Posetila sam najveći Sajam pornografije na svetu

Seks prodaje. Od šmirgl-papira do bifteka, izgleda da ne postoji ništa što seks ne može da proda, osim, možda formule za bebe. Naravno, seks najbolje prodaje samog sebe, zbog čega je Sajam zabave za odrasle posao kao i obično. Sa akcentom na posao. To je bukvalno igra kamenih faca za ekipu koja živi od lascivnosti, u kombinaciji sa nečim sa strane za fanove karanja – a pod „nečim sa strane" mislim na „priliku da snimaju nelagodno inscenirane fotografije sa ženama koje deluju kao da im je dosadno i koje nose providne košulje" – samoproklamovani „najveći skup zanata zabave za odrasle na svetu" je osvedočena papazjanija bestidnosti, koja može da se kupi po određenoj ceni.

Sajam zabave za odrasle se odvija na mestu na kojem ovakvi događaji i treba da se odvijaju: u Las Vegasu, to jest Meki za perverznjake; tamo gde su konobarice već prigodno obučene kao seksualni objekti. U kasinu koji okružuje Sajam (zove se Tvrda stena, prigodno), degenerisani kockari su odbijali da dignu pogled sa slot mašina čije su dugmiće pritiskali, čak ni da bale nad oskudno odevenim damama koje su im pred nosom izvodile go-go ples. Bezbroj njih, sigurna sam, je sedelo na spratovima iznad i gledalo televiziju na svom odmoru. Vegas, bejbi! Vegas!

Stotine izlišno apsurdnih, „poslednja reč tehnike" novotarija bilo je posuto po jarko osvetljenom podu sajma: sablasno bezizražajne Stvarne lutke, napravljene po modelu pravih porno zvezda, pajpovi za vutru koji su dizajnirani tako da u jedan otvor može da se gurne kita, da bi onaj koji duva u isto vreme mogao i da puši. Cipele sa štiklom koja je ujedno i dildo vibrator, koji takođe može da ti puni i telefon, jarko obojene kugle za vežbanje sa prikačenim falusima sa nabreklim venama, plišane mede osmišljenje da stimulišu donje delove svojim zastrašujućim jezicima.

U jednom kabini, jedan preduzetni čovek u loše skrojenom odelu je prodavao pillule za kitu. Bez iznenađenja, odvalio je.

I posetioci i izlagači su lunjali po sali, koja je bila ispunjena kombinacijom novotarija i đubreta kakvo se može naći na bilo kojem sajmu – šljašteće futrole za telefone, keramičke prese za peglanje kose, i slične stvari. Činjenica da i jedno i drugo koegzistira u savršenoj harmoniji ističe činjenicu da je, kada se sve sabere i oduzme, ovo sasvim normalan sajam. Manje od veka ranije, prodavati pornografiju preko pošte je bio federalni zločin. Međutim, neverovatna normalnost sa kojom se pristupa plišanim medama koji ližu picu dokazuje koliko mnogo smo evoluirali, ili propali, u zavisnosti od toga koga pitate.

Nisam mogla da se otmem utisku da na ove nepotrebno inovativne proizvode koji su me okruživali gledam kao na nusproizvode sveta u kojem običan snošaj više nije dovoljno zanimljiv da nas uzbudi, baš kao što ni život više nije dovoljan da nas zadovolji. „Ekstremifikacija" proizvoda, bilo u polju osvežavajućih napitaka ili pornografije, postaje normativna. Na dodeli nagrada koja se odigravala paralelno sa Sajmom, deljene su nagrade u kategorijama pod nazivima kao što su „Najbolje izdanje sa starijom ženom i mladom devojkom", „Najbolja scena duple penetracije" (za koju je bilo 15 nominovanih), „Najbolje izdanje orgije/gengbenga", i „Najbolje izdanje sa štrcanjem". Jedan od filmova nominovanih u kategoriji „Najneobuzdanije" zvao se „ 50 tipova svršava po pici 9". Što je, da budem fer, prilično neobuzdano. Ali takođe i deveti film u serijalu. Ove kategorije, nepotrebno je reći, nisu postojale kada je 1984. po prvi put organizovana dodela porno nagrada.

Iza sajamske hale, u mračnoj prostoriji za fanove, izuzetno glasna pop muzika je treštala dok su porno zvezde sedele za kartaškim stolovima i bez entuzijazma čekale svoju perverznu publiku. Kao leptirovi ka plamenu, muškarci su gravitirali ka ovim zamenljivim zgodnim ženama koje su, kada muškarci nisu buljili u njih, kuckale po svojim telefonima. U tišini i jednoumno su lagano ljunjali po hodnicima u velikim, amebama nalik čoporima, sa samo jednom stvari na umu. Hodali su pogrbljeno; uzalud su pokušavali da kriju svoje erekcije.

Jedan od njih, obučen kao da je neki niži rukovodilac, dremao je u hodniku. Primetila sam ga prvog dana Sajma; gojazni, ćelavi belac, sa ogromnim foto aparatom u krilu, već je bio iscrpljen. Delovao mi je ophrvano, što je pošteno; sigurno je iscrpljujuće biti najveći stereotip među svim tim muškarcima tamo. Spisak očekivanja koja je morao da ispuni bio je beskonačan. Zevajući, držao je ogroman objektiv kamere u krilu kao da mu je penis u erekciji. Muškarca sa sličnim nakićenim kamerama je bilo posvuda, sa velikim objektivima kao surogatima za penis. Hodali su po hodnicima držeći ih pritisnute uz noge, kada nisu pravili loše fotografije oskudno odevenih žena. Lutanje stazama muškaraca koji prave fotografije uvek je imalo jedan od ova tri ishoda:

1 Bili bi potpuno nesvesni moje pojave

2 Priznali bi da postojim, ali ne bi ustkunili

3 Ustuknuli bi, ali sa izrazom potpunog prezira na licu

Moglo bi se reći da treba da budeš posebna vrsta jezivca da se toliko ložiš na pornografiju da poželiš da dođeš na sajam na kome je slave. Međutim, gomila se nije sastojala isključivo od gojaznih ćelavaca – iako ih je bilo na tone. Bilo je posetilaca svih uzrasta, polova i rasa. Parovi običnog izgleda, od kojih su se neki držali za ruke, nosili su kese pune uzoraka lubrikanata i potpisanih fotografija svojih omiljenih izvođača. Bez obzira na demografiju, svi posetioci su hodali unaokolo nemo zombifikovani, oprhvani stimulusima.

Što sam više šetala unaokolo, to sam više gubila razum. Međutim, moja pogubljenost u svom tom tvrdokornom okruženju je sasvim imala smisla. Seks, a posredno i pornografija, pobuđuje samo najosnovnije instikte za produženjem vrste. A pod „produženjem vrste" podrazumevam „gledanje dve heteroseksualne preplanule žene kako se bezvoljno pipaju".

Dok je žena igrala na šipki, zvanični didžej Sajma je pustio pesmu čiji su protagonisti baljezgali o tome kako gledaju ženinu „ picu kako tverkuje". Zahtevali su da „radi tom picom", i da „daj tu picu, kučko". Igračica je poslušno ispunjavala zahteve. Pošto sam i sama kučka, uvredila me je mizoginija ove pesme, baš kao što bi i neke druge kučke mogle da budu uvređene mizoginijom čitavog ovog sajma. Međutim, ta pesma nije bila namenski snimljena za ovaj sajam. Već je organski postojala u svetu koji je otišao u peršun. Kada bi samo jedna hala mogla da bude dokaz propadanja društva, to bi bila ova. Idiokratija je, izgleda, postala stvarna, ali ja ipak nisam osećala ništa.

Bez obzira šta mislite u ovom trenutku, ja nisam uštogljena. Nemam problem sa time da ljudi mašu zastavama svojih perverzija. Odgledala sam svoju dozu pornografije. Majku mu, nekada sam pisala i recenzije o njoj. Nisam puritanka, nisam bila zgrožena, niti mi je sve to smetalo. Jednostavno mi je bilo dosadno. Obrela sam se u živom, tverkujućem otelotvorenju interneta.

Seksa je bilo apsolutno jebeno posvuda, toliko da sam brzo postala sasvim prezasićena. Šta su imali na umu? Da li zbog toga „ Svršavanje 50 tipova na picu" ima svoj deveti nastavak? Da li se zbog toga seks koristi da bi se prodavali bifteci? Zašto sve, u kulturi generalno, mora da bude toliko jebeno neukusno? I zašto zvučim toliko matoro kada postavljam ovo pitanje?

Ja imam 30 godina, zaboga; do sada je trebalo već da se naviknem na to. Imala sam internet u svojoj sobi i pre nego što sam bila tinejdžerka, i bolje bi vam bilo da verujete da sam ga koristila za sajber seks sa jezivcima, i da sam gledala slike sisa u lošoj rezoluciji. Možda je moj problem u tome što sam isuviše navikla na to. Možda smo svi. Vrhovni sud definiše opscenost kao materijal u kome je „dominantna tema pohotnost" i koji će „prosečna osoba koja se povinuje savremenim standardima zajednice" osuditi. Ali ako današnja prosečna osoba uživa u pohotnosti, da li opscenost uopšte više i postoji? Ili to znači da je danas sve opsceno?

Svaki dan, kada više ne bih mogla da izdržim, otišla bih odande i u kolima slušala NPR, sa logikom da je ta radio stanica potpuna suprotnost trica i kučina na Sajmu. Blagi, umirijući ton Teri Gros podsetio me je da je njeno ime u oštrom kontrastu sa agresijom sveta kroz koji sam upravo lutala. Onih dana kada sam slušala, tema Freš Era je bio uspon Kju Kluks Klana i uspon Foks Njuza. Mučeći se da obraćam pažnju, pustila sam da me reči preplave. I dalje mrtvog mozga, ništa nisam upijala.

Slušala sam dok sam vozila Stripom, koji me je neverovatno podsetio na Sajam: izbečeni ljudi koji polako tumaraju ulicom, slepo gutajući sve što im se servira, što su često bile vizit kartice za poslovnu pratnju koje du im delili muškarci koji ne znaju engleski i na majicama im piše „Klinika za orgazam".  Opčinjeni svime time, ne gledaju ni levo ni desno kada prelaze ulicu. Bilbordi im prodaju stil života koji ne mogu da priušte, baš kao što se i na Sajmu prodaje neostvarljivi cilj da se karaš kao porno zvezda. Nije bitno koji cilj je u pitanju, bitno je samo da je nedostižan.

Vozila sam kroz pustinju do Las Vegasa. Iako je izgledala kao poslednje netaknuto mesto na svetu, sjaj modernih vremena se nalazio posvuda. Bilbordi sa sisama, napuštene, trošne građevine ispisane grafitima. Svake večeri, posle zatvaranja sajma, vraćala sam se u svoju sobu u hotelu i kasinu sa temom sisa, Huters. Nije bilo izlaza. Ovo je nova normalnost. Uverljivi argumenti, počivajte u miru.

JOŠ na VICE: