Mentalno zdravlje

Da li vutra leči poremećaje ishrane

Marihuana se koristi kao deo terapije za sve i svašta, od anksioznosti do raka – a neki stručnjaci misle da bi mogla da pomogne i kod poremećaja ishrane.
28.12.16
Cathryn Virginia

Ana Demarko je po prvi put pušila marihuanu u 21. godini. Dok je bila u kolima svog prijatelja Patrika, doživela je napad panike. Patrik je imao običaj da vari dok vozi, pa joj je ponudio bong. Ana nije znala šta drugo da radi, pa je prihvatila.

Anksioznost je za Anu bila redovna pojava. Od najranijih dana patila je od anoreksije; u srednjoj školi imala je tek nešto više od 40 kg, a sa dvadeset godina je varirala između 50 i kritično niskih 38 kg. Napadi panike kao da su potpomagali njen poremećaj ishrane, pa joj se nekad dešavalo da počne da se guši kao tog dana u kolima.

Reklame

Zakašljala se par puta od dima u plućima,  a onda se naslonila i shvatila da je… mirna. Normalno je disala, a panika se povlačila. Bila je opuštena. Bila je slobodna.

Bila je gladna.

Sve ilustracije: Cathryn Virginia 

Pet minuta kasnije, Ana je pozvala majku i rekla joj da ne može da se odluči gde da ode na ručak. Mama joj se zaplakala. Ana i Patrik su se odlučili za švedski sto, a ona je zaboravila na svoja uobičajena pravila o ishrani – kompulzivna, isparcelisana pravila kakva sebi nameću anoreksične osobe. Probila se do kraja stola gde su je čekali deserti.

Prvi put u životu, osećala se normalno. Na tanjir je stavila parče pite, preko njega natočila sladoled, i najzad sela za sto.

 Udruženje za pomoć obolelima od poremećaja ishrane procenjuje da 30 miliona ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama pati od poremećaja ishrane. Teško je odrediti odgovarajuću terapiju jer ova bolest psihosomatske prirode obično ide u paketu sa drugim poremećajima, i često je veoma uporna. (Trećina obolelih lica ostaje hronično anoreksična, od kojih određeni broj umire od posledica ovog stanja.) Obično se primenjuje kognitivno-bihejvioralna terapija u kombinaciji sa lekovima, ali pošto i uzroci i simptomi poremećaja ishrane variraju od slučaja do slučaja, ne postoji univerzalni tip lečenja.

Programe medicinskog korišćenja marihuane sprovode dvadeset tri američke države, ali samo pet od njih na spisku stanja za koje se prepisuje kanabis navode i anorexia nervosa. Nijedna od država to ne radi u vidu tretmana bulimije i neimenovanih poremećaja ishrane.

Reklame

Komorbiditet visokog stepena prati poremećaje ishrane, što znači da ih obično podržavaju sekundarni problemi kao što su anksioznost, depresija, ili telesna dismorfija, što komplikuje primenjive vidove lečenja. Više od 50 odsto obolelih od anoreksije takođe uzima psihoaktivne lekove. One pomažu sa pratećim poremećajima, mada ne uvek.

Ana je dva puta bila hospitalizovana zbog problema sa ishranom, u 13. i 17. godini života. Posle boravka u bolnici, prepisan joj je čitav koktel pilula. Svake večeri uzimala je SSRI i sredstva za spavanje, bensedine protiv napada panike, antipsihotike kao što je trazedon, kao i razne lekove koji bi sprečili da je noćne more bude što se često dešavalo.

Svi ovi lekovi nisu pomogli da postane funkcionalna. Ovo je čest razvoj događaja kod poremećaja ishrane.

Američko psihijatrijsko udruženje nudi dokument od 128 strana koji navodi opšte odrednice za lečenje poremećaja ishrane – benzodiazepini, antidepresivi, antipsihotici, topiramat, litijum. Kanabisa nema na tom spisku. Takođe se navode i moguće komplikacije: neuhranjeni pacijenti često loše reaguju na antidepresive i antipsihotike. Mogući su srčani problemi kod antipsihotika, moždani udari kod određenih antidepresiva kao što je bupropion. Psihoaktivni benszodiazepini su izuzetno adiktivni. Ostali lekovi zazivaju otpornost na insulin, poremećaje razlaganja lipida, i nepravilan rad srca.

Dr Bet Braun, psiholog iz Los Anđelesa, često radi sa obolelima od poremećaja ishrane. Kaže da je imala više uspeha sa pacijentima koji konzumiraju marihuanu nego sa onima koji koriste psihoaktivne lekove. Dr Braun zakonski ne sme da preporučuje travu (psiholog je a ne psihijatar), ali kaže da podržava sve što njenim pacijentima pomaže – ako im omogućava da se osećaju bolje i počnu da jedu.

Reklame

Postoji rizik da marihuana može da naškodi mlađim pacijentima čiji su mozak i telo još uvek u razvoju, ali Dr Braun kaže da doktori već „daju deci bensiće, valijum, zanaks". Ovi lekovi na decu ostavljaju trajno dejstvo, a propratni efekti su im daleko teži od onih koji idu uz marihuanu.

 „Šta je gore, bensedin ili marihuana? Na to će morati da odgovori nauka." – Dr Bet Braun

Ne misle svi stručnjaci ovako. Dr Kim Denis iz Timberlin Nols klinike u sklopu Nacionalnog udruženja za borbu protiv anoreksije i propratnih poremećaja, smatra da iako marihuana zvuči kao prirodna alternativa psihoaktivnim lekovima, ne treba zaboraviti da je njeno tržište praktično neregulisano, van okvira farmaceutske industrije, što znači da bi pacijenti morali sami da odrede i pravu vrstu i pravu dozu. Ona ističe da 50 odsto obolelih od poremećaja ishrane takođe pati od neke vrste problema zavisnosti, što čini terapijsko korišćenje droge rizičnim. „Kod te dece, kardiovaskularni sistem je često već u haosu. Kad puše travu, srce počne ubrzano da im radi." Navodi slučaj iz svog centra, gde je primljen četrnaestogodišnji pacijent sa simptomima srčanog udara – takvo stanje bi samo otežala konzumacija kanabisa.

Pošto se od marihuane često ogladni, moguće je da se posle konzumacije javi jak osećaj sramote koji često prati svaki obrok kod osoba sa poremećajem ishrane – što ih zatim šalje u drugu krajnost izgladnjavanja. Kod obolelih od bulimije, ovo je ozbiljan problem.

Reklame

Marihuana svakako nije lek za sve. Kejtlin Džons, koja od 19. godine pati od bulimije, često je duvala da bi se opustila. Pa ipak, kaže da bi tada postala „hiperkritična oko svog izgleda i ishrane. Obično bih prosto prestala da jedem." Kaže da je pod uticajem kanabisa bila desetostruko više opsesivno-kompulzivna nego inače; umesto opuštanja javio bi se stres, kao da organizam pokušava da kompenzuje za privremeni gubitak kontrole.

 Dr Braun kaže da uspeh svake terapije poremećaja ishrane zavisi od osobe, i da marihuana ne odgovara svima. Ali pacijentima koji tako napreduju ka oporavku ona nema šta da zameri. Na kraju krajeva, isti su principi kao kad bi uzimali psihoaktivne lekove.

 „Šta je gore, bensedin ili marihuana? Na to će morati da odgovori nauka", kaže.

Osim što nema mnogo istraživanja koja se ovim bave. Budžet američkih zdravstvenih ustanova odvaja 30 miliona dolara godišnje za istraživanje poremećaja ishrane, što izađe oko dolar po pacijentu.  Poređenja radi, na ispitivanja post-traumatskog stresa ide 81 milion dolara (16 po osobi), na šizofreniju 259 miliona (74 po osobi), a na depresiju 404 miliona (oko 122 po osobi).

Nije problem samo u tome što je suma mala – problem je u tome što od poremećaja ishrane u SAD pati više ljudi nego od PTS, šizofrenije, i depresije zajedno. Takođe ga obeležava najviša stopa mortaliteta od svih psiholoških poremećaja – samo njegovi simptomi direktno izazivaju smrt.

Reklame

Jedan od naučnika koji se detaljno bave vezom između marihuane i poremećaja ishrane je Dr Alin Andris sa Univerziteta Južne Danske. U jednom istraživanju ispituje promene u fizičkoj aktivnosti anoreksičnih pacijenata pod kanabisom, u drugom promene u telesnoj težini i u trećom hormonalne fluktuacije.

„Mnoge su studije pokazale efekat kanabisa i njegovih sintetičkih derivata na apetit", piše Dr Andris. „Mislili smo da bi ovaj efekat mogao pozitivno da utiče na osobe obolele od anoreksije, kod kojih je veza između apetita i porasta telesne težine izmenjena."

Tokom prethodnih ispitivanja kod osoba obolelih od poremećaja ishrane ustanovljena je varijacija na genskom receptoru CB1, koji stvara jednu vrstu otpornosti na kanabinoide. Deficiti ovog receptora ustanovljeni su u mozgu anoreksičnih i bulimičnih pacijenata, kod kojih se javljaju promene u „telesnoj percepciji, čulu ukusa, i emotivnom stanju", kaže Dr Koen Van Lere. Stvaranjem kompromitovanog endokanabinoidnog sistema kod eksperimentalnih životinja uspešno su simulirani simptomi anoreksije. Dr Andris se nadao da će i kod ljudi otkriti sličnu vezu.

U svakoj od njegovih studija, pacijenti su uzimali ili dronabinol (sintetički kanabinoid) ili placebo pilule. Ustanovljeno je da dronabinol pomaže u smanjenju stresa, a posle četiri nedelje zabeležen je i mali porast telesne težine. Neočekivano, takođe je porasla i fizička aktivnost. Iako je terapija bila bezbedna i učesnici studije su je lako podneli, nije bila primećena promena u samoj psihopatologiji.

Reklame

Nijedan od pacijenata nije se ovim putem izlečio od poremećaja ishrane.

Pa ipak, deo istraživanja Dr Andrisa je pokazao da su anoreksični pacijenti na sintetičkim pilulama THC-a posle mesec dana povratili oko 700 gr težine više od kontrolne grupe. Ta količina možda ne deluje značajno, ali kod akutno neuhranjenih lica predstavlja granicu između života i smrti.

Kad telo gladuje, troši najmasnija tkiva – ako nema naslaga masti u telu, prelazi se na mozak.

Kod neuhranjenih osoba, mozak čudno funkcioniše. Studija dobro poznata pod nazivom Eksperiment izgladnjivanja u Minesoti pokazala je da gubitak 25 odsto telesne težine prate teške emotivne teskobe i depresija, kao i veliki pad kognitivnih sposobnosti. (Dijagnostički gledano, anoreksija je svaki gubitak težine preko 15 odsto.)

Kad telo gladuje, troši najmasnija tkiva – ako nema naslaga masti u telu, prelazi se na mozak. Mozak se bukvalno razgrađuje delić po delić, što izaziva gubitak koncentracije i moći rasuđivanja – što otežava telesnu dismorfiju i stvara povratnu spregu kod te varijante poremećaja ishrane. Samo dva kilograma telesne težine prave ogromnu razliku u sposobnosti pacijenta da razmišlja – posebno o sebi i svojoj bolesti.

Dakle, ako kanabis pomaže oboleloj osobi da zadrži koji kilogram telesne masti, jasno je zašto ljudi imaju utisak da im je upravo on otvorio put ka oporavku. Razgovarali smo sa desetak ljudi koji su poremećaje ishrane na svoju ruku lečili marihuanom. Rezultati su raznoliki, ali većina njih je tvrdila da su samo od trave verovali da će im biti bolje.

„Marihuana mi je otvorila onaj deo mozga koji mi omogućava da se kontrolišem."

Muškarac srednjih dvadesetih godina koji je imao problema sa ishranom još kao tinejdžer kaže da se okrenuo travi jer mu je „bilo neophodno kognitivno opuštanje od sve te muke". Vario je kad bi mu bilo teško i tako našao utehu. „Naravno, nije to bio čarobni napitak, ali bilo mi je dosta lakše". Pušenjem marihuane bilo je „dovoljno subverzivno da bih sebe ubedio da je bolji život moguć i poželjan".

Jedna od sagovornica seća se da je samo naduvana mogla da zaboravi da broji kalorije. To joj je olakšalo teret i podsetilo je da je moguć i život bez opsesivnog praćenja ishrane.

Reklame

Tu je i Kristofer koji kaže da je u jednom trenutku spao na 32 kg težine. Marihuanu je koristio tokom oporavka, da bi olakšao simptome depresije, stresa, i anksioznosti, ali i da bi povratio izgubljeni apetit. Po prvi put od kako mu se poremećaj ishrane javio, mogao je da ne brine samo o kalorijama – počeo je da gleda TV i da razgovara sa ljudima.

Iznenadilo ga je ne toliko što se od marihuane osećao mirno, gladno, i manje uplašeno, već da je tako najzad mogao sebe da sagleda iz perspektive drugih ljudi.

„Kad sam bio haj, utišale bi se misli koje su me podsećale da sam govno od čoveka", kaže on. Mogao je sebe da vidi onakvim kakav je stvarno bio – strahovito mršav – umesto izvitperenog lika koji mu se priviđao dok je bio strejt.

„Marihuana mi je" kaže jedna osoba, „otvorila deo mozga koji mi omogućava da se kontrolišem. Kao da pre nje nisam imao pristup tom delu [sopstvenog mozga]."

Pet godina je prošlo od kako je Ana Demarko po prvi put duvala. Kaže da se još oporavlja od svog poremećaja ishrane. Danas duva tri-četiri puta dnevno – pre svakog obroka i pre spavanja – ali hrani se normalno.

Dr Kim Denis iz Klinike Timberlajn Nols ne misli da je ova vrsta oporavka stvarna. „Navući se na marihuanu radi zdrave ishrane uskraćuje slobodu izbora neophodnu za pravi oporavak. Čovek mora da se potrudi da bi otkrio šta ga je mučilo i da to ispravi."

Ana takođe brine da se previše oslanja na drogu. „Ne mogu da jedem ako ne pušim, uvek počne da me hvata nervoza i grči mi se stomak." Pokušala je da smanji konzumaciju, ali to je uvek pratio gubitak apetita i porast anksioznosti. Jednom prilikom kad je ostavila travu na tri nedelje, primetila je da se opsesivno ogleda i meri težinu kad god bi prošla pored vage."

Uz marihuanu, Ana kaže da se oseća normalno. „Bez nje ne mogu da funkcionišem." Ona zna da marihuana nije „lek" za njen poremećaj ishrane, bar ne trajan. Ali bar je održava u životu, a preživeti nije sramota.

Još na VICE.com

'Laksativi za večeru': Moj život anoreksičnog muškarca

Nemanjina borba sa anoreksijom kroz fotografiju

Moj poremećaj ishrane nema veze s Barbikom ili medijima

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu