultatima u američkoj amaterskoj košarci, ozbiljna marka.

Simpatični Italijan koji tečno govori naš jezik (već smo spominjali istarske korene) je naprečac osvojio domaće medije i momentalno galvanizovao pomalo uspavani Partizan, koji je iz izgubljene evropske kampanje stigao do Top 16 faze, a sada se bori za što bolju poziciju za plej-of na Jadranu.

Proleće 2018. će srpska košarka zapamtiti po dve stvari. Prvo, Beograd i Srbija su u aprilu 2018. do daljnjega ostali bez Evrolige, jer je Crvena Zvezda u finalu jadranskog plej-ofa izgubila od Budućnosti. Tako je ujedno i prekinut niz od dvadeset i dve godine u kojima je makar jedan srpski klub nastupao u elitnom klupskom takmičenju.

Međutim, Evroliga nije otišla bez poslednjeg pozdrava, a on je stigao u obliku F4 turnira koji je održan u beogradskoj Areni. Tu su domaći ljubitelji košarke, pojačani raznobojnim navijačima klubova učesnika, imali priliku da pogledaju (verovatno) poslednje evropske utakmice novog NBA superstara Luke Dončića, čiji je Real osvojio košarkašku „desimu“ i naterao Željka Obradovića da se do svoje verzije iste strpi makar još malo.

Svi znate šta se desilo na svetskom prvenstvu. Nemačka se raspala, Argentina i Brazil obrukali, Engleska igrala prvo polufinale još od 1990, Hrvatska stigla čak do finala, a Francuska, predvođena tinejdžerom Kilijanom Mbapeom, osvojila svoju drugu titulu.

I sve su to događaji koji su okupirali svačiju pažnju, ali ne i našu, jer mi Srbi ćemo SP verovatno pamtiti po sledećim stvarima – pobedom nad Kostarikom koja je izazvala nacionalnu histeriju sa sve prebrojavanjem zemalja koje su priznale Kosovo, porazom od Švajcarske, koji su pak obeležili veseli Feliks Brih i alpsko-prokletijski orlovi, i onda konačnim naklonom protiv Brazila, te Nejmarom koji se tokom jednog duela otkotrljao do granice sa Belorusijom.

Naravno, cirkus se tu nije završio, već se kako to tradicija nalaže već i prelio u novu sezonu. Kada je Mladen Krstajić dobio zeleno svetlo da nastavi sa selektorskim poslom (jer, on sad više nije selektor bez iskustva zaboga, odradio je jedan Mundijal), isplivao je neki prljav veš, malo od Luke Milivojevića, malo od Matije Nastastića, pa se tu onda digla dževa ali nekako završismo ovu Ligu Nacija na prvom mestu pa smo sada mirni…do daljnjega. A i to SP u fudbalu je arhivrano.

Kada se zapitate ko nas gotovo nikad nije izneverio, uglavnom je prvi odgovor – vaterpolisti. I dobro, to jeste realno tačno (inače, i vaterpolisti osvojili evropsko ove godine ali ko to broji više), ali mnogo ljudi ovde previdi briljantne partije naših odbojkašice. A za njima je samo takva 2018. godina.

A to nisu stvari koje neko kaže olako, jer ako 2016. osvojite srebro na OI, a 2017. evropsko zlato, očekivanja za svaku narednu godinu budu visoka. Zoran Terzić, čovek koji već šesnaest godina trenira najbolje srpske odbojkašice, se samo nasmejao na vaša očekivanja. Jer, realno, šta mi znamo o bilo čemu?

Srbija je na svetskom prvenstvu u Japanu uzela zlato i tako oduševila ne samo nas, već i celokupnu svetsku javnost koja je bez daha ispratila sada već legendarno finale sa Italijankama. Povrh svega, dvadesetjednogodišnja Tijana Bošković zasluženo je ponela zvanje MVP-ja turnira.

Stoga, još jedan veliki aplauz za naše zlatne devojke, uz želju da samo tako nastave. U kolekciji sada fali samo olimpijsko zlato, a Japan je tu iza ćoška.

Novak Đoković neće pamtiti 2017. po mnogo čemu dobrog. Problemi sa povredom lakta, fluktuacije u formi, sve je to uticalo da jedan od najvećih sportista u istoriji srpskog naroda izgubi dosta poena I “padne” na ATP listi. Kada je 2018. počela mlitavim nastupom u Australiji, pa onda još jednom pauzom, pa onda porazom na Rolan Garosu od Marka Čekinata, činilo se čak i onim najokorelijim „nolovcima“ da je njihov idol – gotov.

Međutim, što bi rekao jedan drugi veliki sportski radnik čiji su koreni takođe iz ovih krajeva, „nikad ne potcenjujte srce šampiona“. A šta je Đoković ako ne veliki šampion? Na Vimbldon je stigao kao 12. na svetu, i sve se najednom okrenulo – osvojio je i taj, i onaj sledeći grend slem, kompletirao „zlatni Masters“ pobedom u Sinsinatiju, i do kraja godine se volšebno vratio na prvo mesto.

Novak Đoković je svoje mesto u kanonu svetskog tenisa već odavno obezbedio. Međutim, ovaj maestralni kam-bek ga je učinio de fakto besmrtnim. Sada mu još samo ostaje tih par gren slemova da stigne Federera, i tako se i statistički proglasi najvećim ikada. Šta je to za čoveka kojeg su mnogi već proglasili penzionerom pre vremena?

Da mi je neko pre 365 dana rekao da će Zvezda ući u Ligu Šampiona, i u grupi sa Parizom, Liverpulom i Napolijem osvojiti četiri boda, ja bih samo rekao da smanji dnevni unos rakije u organizam.

Ali eto, desilo se i to.

Srećna nova godina, dragi čitaoci, i da vam se sve želje ispune, bilo crvene ili crno-bele.