O smrti Miše Tumbasa

Običaj i praksa je da veliki mediji pišu nekrologe poznatih daleko pre nego što ih smrt zatekne. Novinar zadužen za takve nekrologe skupi podatke o poznatom budućem pokojniku (što je zapravo bolno tačan opis svakog živg čoveka) pa se onda to samo dopuni uzrokom smrti i detaljima koji su više deo policijskog ili medicinskog nego novinarskog posla.

Pošto živi ljudi greše tako se često desi da se pojave greškom nekrolozi onih koji su još sa nama pa se tako svako malo sahrane Papa, Putin ili aktuelni američki predsednik. Naravno za one prave ljude, one najbitnije, niko ne sačinjava nekrologe. Tako se desilo da umre Miroslav Gajić, poznatiji kao Miša Tumbas, a da većina medija ne zna šta bi o tome rekla, osim da to bude samo jedna novinska vest poput onih o nekom noćnom požaru ili obijenoj menjačnici.

Novinar koji bi se prihvatio pisanja pravog nekrologa Miši Tumbasu bi verovatno počeo od toga da je bio “najverniji navijač Partizana još od sredine osamdesetih”, “redovan na utakmicama svih sekcija ovog kluba”, pa bi se dotakao nekih anegdotalnih, često apokrifnih priča, poput dozivanja Omerovića ili prozivanja Saše Obradovića, dakle jedne urbane hageografije, i onda bi na kraju napisao da je Gajić umro od bolesti srca koja ga je već dugo mučila, sam i u svom stanu koji su ne tako davno navijači Partizana okrečili i očistili.

Međutim istina je da je Tumbas umro od nečeg drugog. Miša je na kraju umro od manjka Partizana u svom životu. To je bio manjak koji on nije mogao da izdrži.

Zapravo je tu, u toj vezi baš Partizana i baš Miše, ključ cele ove priče. Kod nas važi pesma Čileanca Vincenta Huidobra:

Četri glavna smera sveta
Tri su:
Sever i Jug

Kako na Severu tako i na Jugu, pitoresknih i pikarskih likova, oriđinala, ne manjka, ali ipak je Tumbas bio jedini koga su njegovi navijači i njegova tribina prihvatili i postavili kao ikonu. Dakle, u čemu je tajna prepoznavanja između navijača Partizana i Tumbasa?

Odgovor je nepopularan , u ovom vremenu lažnih jednakosti, i leži u specifičnosti (da ne kažemo izuzetnosti) navijačke kulture Partizana. Koja druga navijačka grupa je mogla sebe da opeva ovako mizantropski i vijonovski iskreno: “Pune tribine ružnih navijača, nemamo baklje prskalice gore, bubnjevi bušni, pesme su nam ružne jer mi smo stoka sa tribine južne!”

Partizanovi navijači, ljubitelji estitike ružnog, oni koji “mrze sebe” kako bi voleli svoj klub i žive da aplaudiraju posle svakog primljenog gola su spontano prigrlili, ne samo kao brata, već i kao druga i ideal-tip nekoga koga je društvo skrajnulo, odbacilo poput kamena koji se ne uklapa u projekat logorske ograde i u kome je gorela ista ljubav koju su oni osećali poput teške žgaravice. Tumbas nije bio samo jedan od navijača, već zastava, šaljiva pretnja, božanska luda, vođa pesme i navijanja.

Dakle to je moj dogovor. Da sam, kao što nažalost nisam, Sinan Gudžević verovatno bih još napisao i sledeće. Nisu tu bitni samo navijači Partizana kojih ovih dana ima više nego marki piva već se nešto pitaju i Miša i Partizan sam. Onda bih napisao da je prvo svetsko delo koje se bavi prepoznavanjem i našom mogućnošću da se vidimo i prepoznamo tokom i posle dugog puta baš Homerova Odiseja.

U tom epu, njegovog junaka Odiseja, koga boginja Atena maskira kao prosjaka, prepoznaju njegova stara dadilja i veran pas, daleko pre nego žena mu Penelopa I sin Telemah. No ostavimo pse i dadilje po strani. Oni prepoznaju svog gazdu, što je uslov opstanka svakog ko radi.

U šestom pevanju Odiseje kaže pesnik kako je Nausikaja, kraljeva kći, podstaknuta Atenom povela svoje dvorkinje da se loptaju na obali. Tokom tog sportskog nadmetanja lopta odleti u vir i devojke ciknu i razbude brodolomnog Odiseja koji je tu ležao omamljen naporima. On se probudi i reši da se pokaže, ipak ispunjen strahom za to da li je došao u pitomu ili divljačnu zemlju. I tu kaže pesnik:

Tu u tom trenutku kroz Odisejevu nagu put “solju nagrđenom” kraljeva kći Nausikaja, buduća slobodna pesnikinja, vidi plemenitost, dok Odisej u njoj vidi hrabrost i izbavljenje. Susret skrivene plemenitosti i izbavljenja, vizija brodolomnika na dvodecenijskom putu kući - pa to je poezija, i to je bio susret Partizana i Miroslava Gajića. On se pred Partizanom pojavio, a Partizan od njega nije pobegao već ga je prepozano.

Da znam da pišem, eto to bih napisao. Pošto ne znam, reći ću samo: