Moja mama je horderka i ovako je to uticalo na moje detinjstvo

„Odrasla sam ne samo sa hordingom, već i u nečemu što bismo mogli da nazovemo i ’zapuštenošću’ ili ’bednim uslovima’“, kaže Sesi Garet, kada je pitam o njenom detinjstvu. „Trule namirnice su bile redovan deo mog kućnog okruženja. Dok sam išla u srednju školu smo imali i životinje, pa smo u tu smešu dodali i životinjski izmet i urin“.

Sesi je odrasla u kući na obodu grada Vašingtona, sa svojom majkom, koja je imala prilično ozbiljan slučaj patološkog sakupljanja (PS), zajedno sa bipolarnim i graničnim poremećajem ličnosti. Sesi je imala teško detinjstvo. Kaže da je između dnevne sobe i trpezarije morala da prolazi kroz uske staze između gomila stvari. Sa kreveta je mogla da vidi svoju kutiju sa igračkama i radni sto, ali prostor između je bio u tolikom neredu, da nije mogla da im priđe. Imala je jedan jedini kvadratni metar praznog prostora gde je mogla da sedne i da se igra. Kada bi se neki kućni aparat pokvario, ne bi bio popravljen ili zamenjen, zbog čega se kuhinja lagano pretvarala u ostavu.

„Odrasla sam uz finu ishranu brze hrane, ekspres-restorana i dostave“, objašnjava ona. „Jednostavno, nismo kuvali… i naravno, prijatelji nam nisu dolazili“.

„Moja najranija sećanja uključuju nered“, nastavlja ona. „U otprilike isto vreme kada male devojčice obično počnu da pozivaju kod drugarica na rođendane i da prespavaju kod njih, ja sam počela da bivam svesna toga“.

Sesi je bila svesna da njena životna situacija nije obična, ali bile su joj potrebne decenije da shvati i da nađe izraze koji objašnjavaju to što je iskusila odrastajući sa majkom koja ima poremećaj sakupljanja. Sesi sada ima 43 godine, i veći deo svog života pokušava da razume hording. Trenutno završava master iz kliničkog socijalnog rada; dvaput je sa majkom gostovala na televiziji, u emisiji Horderi; a održala je čak i Tediks Tok pod nazivom Hording kao problem mentalnog zdravlja.

Poremećaj sakupljanja je 2013. zvanično prepoznat kao mentalna bolest u DSM-V-u (Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja), što je prilično nedavno. Na svom najbazičnijem nivou, hording je nesposobnost da se stvari bacaju, što rezultira u nefunkcionalnom životnom prostoru. Horderi nisu obavezno prljavi, šta više, ponekad su veoma čisti i lepo se predstavljaju, ali produženo sakupljanje može da dovede do rusvaja, a tada kuća postane nesanitarna.

Stvari su za Sesi postale stvarno loše kada je bila tinejdžerka i kada je imala upalu žlezda. Morala je da ostane kod kuće s majkom, u krcatoj, neurednoj kući. Seća se da je tokom tog vremenskog perioda pala niz stepenice, a onda je objasnila da je to „bio stvarno zamaskirani, prikriveni pokušaj samoubistva“.

„Imala sam otvoreno stepenište koje je vodilo iz moje sobe na tavanu, i pomislila sam, ’Mogu ovo da okončam, ne moram više da se nosim s ovim’. I pokušala sam da se bacim, sa samog vrha, zbog čega sam na nesreću teško nagnječila rebra, i morala sam da odem u urgentni centar, ali očigledno nisam razrešila nijednu situaciju“.

Došla su kola hitne pomoći sa nosilima, i Sesi se seća da medicinska ekipa nije mogla da raščisti dovoljno široku stazu u gomili stvari. Nosila su morala da budu u vertikalnom položaju, da bi je izneli iz kuće. Ovo se događalo devedesetih, mnogo pre nego što je poremećaj sakupljanja prepoznat kao mentalni poremećaj, što bi moglo da pomogne da se objasni zašto medicinski profesionalci koji su se bavili njome nisu prijavili njene životne uslove službama za socijalnu zaštitu dece. Sesi danas zna da je trebalo da to učine.

Dr Džen Epingstal je istraživačica iz Melburna koja sedam godina proučava poremećaj sakupljanja. Ona objašnjava da je hording u porastu, naročito među starijima, i dva do pet posto stanovništva je danas pogođeno njme.

„To je hronični poremećaj, i vremenom polako postaje sve gori“, kaže dr Epingstal. „Ne mislim da se psihopatologija vremenom obavezno menja, mislim da je sve vreme prisutna, ali mislim da količina stvari vremenom postaje sve veća i veća“.

„Oni možda osećaju odgovornost prema predmetima“, nastavlja dr Epingstal. „Možda osećaju da su jedini odgovorni da koriste proizvod ili predmet sve dok se ne ’pohaba’ – kada god oni misle da se pohabao. Ili da koriste bocu šampona sve dok ne iscede i poslednju kap, kao da je to njihova odgovornost“.

Kažem dr Epingstal da neki od ovih oblika ponašanja zvuče relativno normalno, ili barem uobičajeno, pa se pitam gde je prag kliničkog hordinga.

„Tu stvar postaje škakljiva“, kaže ona. „Prag je fizički, kada ne možete udobno i bezbedno da se krećete po kući; kada ne možete da koristite sobe u svrhe za koje su namenjene, kada ne odlazite na posao, ili drugi stanari kuće, kao što su deca ili stariji roditelji, ne mogu u kući da rade ono što im je potrebno“.

Danas više nego ikada ranije živimo u potrošačkom društvu, i to hordere pogađa više nego većinu. Lakoća kupovine preko internet platformi kao što su Amazon, Fejsbuk Marketplejs ili Gamtri može da bude okidač za hordere.

„Algoritmi na to ciljaju“, kaže dr Epingstal. „Oni znaju ko gleda te sajtove, i to samo iskače. Problem kontrole impulsa podivlja. Oni pomisle, ’Šta ako propustim tu specijalnu ponudu? Ta cena važi još samo naredna dva dana, bolje da to kupim sada’. A onda im Amazonovi paketi stižu na vrata“.

Sesi može da razume ovu psihologiju. Ona kaže, „Kada sam bila dete, pa čak i u mojim tinejdžerskim danima, svaki dan smo išli u kupovinu. To je sada prilično kulturološka stvar. Kako to zovemo? Terapija šopingom“. Ali ovih dana, ona veoma pazi da ne podlegne kupovini kao odbrambenom mehanizmu, i kaže, ’Ne želim da budem od onih koji odu u kupovinu svaki put kada imaju loš dan“.

Proces Sesinog oporavka je bio dug. Udala se i odselila od kuće kada je imala 18 godina, dva meseca nakon što je završila srednju školu. Kasnije je odlazila kod psihoterapeuta i posvetila se radu na sopstvenom oporavku. Između 2009. i 2012. je studirala, i kaže da je pročitala skoro svaki naučni članak o poremećaju sakupljanja koji je ikada objavljen. Takođe je stupila u kontakt sa drugom odraslom decom hordera, što je bilo važno otkriće.

Ona objašnjava, „Čitavog života sam mislila da sam jedino dete koje je tako odraslo, ali nisam. I bilo je stvarno užasno i bolno, ali šta ako od toga mogu da napravim nešto dobro“?

Ona opisuje prekretnicu u njenom oporavku. „Samo je trebalo doneti odluku; ne mogu da kontrolišem svoju mamu, ne mogu da učinim da joj bude bolje, ali ne moram da pustim da njeni izbori nastave da me kontrolišu. Sada sam odrasla. Mogu da napravim veoma teške izbore da bi mi bilo bolje“.

Sesi sada ima 43 godine, ima porodicu i radi kao administrativna menadžerka jedne organizacije za mentalno zdravlje. Pitam je da li ima ostataka posledica njenog odrastanja. Da li ikada uhvati sebe kako gomila stvari, ili je otišla u suprotnom smeru i postala tvrdokorni minimalista?

„Ne bih rekla da sam tvrdokorni minimalista, ali definitivno dvaput razmislim oko posedovanja stvari. Verovatno lakše bacam, doniram i poklanjam stvari nego većina ljudi“, kaže ona. „Ako mi je radni sto pun, čak i na poslu, želim da imam uredne gomile. Ako postane neorganizovano, moram da zastanem i sredim stvari, jer ne mogu tako da funkcionišem. Počnem da se gasim“.

Ovih dana, Sesi radi ono što je u njenoj moći da edukuje agencije i institucije o poremećaju sakupljanja i efektu koje on može da ima na decu koja žive u domaćinstvima kao što je bilo ono u kome je ona odrasla. „Moj cilj u budućnosti je da edukujem agencije za zaštitu dece o tome šta hording jeste ili nije, i o uticaju koji ima na dete u kući“, kaže ona.

„Mi smo bili izolovani. Naši roditelji nisu prepoznali da imaju problem i odmalena su nas vaspitali da smo problem mi – a ne stvari, niti naši roditelji“.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE AU.