Kako je biti trans muškarac u Srbiji?

Srbija često ne deluje kao pogodno tlo za izražavanje autentičnosti ličnosti, a posebno ne za preispitivanje osnova na kojima je izgrađuješ. Ako ti se desi da se osetiš psihički poljuljano i usled toga doneseš POTPUNO ZDRAVU odluku da počneš da posećuješ psihologa - ili ne daj Bože psihijatra - možeš da probaš da to ispričaš prijateljima i vidiš koliko njih će te šokirano pogledati, pa klimnuti glavom u nadi da im nisi pročitao šok sa face i izjaviti nešto što je dosta jak kliše, tipa: “Najstabilniji ljudi idu kod psihologa jer su svesni svojih problema, ovi što im stvarno nešto fali neće to da priznaju” ili “Stvarno? Ja nikad nisam izvalio da je tebi loše, uvek izgledaš kao da si vrh raspoložena”. A ti ostaneš da se pitaš do kada će biti sramota da priznaš da ti u glavi nije baš najjača žurka i do kada će ljudi morati sebe da podsećaju da to ipak nije za osudu.

Još gora stvar je ako su tvoji problemi u glavi izazvani time što se osećaš kao stranac u sopstvenom telu. Kako tek to objasniti? Ne znam kliše koji odgovara maskiranju šoka u datoj situaciji. Znam samo jednu učestalu reakciju, koja se javi kad se potegne priča o transrodnim osobama: “Kako mogu da podnose toliki bol zbog promene ličnog opisa, čemu sve te operacije, zar je neophodno?”

Telo je, sa druge strane, ono što je vidljivo i opipljivo, a malo koga zapravo zanima da pokaže razumevanje za to što tebi nije po volji kako izgledaš. Ali kada jednom kreneš da se menjaš naočigled ljudi kojima si okružen, budi siguran da će svaka osoba koja to vidi smatrati kako je okej da uputi svoj cenjeni komentar, opet ne zalazeći u to zašto si se odvažio na promene. O ovome, ali i o načinima da se sa svime time izboriš, za VICE govori Aleksandar Sič, koji je uspešno došao do kraja dugog i zahtevnog puta tranzicije.

Aleksandar je LGBT aktivista, fizioterapeut, fitnes trener, model, a uskoro i student medicine. Javno govori o ličnoj borbi da uskladi ono što zaista jeste sa svojim odrazom u ogledalu i nada se kako će njegovo iskustvo olakšati proces tranzicije drugim trans muškarcima jer su, kako kaže, oni dosta zatvoreniji i slabije govore o svojoj situaciji. Suočen sa nedostatkom informacija i saveta po pitanju promene pola kada je kroz to sam prolazio, rešio je da svoje iskustvo prenese drugima, kako bi im, kada i ako zatreba, bilo lakše.

VICE: Da li je postojao neki događaj ili trenutak koji te je “prelomio” da se odvažiš da promeniš pol?

Aleksandar Sič: Prelomni trenutak je bio sa nekih 19 godina kada sam shvatio da život ide i ne čeka ni na koga od nas, a ja sam nesrećan. I posmatam svoj život iz tuđe kože. Zaista neopisiv osećaj. Ta prva odluka da se krene u tranziciju je ustvari najteža, jer znači da će ti se ceo život okrenuti naopačke, ali radiš to zato što moraš, pa u suštini i može da se podnese.

Kakve su bile reakcije ljudi u tvojoj okolini na činjenicu da si se menjao pred njihovim očima?

Reakcije su bile različite. Dosta drugara sam izgubio, izgubio sam tadašnju devojku, dok su neki drugi ljudi tada uskočili u prvi plan i postali mi odlični prijatelji. Najveća promena je u stvari emotivna, jer od jedne nesrećne, povučene i nezadovoljne osobe, sam postao stabilna, jaka i direktna ličnost. Te promene su stvari koje ljudi vole da vide. Fizičke promene su ispratili suptilno, jer pored svega što sam naveo, one i nisu u prvom planu.

Koji deo procesa tranzicije ti je pao najteže i zašto?

Najteži deo procesa je čekanje. Jer sve se čeka. Takav nam je zdravstveni sistem. Zakažeš prvi razgovor kod psihijatra, čekaš 4 meseca. Kod endokrinologa se kontrole čekaju po godinu dana. Zakažeš operaciju i opet čekaš 6 meseci. U međuvremenu treba da živiš, a ne živi ti se. Ne na taj način. Ti periodi se nekome ne čine dugi, ali kad se ne osećaš dobro u svojoj koži i najradije bi iskočio iz nje, svaka sekunda se broji, a kamoli 6 meseci ili godinu dana.

Koliko je na tebe uticala činjenica da živiš u Srbiji tokom promene pola? Jesu li tipična balkanska shvatanja predstavljala prepreku za tebe ili su ipak uspela da te zainate i tako dodatno motivišu?

Činjenica da živim u Srbiji me je zapravo jako obradovala, jer sam na početku svega saznao da mi imamo jedan od najboljih timova na svetu za lečenje rodne disforije i da ti ljudi žive i rade ovde, u Srbiji. I jako sam zahvalan zbog toga, jer recimo, ljudi iz država regiona nemaju takve vrste stručnjaka u svojim državama i moraju da dolaze ovde po pomoć, što je mnogo teže i komplikovanije. Što se tiče balkanskih shvatanja, na početku tranzicije sam čuo rečenicu "ovo je Srbija a ne Amerika, ovde se to ne prihvata." i moram da kažem da to apsolutno nije tačno. Prihvata se onoliko koliko mi prihvatimo sebe i pokažemo ljudima da smo tu i da smo mi sasvim obični ljudi. A to podrazumeva da budemo otvoreni i da ne guramo glavu u pesak skrivajući se. Ako se ja stidim sebe, kako da tražim od druge osobe da me prihvati? Ako se mi krijemo, time šaljemo poruku drugim ljudima da je transrodnost nešto čega se treba stideti i što je sramota. To apsolutno nije tačno i ja prvi odbijam da to radim. Živim u Srbiji i odlično sam prihvaćen, ali to kreće od ogledala. Motivisan sam da pokažem drugim trans ljudima da apsolutno nemaju čega da se stide i da je sa njima sve u redu.

Kako se sa boriš sa predrasudama?

Edukacijom. I sebe i drugih. Razmišljanjem, a ponajviše svojom vidljivošću, tu gde jesam. Predrasude najčešće dolaze iz neznanja, često od ljudi koji nikad nisu videli trans osobu. I zato želim da vide da sam ja, pored toga što sam trans, ustvari jedan sasvim običan momak, koji igra basket ispred zgrade nedeljom popodne i pije kafu u obližnjem kafiću, isto kao i svi drugi ljudi.

Koji momenat te je naveo da shvatiš da ti se život definitivno potpuno promenio posle operacija? Možeš li da se setiš neke situacije koja te je osvestila po pitanju posledica odluke koju si doneo i sproveo?

Moj život se jeste promenio, a operacije su možda i najnebitniji deo moje tranzicije. Menjao sam se tako što sam menjao društvo, svoju najbližu okolinu, sebe, meni bitne ljude. Izgradio sam sebe emotivno i psihički kao ličnost i kao već formirana ličnost otišao pod nož. Naravno, operacije su doprinele da se osećam dobro u svojoj koži, dobio sam na samopouzdanju, kao i dokumenta sa odgovarajućom polnom oznakom i imenom i lagao bih kad bih rekao da ne pamtim datume operacija, ali one nisu izvor najvećih promena. Svaki put kad mi se javi neko ko je na početku, setim se sebe kada sam bio u toj situaciji, a gde sam sada. Osim toga, imao sam jednu simpatičnu situaciju pre par nedelja. Obukao sam uske farmerke prvi put nakon operacije i shvatio da je sve na svom mestu, konačno. Tada mi je najzad došlo do mozga da se osećam kompletno.

Da li to što si transrodan utiče na tvoj ljubavni život? Koliko je teško priznati partneru sve što si prošao?

Jasno da utiče, moja transrodnost je jedan baš bitan deo moje ličnosti. Nemaju svi iste preference, neke osobe ne žele da budu u ljubavnoj vezi sa trans osobom i po meni je to potpuno u redu. U početku je bilo teško govoriti devojkama da sam trans, jer samim tim kad izgovorim to, osećao sam da sam manje vredan od drugih muškaraca. Sada nije teško, jer sam svestan da sam vredan svačije pažnje i da imam puno toga da ponudim, kao osoba.

Od nedavno si počeo da snimaš klipove o svojim iskustvima. Kako se stvorila potreba da o njima govoriš preko Jutjub platforme?

Shvatio sam da osećam jednu vrstu društvene odgovornosti prema ljudima koji su kao ja. Svi uvek mislimo da će valjda neko nekad početi da priča o tome, a ja sam pomislio "A što ne bih ja počeo?". Promene kreću od nas samih. Mi muškarci jako malo komuniciramo, a pogotovo trans muškarci. Čak i ljudi koji su završili proces ne žele da podele informacije sa drugim ljudima. Kada sam počinjao tranziciju nisam imao nikoga da me uputi u to kako proces izgleda, a kamoli nešto detaljnije od toga. Budući da sam prošao i završio sve, jako mi je stalo da drugi ljudi kao ja imaju ovu vrstu informacija i pomoći, a ja to svakako mogu da im pružim. Javlja mi se dosta trans momaka, pogotovo vezano za poslednju operaciju koju sam imao, jer je jako malo ljudi ima. I drago mi je što mogu da podelim isustvo ili barem usmerim na naše doktore. Da budem iskren, i meni prija da pričam o tim stvarima.

Koja je najvrednija lekcija koju si naučio kroz ovo iskustvo? Da li postoji nešto što bi želeo da poručiš drugima koji se odvaže na tranziciju?

Naučio sam mnogo toga, prvenstveno o sebi. Najbitnija stvar je strpljenje, ne može preko noći. Ranije sam bio jako impulsivan, hteo sam sve i odmah, a život jednostavno ne funkcioniše tako. Sada imam svoj mir, iz kojeg je mnogo lakše donositi bilo kakve odluke. Mladjim trans saborcima bih poručio da će biti srećni, da zaslužuju da budu srećni, kao i svi drugi ljudi, da ne moraju da budu stereotipni "kamiondžija" muškarci, niti stereotipne "domaćica" žene, da su vredni svačije pažnje i najvažnije: da nisu sami. Ima nas još.

Šta je tvoja poruka za ljude u Srbiji? Šta je ono što smatraš da bi svako mogao da uradi kako bi olakšao svakodnevicu transrodnim osobama?

Ukoliko imate u svom okruženju osobu koja vam kaže da je trans, bez obzira kako ta osoba izgledala, tretirajte je isto kao i sve druge ljude. Prvenstveno smo svi ljudi. Ako ne želite da pokažete neki oblik empatije, zaista ne morate. Samo nemojte odmagati. Odluke o tranziciji i promeni pola se ne donose preko noći, o njima se razmišlja i premišlja godinama i decenijama i ko god se odvaži na takvu odluku, nije se jutros probudio i rekao "idem da promenim pol", već se oseća užasno u svojoj koži ceo život. Imajte to na umu i budite ljubazni prema svakome, nikad ne znate kroz šta neko prolazi.

Hvala, Aleksandre!