​Majka modernog veštičarenja bila je i špijunka

Preston Park ispunjava sva očekivanja koja bi stereotipni pijani britanski turista mogao da očekuje od jednog od najživopisnijih obalskih gradova u zemlji. Ako ikad svratite, obavezno krenite u obilazak sa gradske strane. Prvo se prolazi pored ružičnjaka i ribnjaka prepunog daždevnjaka čiju vodu okupljena deca bojažljivo bockaju štapom. Onda slede travnjak i teren za kriket. Ograđeni vrt. Majušno groblje. Na kraju se stiže do Preston Manora, zdanja koje navodno pohode duhovi pa se zato ne ulazi bez kucanja. Ovde je privremeno smešten sav imetak Dorin Valiente, začetnice savremenog britanskog veštičarenja.

Preston možda zaista opsedaju duhovi (bar tako nagoveštava muzejska literatura), ali Dorin Valiente nije među njima. Mesto njenog konačnog pokoja daleko je od edvardovske elegancije ovog prenakićenog zdanja. Poslednjih dvadeset godina života provela je u soliteru, u malom državnom stanu prepunom njenih spisa, ezoteričnih i okultnih knjiga, i značajnog broja tašni od krokodilske kože. Na ovoj lokaciji se ustoličila kao reformator vikanskih tradicija sa namerom da ih učini prijemčivim spoljnom svetu. „Ona je značajno dopunila sve planirane reforme," kaže Ešli Mortimer iz Fondacije Dorin Valiente .

Dorin Valiente rodila se kao Dorin Domini januara 1922. godine u jugozapadnom predgrađu Londona. Sa devet godina doživela je svoje prvo mistično iskustvo gledajući u zvezde. Kaže da je videla kako ljuštura stvarnosti nestaje u noćnoj tmini. „Videla sam da se ispod sveta obličja nalazi svet sila."

Valiente je bila inteligenta ali nezadovoljna manastirskim obrazovanjem. Napustila ih je sa 15 godina pošto je ujela strogog školskog prefekta. Ova visoka kratkovida devojka radila je kao sekretarica sve do početka Drugog svetskog rata, a zatim se zaposlila kao prevodilac u Blečli parku, strateškom centru za kontrašpijunažu. Tokom rata putovala je od Blečlija do Velsa i natrag, naizgled u neuspešnoj potrazi za stalnim poslom.

Indirektni dokazi ukazuju na to da je Dorin Valiente u stvari špijunirala za Britance tokom rata. Kao svaka prava veštica, Valiente je umela da čuva tajnu; nikad nije ni potvrdila ni opovrgla ove glasine.

Godine 1952, Valiente je već dogurala do drugog muža (prvi je poginuo od torpeda tokom rata), a nakupila je i značajnu kolekciju okultnih spisa iz obližnjih biblioteka. Sa prijateljicom je počela da se aktivno bavi magijom. U izdanju Illustrated Magazine iz te godine naišla je na tekst pod naslovom „Veštičija Britanija" koji se bavio vešcem po imenu Džerald Gardner. Gardner je tvrdio da pripada kovenu predhrišćanske tradicije, pa je Valiente ubrzo počela da mu piše.

Gardner ju je uveo u svoj koven, a ovo partnerstvo je postavilo temelje modernog veštičarenja kakvo danas znamo. Zakon iz 1735. godine koji je zabranjivao aktivnosti veštica povučen je 1951. godine, pa su ove tradicije bile legalizovane. Veštice su počele da niču kao pečurke posle kiše po raznim časopisima. Javnost se naglo zainteresovala za Džeralda Gardnera, a kasnije i samu Dorin Valiente.

Valiente se pokazala kao uspešna urednica. U saradnji sa Gardnerom, iz njegovih dela je izbacila neprikladne elemente koji su se bavili crnom magijom, pa je počela da povezuje parčiće starih veštičijih tradicija u jednu smislenu celinu. Takođe je definisala veštičiju liturgiju, molitvene zazive i rituale koji su se ubrzo potom odomaćili. Pomen Boginji se i danas izgovara.

„Bez Dorin, sumnjam da bi gardnerovski kult izrastao tako eksplozivno kako jeste. Njena reorganizacija spisa (Džerald je priznao da su bili suviše fragmentarni), kao i njeni lični inspirativni i poetski doprinosi uspostavili su čvrste osnove za veštičiji zanat, uneli značenje i svrhu koja je ranije nedostajala. Ja mislim da je to pokrenulo čitavu jednu društvenu struju, ali sa praktične strane, ključna stvar je bila mogućnost da se spisi koherentno prenose novim poklonicima", potvrđuje Mortimer.

Nije sve teklo kao po loju: Gardner je dugo držao Valiente pod kontrolom. Pre nego što je postala njegova vrhovna sveštenica, tražio je od nje da izvede ceremonijalni ritual. Filip Heselton, biograf Valiente, navodi da je Gardner na sam dan ceremonije obavestio svoju sledbenicu da ritual još nije napisan, da će morati nešto da improvizuje na brzinu. Ona je upravo to i uradila koristeći melodije božićnih pesama. Ali Gardner je imao još prohteva: Frederik Lamond u „Pedeset godina Vike" navodi da je Gardner od svojih sveštenica očekivao da se „maze" sa njim posle okupljanja. Udata Valiente odbila je ove „neprimerene zahteve" i na kraju napustila koven. Preselila se u Brajton gde je počela da se povezuje sa drugim vešticama.

Između 1962. i 1989., u žiži javnog interesovanja, Valiente je napisala pet knjiga o the veštičijem zanatu. Na ovaj način je nadogradila postojeća vikanska verovanja i približila ezoteriju široj javnosti. Stekla je reputaciju prijatnog ali ekscentričnog stručnjaka za okultno i to ne samo u vikanskim krugovima. Bila je u kontaktu sa Markom Bolanom. U biografiji, njena prijateljica priča kako ju je Valiente pozvala na put avionom da bi prisustvovala sastanku sa Kraljicom Majkom. Pustila je dublje korene nego što je ikad očekivala.

Bilo je tu i poteškoća Valiente se zalagala za mere kontracepcije i pravo na abortus, za feminizam i seksualne slobode i borbu protiv rasizma/homofobije dugo pre nego što su ti stavovi postali opšteprihvaćeni. Upravo zato iznenađuje činjenica da je 1973. Valiente pristupila ultradesničarskom Nacionalnom frontu. Bila je deo Severne lige, grupe neonacista čija se ideologija direktno kosila sa njenom – Valiente se u mladosti borila upravo protiv fašizma u Drugom svetskom ratu. U ovom udruženju provela je 18 meseci, a dalje nije obnavljala članstvo.

Ovom misterijom bave se brojne teorije. Dorin Valiente je bila pragmatične prirode, vešt pregovarač i istraživač, ali fašista nikada. Neki misle da je ovim novonastalim grupama pristupala u nadi da će legitimizovati paganizam kroz patriotizam. Drugi dele mišljenje Ronalda Hatona koji tvrdi da je Valiente još radila za vladu, pa je iznutra špijunirala fašističke organizacije – ko bi posumnjao u sredovečnu gospođu. Ipak, Haton priznaje da dokazi za tako nešto ne postoje.

Valiente je pisala i istraživala sve do 1999. godine kada je preminula od raka pankreasa. Autobiografiju je dugo planirala ali nikad završila. Njena zbirka poezije pod naslovom „Pomen Boginji" objavljena je posthumno. Svoju obimnu zbirku pisama zaveštala je Džonu Belam-Pejnu, koji je ovaj materijal poverio na čuvanje povereničkom fondu.

Danas se deo ove arhive čuva u maloj mračnoj sobi desno od ulaza u Preston Manor. Knjiga senki koju je Valiente vodila izložena je pred posetiocima, baš kao i Gardnerova. Njeni mačevi, tarot karte, svećnjaci, brojanice takođe su izloženi uz brojne verske rekvizite. Sve nekada privatno postalo je javno. Svetlost je obasjala skriveni život i ezoterično delo Dorin Valiente – danas su svima na videlu.

Tekst: Sarah Waldron

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu