Šta kolekcionari ’Plejboja’ misle o odlasku golotinje sa stranica ovog magazina

Krajem prošle godine, Plejboj je uzbudio javnost kada je objavio da na njihovim stranicama više neće biti nagih dama. Pa, i dalje ima nagih dama, kao što je Njujork tajms istakao, ali to je vrsta nagih dama koje se mogu videti i u GQ-u i Eskvajeru, jer su najprovokativniji delovi skriveni nekim ekvivalentom smokvinog lista. Strategija je prilično očigledna: ljudi koji žele da gledaju gole žene imaju više nego dovoljno načina da to rade na internetu: kao što je Glorija Stajnmen rekla Tajmu: „To je kao da Nacionalno udruženje za oružje kaže da više ne prodajemo pištolje, zato što su automatske puške toliko dostupne."

Ipak, prvi broj Plejboja bez golotinje, koji izlazi u martu, veliki je iskorak za ovaj brend. Dvadesetčetvorogodišnji sin osnivača Hjua Hefnera javno se razišao sa kompanijom, zato što je bio toliko zgrožen odlukom da više ne objavljuju slike vagina. Ali ljudi koji vode časopis se klade da će milenijumci generalno sa odobravanjem gledati na ovaj potez. Plejbojev sajt je u avgustu postao SFW (bezbedan na poslu), i kao što je rukovodstvo izjavilo za Tajms, promet na njemu se učetvorostručio. Izgleda da se nadaju da će privući mlade da ga čitaju i pretplate se na njega, ako sa svojih stranica uklone ljigavštinu bejbi bumera.

Ali šta ćemo sa ljudima koji su već opsednuti Plejbojem, sa kolekcionarima koji su gledali kako časopis sa utegnutih pinap devojaka prelazi na blajhane plavuše sa silikonima, preko nebulozne kombinacije poznatih ličnosti i navodnog rušenja tabua? Šta oni misle o toj promeni? Da bismo to saznali, razgovarali smo sa tri kolekcionara Plejboja različitih nivoa fanatizma, da bismo dobili njihovo viđenje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ovog časopisa, i da li misle da će eliminisanje eksplicitnog sadržaja pomoći Plejboju da povrati ono što ga je nekada činilo toliko privlačnim.

Džejms Hajman

45 godina, iz Londona

Ginisov rekorder sa najvećom kolekcijom časopisa

866 primeraka Plejboja

Zašto skupljaš časopise?

Džejms Hajman: Jedan od inicijalnih razloga za kolekcionarstvo je bio taj što sam bio scenarista na MTV-iju krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Morao sam da pišem ono o čemu vidžejevi, iliti video džokeji, treba da pričaju, i najbolja stvar koju smo imali pre interneta su bili časopisi. Recimo da je neka tema veoma aktuelna u medijima, i da moraš stalno da pišeš o Prinsu ili Madoni, ili kome kod – odakle da prikupiš materijal, ako ne iz intervjua u Rolingstounu? Časopisi su bili prepuni zanimljivih informacija koje nisu bile lako dostupne.

I kada si zvanično počeo da prikupljaš Plejboj?

Video sam ga na trafici i pomislio da je to još jedan zabavan časopis koji se između ostalog bavi i pop kulturom, a uvek sam bio kolekcionar stvari vezanih za pop kulturu. I tako, uzmeš Plejboj i vidiš golu ženu na naslovnoj strani, ali ta žena bi uvek bila deo pop kulture, kao što su Bo Derek, Kim Bejsinger, Dženet Džekson, ili ko god. Skupljao sam nove brojeve, ali kada sam bio u onim ludačkim prodavnicama u Londonu, otkrio sam opasnosti potere za starim brojevima. Oni su imali brojeve Plejboja od pedesetih do osamdesetih. Pomislio sam, dobro, moram da popunim svoju kolekciju časopisa koji se bave pop kulturom, i tako sam i učinio.

Šta ti se dopada kod klasičnih brojeva Plejboja?

Mislim da su stvarno zabeležili duh vremena. Članci su uvek bili fantastični; imali su sjajne intervjue. Džon Lenon je svoj poslednji intervju dao za Plejboj. Malkom X, Martin Luter King su bili u Plejboju… Džejms Bond je u njemu imao svoj feljton! Ljudi kažu da je to kliše, ali ja sam čitao Plejboj zbog članaka.

Da li misliš da je odustajanje od potpune golotinje dobar potez za Plejboj?

Bez obzira da li je to očajnički potez ili ne, mislim da nije dobar, zato što u Plejboju očekuješ golotinju. E sad, možda treba da razjasnimo parametre, jer, koliko sam shvatio, brazilski i nemački Plejboj će zadržati golotinju. Bez golotinje, može se reći da će biti kao pomfrit bez kečapa. Ovde postoji jedan časopis koji se zove Horse and Hound, i neće promeniti ime samo u Hound. Ljudi to očekuju.

Da li je tvoja kolekcija aktuelna? Da li si pretplatnik?

Da, i dalje ga skupljam, i dobijam ga svakog meseca. Neću ukinuti pretplatu posle redizajniranja, sigurno.

Hoćeš li i dalje da ga čitaš, ili ćeš ga samo arhivirati za svoju kolekciju?

Ne pročitam svaki časopis koji dobijem. Više ne čitam na tone časopisa kao nekada, ali i dalje čitam članke u Plejboju. Čitam Plejboj nadajući da ću u njemu naći nešto što mi je zanimljivo. Možda će objaviti temeljan intervju sa Kventinom Tarantinom, ne znam, ili nešto interesantno. Ali da, uvrnuto je, ali i dalje ga čitam.

Deni Bous

37 godina, iz Njujorka

Na stotine brojeva Plejboja

VICE: Kada si počeo da ih skupljaš?

Deni Bous: Počeo sam u proleće 1992, kada sam imao 13 godina. Tata mi je dao jedan primerak u kojem je bio intervju sa Majklom Džordanom. Taj intervju je bio prekretnica u njegovom odnosu s medijima. Moj otac je u to vreme osetio da to ima značaja, i dao mi je taj broj zato što je mislio da sam već dovoljno odrastao i da neću biti u fazonu, „Bože, u ovom časopisu ima sisa". Ali naravno, pročitao sam intervju, a onda sam bio u fazonu, „Pa, rekao bih da u ovom časopisu ima sisa". To je izazvalo moje interesovanje.

Kako je tvoja kolekcija od tada rasla?

Kasnije te godine sam napunio 14. Mislim da je moja mama videla taj časopis na podu u mojoj sobi i verovatno je pomislila, bolje da ga pretplatim na njega. I tako sam tokom čitavog tinejdžerskog doba i dok sam studirao bio pretplaćen na Plejboj, i mislim da mi iz celog tog perioda nedostaje samo jedan broj.

Zašto čuvaš stare brojeve?

Generalno ne volim da bacam stvari, ali u svakom od njih uvek ima nečega što vredi sačuvati. Na primer, u jednom broju bi intervju bio interesantan, u drugom bi neka kratka priča bila dobra. Svakog meseca je bilo nečeg interesantnog – uglavnom ga nisam kupovao zbog slika, ali priznajem da bih ih pogledao.

Da li ga je i tvoj tata skupljao?

Često ga je kupovao, ali nije imao zvaničnu, organizovanu kolekciju. I jednostavno je bilo bolje sedamdesetih godina. Devedesete su bilo čudno vreme da budeš kolekcionar Plejboja, zato što se okrenuo plastici koja je meni bila neprijatna estetika. Promovisao je taj uvrnut izgled i meni to nije delovalo zdravo, sa filozofske tačke gledišta.

Kako bi opisao tu estetiku devedesetih?

Bila je veoma preterana i veštačka. Odjednom su svi modeli imali veoma neprirodno uvećane atribute i izgledalo je kao da ih je slikao neko sa pomalo nezdravim pogledom na ženstvenost. A u ranim danima nikada nisam imao takav osećaj, to su samo bile lepe, nage žene.

Šta misliš o tome što je Plejboj izbacio potpunu golotinju?

Mislim da je to ispravno za ovaj kulturološki trenutak. Vrednost tog časopisa nikada nije bila samo u golotinji; ona je bila njegov bitan deo, zasnovan je na njoj. Ali zbog načina na koji se stvari razvijaju, i kako je digitalni format zamenio štampani, vreme je da se napravi promena, ako uopšte želiš da uspeš. I taj časopis ima dovoljno zasluga da to bude moguće. Nova urednička politika u poslednjih nekoliko godina je mnogo progresivnija. Ukinuo sam pretplatu tokom devedesetih, ali sada bi na neki način voleo da sam i dalje pretplatnik. Tokom Hefnerovih godina vijagre, bilo je strašno. Ali sada u njemu ima mnogo dobrih, progresivnih članaka.

Liset Simons

30 godina, iz Los Anđelesa

VICE: Hoćeš li da mi kažeš nešto o svojoj kolekciji Plejboja?

Liset Simons: Pa, strava je. Stvarno je volim i čak ni ne znam koliko ih imam – barem stotinu, možda 200. Skupljam samo brojeve iz prvih 30 godina. Tek nedavno sam otkrila zašto volim to doba – Art Pol je tih godina bio urednik fotografije i dizajna. Ima nekih naslovnih strana koje su jednostavno… umetnost. Zapravo nemam Sveti Gral među njima, a to je prvi broj, iz oktobra 1953. On ne može da se nađe za manje od 2000 dolara.

Zašto si počela da ih skupljaš?

To je malo čudno, pretpostavljam. Imala sam par primeraka koje mi je dala baka kada je pravila veliko spremanje i bacala sve časopise na koje su ona i deda bili pretplaćeni. A onda mi je 2012. umro tata, i osetila sam potrebu da jednostavno uništavam stvari. Ne znam zašto sam izabrala Plejboj, ali počela sam da pravim papirne pahuljice od primeraka koje sam imala. Bile su veoma lepe. Ne bih otvorila duplericu i ne bih videla delove tela žene koja je na njoj, i isekla bih delove, i tek onda otvorila duplericu, i rezultat bi bio veoma lep.

Da li i danas iseckaš svaki časopis koji dobiješ, ili neke sačuvaš?

Prestala sam toliko mnogo da ih seckam, i zapravo namerno tražim legendarne brojeve za koje znam. Pre neki dan mi je jedan stigao poštom, i baš sam bila uzbuđena – broj iz avgusta 1955. Na naslovnoj strani je samo crtež sirene i zeca koji roni, ne događa se ništa neukusno.

Imaš li mišljenje o Plejbojevom novom kursu bez golotinje?

To je dobro za njih. Ne moraš da se skineš da bi uspeo u Los Anđelesu? To je sjajno. Jedan razlog više da ne skineš odeću da bi uspeo u nečemu.

Izgleda da će modeli možda i dalje biti goli, ali neće se sve videti.

To je meni u redu. Nisam čitala nikakve članke o toj odluci, ali da ja vodim Plejboj, razmišljala bih o tome kako ponovo da dam legitimitet tom časopisu.

Da li misliš da je biti kolekcionar Plejboja retkost među ženama?

Nisam upoznala nijednu drugu ženu koja je kolekcionar Plejboja. I kada bih prvi put rekla nekome da ih skupljam da bih ih seckala, on bi se užasnuo, jer u to doba nisam imala predstavu koliko vrede. Jednostavno sam tugovala za ocem tako što sam očajnički seckala pahuljice od papira. Pomislila sam da ako napravim jednu svako veče, ako mogu svakog dana da napravim nešto lepo, onda ću moći da nastavim da živim. Pomislila sam, pa, treba mi još brojeva Plejboja ako želim da živim, i tako…

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu