Ja sam vegetarijanka koja je preživela moždani udar i moram da jedem meso

Kada sam imala 23 godine, tokom druge godine studija medicine na Univerzitetu Djuk, doživela sam žestok, spontani moždani udar koji je mi je poštedeo um, ali je zverski uništio sve mišiće u mom telu. Bila sam potpuno paralizovana od glave do pete, nisam mogla ni da dišem ni da govorim, dok sam mesecima ležala nepokretna u bolničkom krevetu i gledala kako moji neaktivni mišići atrofiraju. Imala sam „zaključani" sindrom, veoma stvarno (i okrutno samoobjašnjavajuće) stanje koje mi nimalo nije uskratilo povezanost sa svetom oko sebe. Moji tihi jecaji i zarobljeni strahovi su mi bili jedino društvo u toj noćnoj mori od života koji me je čekao svakog jutra kada bih se probudila.

Neki čudom, nakon tri bolno prazna meseca, moji mišići i glas su počeli da se bude, ali jedva. Smesta su me poslali na rigoroznu fizičku, profesionalnu i govornu terapiju, da bi moji atrofirani mišići dobili na snazi i funkciji. Putem raznih rehabilitacionih vežbi, kao što su električna stimulacija i aktivnosti sa nošenjem tereta, moji mišići su se postojano opravljali tokom narednih godinu dana. Ali moj obećavajući napredak je polako počeo da opada, i ostala sam vezana za kolica i jedva da sam mogla da koristim ruke, noge i glas.

Probala sam sa svakom prepisanom i eksperimentalnom terapijom za koju sam čula, nadajući će da ću poboljšati spori napredak terapije. Akupunktura, hiperbarična komora, injekcije botoksa, neuromuskularna masaža – sve što bi mojim mišićima moglo da povrati normalnu snagu. Posle potrošenih hiljada dolara i hiljada sati, beznadežnoj i skrhanoj, nije mi bilo ništa bolje nego ranije.

Ali jednu stvar nisam isprobala, i to mi je baš mučilo savest: da li me moja vegetarijanska ishrana sprečava u tome da u organizam unosim odgovarajuće hranljive sastojke koji bi mi pomogli da obnovim svoje telo? „Nepohodno je unositi dovoljno proteina za izgradnju mišića, naročito kada je neko na fizikalnoj terapiji i aktivno želi da uveća mišiće", kaže Hana Švorc, klinički nutricionista u medicinskom sestru Monteflore. „Životinjski proteini su kompletni proteini, što znači da sadrže sve neophodne amino kiseline – gradivno tkivo proteina koje je našem telu potrebno, ali ne može da ga proizvede", dok biljnim proteinima nedostaju neki od neophodnih mikro hranljivih sastojaka koji su neophodni proteinima u našem telu.

Posvetila sam se vegetarijanstvu kada sam bila u srednjoj školi, iz niza nejasnih razloga: svetost životinja u mojoj religiji, moja generalna ravnodušnost prema ukusu mesa, i određena doza ludog mentaliteta čopora, zato što je nekoliko mojih prijatelja nameravalo da se povinuje tom tada modernom trendu. Ali tokom godina je to što sam vegetarijanaka dobilu snažnu pacifističku i moralnu crtu – nešto čime sam se ponosila.

Međutim, ponos sada više nije bio luksuz koji sam sebi mogla da priuštim. Izgubila sam čitav svoj svet zbog moždanog udara. Moj akademski život, ljubavni život, društveni i fizički život su bili razbijeni u paramparčad, i potpuno pali u zaborav. Sada sam samo želela da ponovo budem normalna. Znala sam da moram da pokušam sve što mogu da povratim svoj život i svoje mišiće – čak i ako sam morala da se nosim sa đavolim prerušenim u parče mesa.

Kada sam kao dete jela meso, volela sam bogato začinjeni ukus nekih od tika masala. I s toga sam prilikom prvog povratka mesožderstvu otišla u najbolji indijski restoran u Šarlotu i naručila jedan, kao i vreli nan sa belim lukom. Počela sam da jedem, jaki crveni sos je potpuno prekrivao piletinu, i savršeno maskirao anomalije u obliku i teksturi koji su karakteristični za meso. Samo se pretvaraj da je tofu, rekla sam sebi, kada sam uzela prvi zalogaj piletine. Bila sam u stanju da zanemarim činjenicu da je bila tvrđa i žilavija nego što sam očekivala, ali nisam mogla da svarim taj ukus peradi. Sasvim sam uživala u sosu i nanovima, ali taj truli ukus smrti je odbijao da napusti moja usta i moju savest.

Obesrabrena, i najiskrenije pomalo zgađena, pogledala sam svoja grozna kolica i znala sam da dugujem sebi da ponovo pokušam. Što sam i učinila. Kineska piletina i brokoli, sendviči sa šunkom i sirom, pečeni losos, pečeno pile, ćurka s nadevom za Dan zahvalnosti – različite namernice, isti rezultat. Ali na ovom putovanju do mesožderskog prosvetljenja, moja nepca su otkrila božanski specijalitet koji mi se zapravo dopao: pohovana jebena piletina.

Priznajem, uglavnom sam uživala u masnom, hrskavom i duboko prženom pohu, dok sam meso kao takvo jedva tolerisala, ali hej, i to je bio neki napredak. Počela sam tu i tamo da se čašćavam piletinom, ali ono što me je zaista ubacilo u zonu komfora su bili Mekdonaldsovi čiken nagets. Zaista mi se dopadao ukus mesa u ovim malim komadima životinjskog proteina. U suštini, jedino jelo od mesa koje mi se dopadalo (i za koje je kružio trač da zapravo uopšte ne sadrži pileće meso) ima diskutabilnu hranljivu vrednost. Bila sam najgori mesožder na svetu.

U to vreme sam mislila da sebi ne mogu da priuštim luksuz da mi se hrana koju jedem „dopada". Skoro godinu dana sam provela na silu gutajući piletinu i ribu, dok sam svakodnevno na terapiji žestoko vežbala svoje mišiće. Koncentrisala sam se na čučnjeve i trbušnjake, dok sam u isto vreme uključivala funkcionalne aktivnosti kao što su sedanje i ustajanje. Ali na moje razočaranje, uprkos dodatnim životinjskim proteinima, nisam primetila nikakvu značajnu promenu u snazi i funkciji svojih mišića. Promenom ishrane napredak nije postao ništa bolji. Da li je onda uopšte vredelo šta sam sebe naterala da jedem meso?

Istraživanja „konzistentno ukazuju na to da vegetarijanci i vegani koji konzumiraju širok spektar biljnih proteina unose dovoljnu količinu potrebnih proteina", kaže Vu Ngajen, stručnjak za fizičku medicinu i rehabilitaciju u medicinskom centru Karolina. Adam Gaski, specijalista za neuro-fitnes u Race to Walk, ustanovi za rehabilitaciju paralizovanih u Severnoj Karolini dodaje, „Kod životinjskih proteina postoji veća vrednost po kaloriji", ali vegetarijanci mogu da dobiju sve neophodne hranljive sastojke konzumirajući ih iz više izvora.

Ngajen dalje nastavlja, „Posle moždanog udara je važno održati mišićnu masu. Ali uzrok atrofije je nedostatak neurološke stimulacije". S toga je za oporavak posle moždanog udara važno poboljšanje neurološke stimulacije, a ne jednostavno uvećanje mišične mase kao takve. Oporavak takođe zavisi i od neuroplastičnosti, jedinstvene sposobnosti mozga da sam sebe zaleči posle povrede, što zahteva intenzivnu fizikalnu terapiju, a ne magičnu pilulu, magično lečenje ili magični izvor proteina od koga će mi telo i život ponovo postati normalni. Morala sam da prihvatim da će naporan rad i vreme biti ključni za moj oporavak. Moj napredak će biti pun uspona, padova i stagnacije, ali morala sam da budem strpljiva i istrajna u svojoj terapiji.

Tokom proteklih nekoliko godina, svoju energiju sam preusmerila na to da idem na što više terapija, u raznim rehabilitacionim bolnicama, pa čak i kod kuće. Time što svoje telo neprekidno izlažem novim izazovima, sa najnovijim tehnikama i tehnologijom, kao i različitim aktivnostima koje uključuju jogu i pilates, moj napredak je spor, ali srećom postojan. Došla sam da tačke kada mogu da govorim polako ali razumljivo, i da koristim desnu ruku za neke funkcionalne aktivnosti, a čak uz nečiju pomoć mogu da uđem u vodu, stanem na traku i krećem se po kući.

Što se tiče moje ishrane, uspela sam da se vratim u svoj ukusni svet kinoe i šargarepe. Time što jedem jaja, mlečne proizvode, sočivo i raznolike namirnice bogate proteinima, razvila sam dobro balansirani vegetarijanski način ishrane koji me održava dok nastavljam sa oporavkom mozga i mišića. I pošto je dodatna podrška ključna, pridružila sam se nekolicini Fejsbuk grupa za mlade koji se oporavljaju od moždanog udara, i još jednoj grupi koja se zove „Vegetarijanski se piše P-I-M-P". Još uvek radim na oporavku svog tela, ali za sada, zadovoljiću se time što sam povratila tračak svog ponosa.

Još na VICE.com:

Kako te smaraju kad si vegetarijanac u Srbiji

Zašto se ložimo na sve moguće dijete kad već imamo post

Šta komentari na GO VEGAN grafite govore o nama

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu